Evo kako mi to radimo u Jeep Clubu 

http://www.jeep-club.rs/2011/12/kucaj/

Možda bi bilo pretenciozno nazvati ga putopisom, ali recimo da se radi o malo opširnijem izveštaju  . Bila je to jedna od lepših tura na koje smo otišli protekle jeseni, jedino nije bilo vremena da se pričica o tome ispiše ranije.

Kako su kul imena vrhova, Demižlok Lepo je

  Bez želje da započinjem svađu, moram ipak reći da mi se ne dopada ideja džipova u šumama, na planinskim livadama, na svim tim mirnim i tihim mestima gde treba da se čuju ptice a ne motori, i da mirišu biljke a ne gasovi iz auspuha. Na Fruškoj gori se sad pojavila neka moda da se onim šumskim stazama ljudi vozaju motociklima. Buka je jeziva, a još je jezivija što se čuje u prirodi gde je nekako ne očekuješ i gde si otišao, između ostalog, i da se skloniš od motora sa unutrašnjim sagorevanjem i ostalih ljudskih izuma.

Lazare, sve ima svoje dobre i loše strane. Slažem se da su buka motora i izduvni gasovi loša strana vozila koje pogone motori sa unutrašnjim sagorevanjem, ali je to samo jedan nusefekat koji je daleko manji od realne koristi koju ti donosi neverovatna pokretljivost i širenje mogućnosti istraživanja i boravka u prirodi. Mi smo recimo za ta dva dana uspeli da prokrstarimo Kučaj uzduž i popreko, prešavši 170 km. Da smo isto to hteli da uradimo pešice, za to bi nam trebalo bar nedelju dana udarničkog pešačenja. Da bi to moglo toliko da traje, trebali bi nam transportni rančevi od 30 kg na leđima u kojima bismo poneli sve potrepštine za tih nedelju dana. Pritom bismo morali da spavamo u šatorima na temperaturi u minusu, jer tamo alternativnih mogućnosti smeštaja nema. Ok, i to bi bila avanutra vredna pomena. Ali realno, to se verovatno ne bi desilo, jer u to doba godine (a i u mnoga druga doba godine) ne bismo bili u mogućnosti da odvojimo tih nedelju dana. Rezultat je da bismo verovatno u toku godine obišli mnogo, mnogo manje toga kada ne bismo imali privilegiju motorizacije.

Mi inače veoma vodimo računa da to što radimo, radimo uz što je manje moguće nepovoljnog uticaja na životnu sredinu, zbog čega je i pun naziv našeg kluba "Udruženje za razvoj ofroud kulture "Jeep Club". Ako pročitaš

http://www.jeep-club.rs/sta-je-jeep-club/tread-lightly/

biće ti jasno na koji to način edukujemo ljude i šta je naša misija. Zaista želimo da promovišemo jedan potpuno drugačiji pristup upotrebi terenskih vozila, koji je daleko od divljanja, odnosno da ih učinimo svestrano korisnim, da ona jednostavno budu sredstvo za proširenje mogućnosti svakom pravom avanturisti. Baci pogled na putopis iz Rumunije (http://www.jeep-club.rs/2011/07/karpati-2011/) i možda će ti postati bliskija ta nomadska kultura spavanja u šatorima uz istraživanja nepoznatih predela terencima iz dana u dan.

Znam da posao neće biti lak, da ćemo u godinama koje dolaze morati da se borimo sa mnogim predrasudama, ali mislim da vredi dočarati ljudima taj način kreativnog angažovanja savremene tehnologije. Ono što je meni lično cilj jeste da mi terenac posluži samo kao način da brzo stignem do nekih inspirativnih mesta duboko u divljini, a onda da ugasim motor i da nastavim pešice, uživajući u tišini, cveću i svemu što i ti voliš, na mestu koje bi mi drugačije bilo nedostupno. Na primer, na način opisan u putopisu "Reke kao more" (http://freebiking.org/2011/03/reke-kao-more) koji je inače doživeo veliku popularnost kod mnogih koji nisu motorizovani i kojima tematika putovanja kroz prirodu terencima do sada nije bila tako bliska - samo treba stvar predstaviti na pravi način.

Smatram da bi bilo izuzetno pogrešno pokazati nedostatak tolerancije sa tezom "meni se ne sviđa što "oni" prave buku i zagađuju, hajde da to zabranimo", jer bi na sličan način sa druge strane moglo da se odgovori u stilu "meni se ne sviđa što mi pešaci ometaju kretanje po šumskom putu, hajde da ih proteramo odatle". Tolerancija i uvažavanje prava drugog na ono u čemu i ti uživaš je pravi put, dragi moj Lazare. Svaki vid isključivosti i samoživosti vodi u konfiktne situacije. Ali, o tome govori i naš "Tread Lightly" vodič čiji sam ti link postavio na početku ove poruke, i daje vrlo jasna uputstva kako se ponašati u susretu sa drugim vrstama ljubitelja prirode. Potezanje "ekološke" argumentacije je vrlo klizav teren gde se vrlo lako može ostati bez argumenata, a diskriminacija koja iz takvih tendencija proističe je više nego očigledna, i prilično drastična.

  Hvala na opširnom i argumentovanom odgovoru. Meni nije palo na pamet da bi to trebalo zabraniti - mada, kad si već pomenuo, na nekim mestima bi verovatno i trebalo. Svakako ne svuda. Ipak mi se čini da bi bilo lepše da se motorna vozila zadrže na putevima i u ljudskim naseobinama. Mogao bih da ti iznesem jednako dobru argumentaciju za putovanje sa laptopom, ali se ipak nadam da će većina ljudi i dalje putovati sa sveskom i olovkom, makar kada se radi o određenoj vrsti putovanja.

  Meni je planina i šuma između ostalog i mesto gde mogu da se sklonim od ljudske ludnice i tehnološkog manijaštva. Gde mogu da slušam zvuke koje neću čuti u gradu i opustim se bez pritiska da bilo kuda stignem i bilo šta vidim. Kada sam u planini, efikasnost mi uopšte nije bitna. To je svet biljaka i životinja. Iskreno, voleo bih da mašine, motori i monitori ostanu u gradu, a u šumi da bude zemlja i lišće i drveće.

  Naravno, shvatam da je to stvar intimnog osećaja života, i da je rasprava izlišna. Na primer, ja kad putujem uopšte ne nosim MP3 plejer, jer volim da slušam zvuke puteva, vozova, gradova, ljudi. Ali znam dosta ljudi koji na putovanjima ne vade slušalice iz ušiju. Ne mogu da kažem šta je bolje ili pametnije, ali mogu da kažem šta je meni besmisleno.

Lazare, razumem i poštujem tvoj pristup, koji se verovatno može okarakterisati kao dosledniji od mog.

Ja sam, koliko god bio fanatično posvećen tumaranju po prirodi još od najranijeg detinjstva (par decenija zaista sa transportnim rancem, šatorom i vrećom na leđima i najčešće potpuno sam), oduvek bio pomalo tehnomanski nastrojen, i papir i olovku sam još u tinejdžerskim danima izbacio iz svog inventara u korist tastature (tada ZX Spectruma  ), a ushićenje svojim omiljenim mestima u prirodi sam upotpunjavao uz zvuke Mike Oldfield-ovog Ommadawn-a i Hergest Ridge-a iz slušalica vokmena (tada onog što vrti kasetu  ). Nije mi nikada bilo strano čak ni spavanje pod otvorenim nebom, i u više navrata zamalo me nisu krave izgazile tokom noći, a imao sam slučaj da ujutro iz vreće vadim škorpiona  . Maštao sam o brvnari u divljini gde ću živeti i gde niko neće moći da me nađe, ali je to u mojim maštarijama bila hi-tech brvnara - koja ima vodenicu pored koja pravi sopstvenu struju, a kasnije je ta ideja dopunjena i potrebom posedovanja satelitskog internet linka  . U svakom slučaju, u mom pristupu dominiraju kontrasti, odnosno ideja - hajde da zaista stavimo tehnologiju u službu čoveka i da se vratimo prirodi tako da iskoristimo tu tehnologiju na pravi način - ni manje ni više nego što je potrebno, a sve u funkciji da ipak živimo lakše i ispunjenije nego što su to činili naši pretci u 18. veku ili u kameno doba.

Što se transportnih sredstava tiče, ona su oduvek postojala, samo što su u međuvremenu malo evoluirala. Nekada se putovalo na konju (nemam ništa protiv konja, štaviše smatram da bi to bio sjajan način da se i danas putuje, bolji i od bicikla i od terenca), a danas su izmislili mehaničke konje i kočije - koji mogu da ponesu više tereta i da te bolje zaštite od vremenskih (ne)prilika. Jeste, bučni su i pomalo smrdljivi, ali je i to samo prelazna faza. Nije tako daleko trenutak u budućnosti kada će i terenska vozila biti bazirana na tehnologiji nulte emisije izduvnih gasova i ponovo se kretati gotovo bešumno. A u međuvremenu... koristimo ovo što imamo odgovorno i iskreno brinimo o svom prirodnom okruženju, vodeći računa da je SLOBODA ipak vrednost koja je iznad svih ostalih, koja ne sme biti uskraćena - što je nešto što, čini mi se, evropsko zakonodavstvo ne poštuje, loveći previše u mutnom.

U svakom slučaju, trudiću se da te ne ometam u nameri da u prirodi uživaš na način kako ti najviše prija, a ko zna - možda jednoga dana negde budemo i kampovali zajedno? 

Maštao sam o brvnari u divljini gde ću živeti i gde niko neće moći da me nađe, ali je to u mojim maštarijama bila hi-tech brvnara - koja ima vodenicu pored koja pravi sopstvenu struju, a kasnije je ta ideja dopunjena i potrebom posedovanja satelitskog internet linka  .

Pored slične maštarije, ja još zamišljam da imam pistu tu negde blizu i mali aviončić