Tačno godinu dana po početku povratka u Afriku, evo i poslednjeg posta u blogu. Nekoliko crteža, nekoliko kratkih filmova snimljenih fotoaparatima, spisak knjiga i filmova kojima smo se pripremali za putovanje, i sve tako neke sitnice

Autori: Uroš Krčadinac, Marko Đedović, Lazar Pašćanović

Pročitajte ceo tekst

Odlučili smo da u ovaj post uključimo još nekoliko stvarčica, koje ćemo, protivno tradiciji, ovaj put izneti u komentarima. Evo mojih pokušaja da sistematizujem svoja razmišljanja pred put, nekoliko pasusa koje sam napisao dok sam pokušavao da smislim da li da idem u Afriku, i zbog čega. Dakle, ovo sam pisao u mesecima koji su prethodili polasku, za sebe samog.

"Pokušaj da se napravi jedan skok preko mrtvog mora zamorne, nepotrebne faktografije i analitike, da se uskoči pravo u čist, ispražnjen trenutak, i zatim posmatra kako se on, sa svakim pokretom ili rečju, polako puni samim sobom. Da se ostane dovoljno lucidan i priseban da se sirovi trenutak izlije u misao, da se prekuje u sliku ili u reč, putokaz koji pokazuje pravac u kome bi se moglo tragati za tajnom stvari. Notni znak koji nagoveštava u kom ključu leži melodija. Više od zapažanja i dokumentovanja; pokušaj da se, naporom volje, ono racionalno potisne u svoju polovinu stvarnosti, da mu se ne dopusti da ispuni celo iskustvo ili sećanje na njega. Jedno polurazumno putovanje u kome vidljivo priča sa vidljivim, nevidljivo sa nevidljivim. Pokušaj da se nevidljivim i bezimenim u sebi dohvati (ili barem napipa) nevidljivo i bezimeno u drugom. Sve te bezoblične ili delimično otelotvorene fragmente života primiti u fabriku duha, u kojoj se transformišu u nešto što je moguće izraziti.

Stvoriti uslove za jedan dijalog između ljudi koji se nikada neće sresti. Zahvatiti nekoliko dalekih, raštrkanih kapljica ljudskog okeana, preneti ih preko sedam gora i sedam mora, i tu ih pustiti da padnu na zemlju. Možda onda neko, u svom duhu, nastavi započeti dijalog, prateći oskudne putokaze za otključavanje melodije čiji se odjeci čuju, stoput savijeni i prelomljeni, iz velike daljine.

Umesto potrage za prizorima sa razglednica, za piramidama i krokodilima, selima od blata, kulturološkim razlikama, sitnim bizarnostima i zanimljivim detaljima, ranohrišćanskim crkvama ili snežnim vrhovima, biće ovo potraga za Egiptom, potraga za Kenijom, potraga za Sudanom, potraga za ljudima koji će nam reći šta oni misle o životu, o tome zašto smo živi na ovoj planeti, u ovoj ljudskoj stvarnosti, šta ovde radimo i šta bi trebalo da radimo, kako da priđemo životu, kako da ga trošimo, za šta da ga iskoristimo. A mi ćemo njima reći šta mi mislimo o svemu tome.

Približiti se različitim ljudima, svima onima koji budu voljni da ispričaju deo svoje priče, i/li čuju deo naše. Zapisivati njihova imena, reči, izgled očiju ili boju glasa, neki pokret ili izraz lica, neku njihovu misao ili našu misao o njima, neki prolazan utisak, na komadiće hartije, dok se gledamo, dok pijemo, dok se smejemo, dok čekamo, dok razgovaramo bez ciljeva i namera. Sa svima koji budu raspoloženi za to, trampiti komadić sebe za komadić njih.

U međuvremenu, u vozovima, autobusima i hotelskim sobama, u kućama gostoljubivih ljudi ili tokom dugotrajnih čekanja pred ambasadama i na granicama, sređivati u glavi i na stolu te silne cedulje, uklapati fragmente u nadi da će se, u nekom trenutku, iz toga pojaviti nešto - zasad ni sam ne znam šta tačno, i to je dobro.

Izazov je ogroman, i uopšte u njega ne ulazim sa ubeđenjem da sam mu dorastao (ali drugačije ne bi ni imalo smisla). Napuštanje svih životnih sigurnosti, udobnosti i poznatosti kako bi se nekoliko meseci provelo u (psihički i fizički) izuzetno zahtevnom i napornom traganju kroz nešto obeshrabrujuće veliko i beskonačno složeno."

Priča o toalet papiru

Tokom putovanja, mogu izdržati bez vode neko vreme. Bez hrane još duže. Mogu biti prljav, prašnjav i neispavan. Ali ne smem ni u jednom trenutku ostati bez toalet papira. U rancu se uvek mora nalaziti rolna, ma gde se nalazio. Pred Afriku sam se dobro pripremio. U Londonu sam kupio rolnu veoma kvalitetnog, debelog, toalet papira i sakrio je na dno ranca. To je rolna koja se ne dira i ne pozajmljuje. Ne govorim ni da je imam. Rolna na koju se uvek mogu osloniti, čak i kada se sve druge potroše.

Na putu sam uvek kupovao dodatne rolne. Ako znam da ću se vucarati kroz predele u kojima se slabije koristi toalet papir, onda i po par komada, jer nisam smeo doći u situaciju da upotrebim glavnu rolnu. No, jednom se i to desilo. Rolna je načeta, njeno postojanje je izbilo na videlo. Odmah sam stavio do znanja saputnicima da na nju ne računaju. Ako su oni neodgovorni i ne planiraju na vreme, ja nisam. Kad se desilo da im je zatrebala, nisam dao. Ljubomorno sam je čuvao, a njima ponudio papirne maramice.

Prolazili su dani, a rolna je istrajavala. Sem onog jednog puta, nije više korišćena, uprkos povremenim čudnim pogledima Uroša i Lazara. Proputovala je celu Afriku, i vratila se u London, tamo odakle je i započela put. Skoro kao nova.

Svako od nas na putovanjima razvije neku specifičnu boljku. Ovog puta, za mene je to bio toalet papir...

Ovo je moj prvi susret sa roditeljima nakon povratka kući u kome se govori o jednom jezivom događaju u Sudanu, kada smo se jedini put tokom putovanja ozbiljno uplašili za svoj život. Prećutali smo ga u blogu kako ne bismo plašili prijatelje i roditelje. Sada ga i vi saznajete, po povratku.

* * *

„I, reci nam iskreno kada si se najviše uplašio?“, pitaju me roditelji nakon što sam skinuo ranac i seo za sto.

„Samo sam se jednom zbilja uplašio za svoj život... Baš. Na samom severu Sudana, u Nubiji, između Vadi Halfe i Abrija. Nismo o tome pisali...“

„Joj, reci šta je bilo!“

„Kada je trebalo da pođemo iz Vadi Halfe – sećate se, onog sela na samoj obali Naserovog jezera, prvog našeg mesta u Sudanu, gde zaudara na magareća govna, a prazni brodovi leže unaokolo kao da je pustinja okean – e, kada je trebalo odande da pođemo na jug, morali smo da biramo. Ili da idemo direktno za Kartum – velikim, novim, tip-top sređenim ružičastim autobusom iz Kine. Ili da lutamo od mesta do mesta Severnog Sudana – lokalnim krntijama.“

„I vi ste, naravno, išli krntijama!“, ljuti se mama.

„Jesmo, ali čekaj... Moram prvo da objasnim zašto. Još na jesen, mesec dana pred početak putovanja, Lazar mi je poslao jedan arapski veb-sajt sa dobrim tekstovima o zanimljivostima u islamskom svetu, a ja sam tu sasvim slučajno pronašao divan članak o unikatnom stilu ukrašavanja kuća u Nubiji! Videćete slike – crteži i dekoracije podsećaju na dečije crteže, tako upadljive i jasne, ma čitav jedan umetnički svet! Divno! Kao mešavina drevnih hijeroglifa i savremenog dizajna.“

„Oni su sami izmislili taj stil?“

„Zapravo – ne! Ta kultura oslikavanja se razvila tek početkom dvadesetog veka. Radnici bi donosili nove proizvode iz Egipta, a nešto bi stizalo i uvozno preko britanskih preduzeća. Tanjiri, limene šoljice, konzerve, ambalaža za čaj... Te drangulije bi često imale geometrizovane ukrase i dizajn u stilu Art dekoa. Onda su talentovani Nubijci , pod uticajem tih bezvrednih džidža-bidža, napravili sopstvenu tradiciju oslikavanja zidova. Od tog malog semena nikao je čitav jedan autentični stil! Zamislite kako jedna vizuelna kultura može da se prokrijumčari izvan svih namera, a tek šta sve može nastati od takvih slučajnih sudara i veza...“

„Dobro, dobro, nego nam ti sad reci šta se to opasno desilo tamo!“

„Evo... Ti crteži su započeli jedan lanac uzroka i posledica. Kada je u Vadi Halfi trebalo da odaberemo hoćemo li direktno u Kartum ili ćemo krstariti Severnim Sudanom – presudile su nubijske kuće! Želeli smo da ih potražimo i saznamo nešto više... Zato smo seli u krntiju. A onda je vozač jurnuo kao manijak! Maltene dvesta na sat! Kinezi su im tek nedavno završili nove drumove a Sudanci su još navikli na one pustinjske, pa sad, kad stisnu papučicu za gas, misle, to mora do kraja... I tako, posle nekih sat vremena sulude vožnje, naš šofer odjednom dramatično zakoči! Žene ciknu od straha i zavrište! Šta se dešava? Pogledam kroz prozor, i...“

„I?!“

„Onaj lepi kineski autobus – onaj što je išao direktno za Kartum – onaj u koji nismo ušli – leži na pesku prevrnut naglavce! Smrskan! Zdrobljen! Izleteo sa puta u silnoj brzini. Vide se samo četiri točka kako vire iz bezobličnog ružičastog lima – ’ej, ružičastog! A po pustari, obestravljenoj i beživotnoj kao Mars, tu svuda okolo leže razbacani staklo, kutije i pleh... Oko autobusa se načičkalo mnogo crnih muškaraca u turbanima, u belom, verovatno iz okolnih plemena, pa zagledaju i iz zgužvane karoserije vade povređene. I... leševe... Mi stojimo pored i gledamo. Nekoliko je preživelo, još toliko su mrtvaca izvadili. Rasprostrli ih po pesku, okružili, pa vrište...“

„Šta je bilo sa ostalima ispod krša?!“

„Pa... verovatno su svi poginuli. Ko zna koliko. Autobus je bio solidno udaljen od puta, mora da je leteo metrima dok se nije smrskao o tlo... Okupljeni su, doduše, pokušali da prevrnu autobus, doveli su i neki traktor, zakačili sajlu, ali ništa nije vredelo...“

„Šta ste vi radili?“

„Gledali, čekali, bili šokirani. Zgledali se, preslikanih misli: u tom autobusu smo tako lako mogli...“

„Jasno.“

„U manjim grupama sa strane stajale su žene u haljinama, onako vrišteće jarkim, plakale i zapomagale. Preko susednih brda dolazile su nove kolone znatiželjnika. Čim bi ugledali prizor brizuli bi u plač...“

„A hitna pomoć, policija?“

„Niko! Mi smo stajali tamo, u sred pustinje, pored nesreće, kao skamenjeni, skoro dva sata, dok naš autobus nije krenuo dalje... I niko, niko se nije pojavio... Kasnije su nam u Kartumu rekli da se to dešava toliko često da nije ni vest za novine. Svi smo bili bespomoćni. A Sunce je pržilo svu tu smrt kao da nikada neće pasti noć. Nikada u životu nisam video nešto toliko strašno.“

„...“

„Kada smo posle stigli u Abri, seli smo na krevet i ćutali. Samo sam se tada, tokom celog putovanja, zapitao da li ću živ da se vratim i zašto mi je sve to trebalo... Sutradan nas je još jednom štrecnulo kada smo seli u kombi do narednog mesta, Kerme. Nakon toga ne. Naprosto otupiš. Kasnije smo raspravljali da li ovo objaviti na blogu ili ne. Na kraju smo rešili da ne objavimo dok se ne vratimo kući, zbog roditelja...“

„...“

„Eh, man’te sad, sad je sve dobro – vratili smo se kući!“

„U redu... Nego, je l’ ste našli do kraja te čudne nubijske kuće?“

„Ma kakvi! Poneki ukras na vratima, par murala u Kartumu. To je sve što smo videli. Bili smo u mnogo severnosudanskih sela i niko nije znao ništa da nam kaže. Ko zna gde su i da l’ uopšte postoje...“

„Nek budu gde god hoće – spasle su vam život! Dođi da te zagrlim...“

  Da dodam i ja reč-dve o toj saobraćajki u Sudanu.

  Oba autobusa krenula su sa iste stanice, ružičasti oko 10ak minuta posle nas. U jednom trenutku smo ga videli kako nas prestiže i, divljačkom brzinom, nestaje na horizontu. Kao što Uroš reče, mi nismo bili u njemu jer smo odlučili da prvo potražimo to selo sa oslikanim kućama. To je bio jedini autobus tog dana za Kartum; da nismo rešili da vidimo kuće, sasvim izvesno bismo bili u njemu.

  Neko vreme nakon što nas je obišao, ugledali smo ga pored puta. Naš vozač je prikočio, svi smo izašli. Kada smo mi stigli, okolo još nije bilo puno sveta. Beduini su dolazili, peške, preko okolnih brda. Čupali su i vukli karoseriju, ali ceo gornji deo je bio zdrobljen i zariven u kamen, niko nije mogao ništa da uradi. Za ta dva sata izvukli su svega 3-4 čoveka, od kojih mislim da je jedan bio jedva živ. Naišla su neka kola, pa su njega stavili u njih, da ga odvezu. Ostale su pokrili maramom.

  Čim smo izašli iz autobusa, prišao sam jednom starijem beduinu:

 

  "Kam an-nas", pitao sam ga, koliko ljudi. "More than fourty people", odgovorio mi je, na engleskom, i dodao: "terrible tragedy". Onda sam ga pitao šta sad da uradimo, i on je rekao - ništa. Nema alata, nema ničega, niko ne može da ih izvadi. Onda smo tako tamo stajali, ćutali, obilazili, išli napred-nazad, gledali. Bilo je strašno, i čudno, i jako tužno, a ja sam se osećao užasno besan, ne znam na koga.

  Te večeri smo imali žestoku raspravu. Ja sam insistirao da se to po svaku cenu napiše u blogu, jer mi je delovalo kao varanje da to prećutimo. Međutim, pošto sam bio nadglasan, povinovao sam se, uz dogovor da ćemo to napisati na kraju, kada se (ako se) vratimo kući.

    I eto, to je ta priča.

Da dodam i ja nešto povodom te nesreće. Na brodu iz Egipta za Sudan, u trenucima kad mi je san bio preko potreban, a nije bilo milimetra gde bih se mogao spustiti, jedan čovek mi je prišao i ponudio svoj krevet. Po hladnom vremenu, ustupio mi je svoje mesto i ćebe. Tih par sati koliko sam spavao u potpunosti me okrepilo, a kasnije sam se sasvim sprijatleljio sa tim čovekom, koji me zatim pozvao da budem njegov gost u Kartumu gde živi. Pomenuo je i da mogu da operem veš kod njega, jer imaju poluautomatsku veš mašinu. Bio je jako prijateljski nastrojen, znao je dosta i o Balkanu, i sve u svemu delovao kao nekog koga vredi posetiti. Dao sam mu čvrsto obećanje da ću doći kod njega, a on mi je ostavio adresu i telefon.

Međutim, autobus za Kartum je sleteo sa puta. Nisam znao da li je taj čovek bio u njemu, ali bio sam prilično siguran, jer mu je to bila krajnja destinacija. Stajao sam i posmatrao smrvljen autobus, dok mi je kroz glavu prolazila slika tog čoveka zarobljenog u zgužvanom limu.

Nikad nisam smogao snage da pozovem taj broj telefona, dok sam bio u Kartumu. Razmišljao sam puno da li je živ, i zašto ne pozovem i proverim, ali nisam mogao. Bilo mi je lakše da verujem da je možda živ, nego da pozovem i uverim se u najgori ishod.

Ala ste ga zabiberili za kraj!!!

Ne zna čovek šta pre da komentariše...

Prvo... svaka vam čast za celokupan blog  .gif' alt='::'> iskreno je bilo zadovoljstvo pratiti ga iz posta u post. I kao što su mnogi rekli, veliki bi greh bio da se ne pretoči na papir. A za koricu knjige predlažem ovu Uroševu mapu vašeg puta  Uroše 

A što se tiče nesreće na putu... ko bi pomislio da će od svega onoga čega su se mnogi bojali da će vam se dogoditi u 'opasnoj' Africi... zapravo jedina ozbiljna opasnost pretiti od nečega nimalo afričkog  Naježila sam se od priče, ne mogu da zamislim...

I eto kako i ludost avanturističkog duha može da bude i te kako korisna! 

A sad biste mogli da planirate sledeći put... treba nešto čitati 

Životno delo. I to životno delo koje malo ko doživi, a pogotovo napiše. Mada, znajući vas, biće tu još životnih dela... Ilustrovana mapa me više nego oduševila, fantastično, gledao sam je sat vremena! Uroše, svaka čast!!!

ljudi.. no comment.

i kakav prizor ovaj bus...

hvala vasoj radoznalosti sto vas je spasila. da nije nje, ne samo da ne bismo uzivali mesecima u ovom blogu, nego moguce da ne biste ni bili zivi.

Момци јесте ли гледали филм Последња екскурзија?

Шалу на страну ово је велика трагедија. Не знам заиста шта друго да напишем, вероватно вас је неки чудан осећај пратио данима.

Približiti se različitim ljudima, svima onima koji budu voljni da ispričaju deo svoje priče, i/li čuju deo naše. Zapisivati njihova imena, reči, izgled očiju ili boju glasa, neki pokret ili izraz lica, neku njihovu misao ili našu misao o njima, neki prolazan utisak, na komadiće hartije, dok se gledamo, dok pijemo, dok se smejemo, dok čekamo, dok razgovaramo bez ciljeva i namera. Sa svima koji budu raspoloženi za to, trampiti komadić sebe za komadić njih.

Tokom putovanja, mogu izdržati bez vode neko vreme. Bez hrane još duže. Mogu biti prljav, prašnjav i neispavan. Ali ne smem ni u jednom trenutku ostati bez toalet papira. U rancu se uvek mora nalaziti rolna, ma gde se nalazio. Pred Afriku sam se dobro pripremio. U Londonu sam kupio rolnu veoma kvalitetnog, debelog, toalet papira i sakrio je na dno ranca. To je rolna koja se ne dira i ne pozajmljuje. Ne govorim ni da je imam. Rolna na koju se uvek mogu osloniti, čak i kada se sve druge potroše.

„I, reci nam iskreno kada si se najviše uplašio?“, pitaju me roditelji nakon što sam skinuo ranac i seo za sto.

„Samo sam se jednom zbilja uplašio za svoj život... Baš. Na samom severu Sudana, u Nubiji, između Vadi Halfe i Abrija. Nismo o tome pisali...“

Uroseva slika za prednju koricu knjige, a ova tri isecka definitivno kandidujem za poledjinu. Sto se same nesrece tice, negde na forumu je napisano, kad je rec o bezbednosti na putovanju, u 99% slucajeva zdrav razum je dovoljan, a za onaj 1% moracete da se uzdate u srecu.

Za kraj bih rekao po recenicu za svaciji stil pisanja, onako kako sam ja to doziveo.

Marko, rekao bih, najlakse pise. Jednostavno, duhovito, bez suvisnih reci. Tekst se bukvalno guta, a kada neki dogadjaj treba lepo preneti, tu je najbolji. Od vas trojice, on je, verujem, bio glas razuma . 

Da shvatimo gde ste, kako izgleda Atlantik ili pustinja, ili je u pitanju opis komsiluka, Lazar je to sjajno pisao. Kada treba preneti razmisljanja na papir, tu je najbolji.

Uros, hmm. Imam utisak da je na put krenuo da dozivi decacke snove i da za sve to vreme vreme nije skinuo osmeh sa lica. Sudanske piramide, foke u Namibiji, juznja sazvezdja, kao da je u pitanju scenario za deciji avanturisricki film koji je on sjajno prenosio nama.

Jedva cekam naredne putesestvije i putopisanije .

Kapa dole

  Zarad istorijske preciznosti, ipak bih napomenuo da mi je Marko jednom ustupio svoj toalet-papir, jer nužda zakon menja. Pritom mi je naglasio da ga nikako ne presavijam... Moram da priznam da mi tako nešto nikad ranije niko nije rekao.

Ahahaha, ne sećam se toga, zaista ne znam zašto bih rekao tako nešto

Da nije to bilo na zapadu Tanzanije, kad mi je svest bila pomračena?

  Rekao si to radi uštede, jer si se zabrinuo da ću ti potrošiti previše. Objasnio si mi da je to četvoroslojni toalet-papir te shodno tome nema potrebe da se presavije pre korišćenja, jer je i tako dovoljno debeo, a ovo bi bilo čisto traćenje.

  Eeee, s kim sam ja putovao... 

Ovaj sajt je nesto najpozitivnije sto se moze sresti na internetu, a ljudi koji ucestvuju u njegovom nastajanju su svakako vanserijske osobe. Bravo ljudi!

Браво (Чи: "Дај чоколадице!") 

Ja sam odusevljen celim tekstom. Od keza do usiju, do da se najezis.

Urosev crtez me je oborio s nogu!

Bravo za ceo blog, ubedljivo jedan od najboljih na ovom sajtu! Najzanimljivije mi je da se ovo sto je ovde opisano zaista i dogodilo, a u isto vreme imam osecaj kao da citam neku knjigu, fikciju. Jednom sam na Couchsurfingu proverio onog coveka iz Konga, kog koga su Uros i Rita bili par dana, i cudno je bilo kad sam ga nasao, kao da neki lik iz romana izadje u stvarnost

Bravo momci ! 

Bravo!!! Sve što mislim o ovom blogu sam rekao u prethodnim komentarima, a i dalje ne mogu dovoljno da ga nahvalim. Sigurno ću mu se vraćati u budućnosti. U Africi ste posejali seme paprike, ali mislim da ste posejali seme i kod nas: "Stvoriti uslove za jedan dijalog između ljudi koji se nikada neće sresti.". Svi imamo refleks da procenjujemo i prosuđujemo svakoga koga sretnemo i, kao što je Lazar primetio, potrebno je učiniti svestan napor da taj zaustavimo taj refleks da bismo mogli da se otvorimo prema drugima i pustimo ih da ispričaju svoju priču bez našeg "učitavanja smisla" u nju. Vi ste to uspeli i uspeli ste da podelite tu priču s nama. To je ogroman uspeh, ravan samom putovanju i razdaljini koju ste prevalili.

Delim utisak sa vuk_kg: glas razuma - Marko, glas uma - Lazar, glas zlatnog dečačkog srca pretočenog u vijugave linije crteža - Uroš. U saglasju ovog bloga oglasiše nam Afriku, ovu sadašnju i mi je čusmo tako jasno i živopisno da ni sami više nismo isti, kakvi smo bili pre ovog putovanja.

Svaka čast, momci!

Dugoooo niko neće moći da zaseni sjaj bisera koj je stvoren ovim putovanjem

umesto zasluženog bravo, hvala Vam

Честитам!

Надам се новим текстовима.