Možda bi moglo da ide i u okviru teme Konflikti na putovanju kao podtema ali mislim da ipak zaslužuje zasebnu.

Da li vam se nekada desilo da vas neko kinji i ubeđuje da nemate pravo da nešto ili nekoga fotografišete, da vam preti ili čak konfiskuje film, memorijsku karticu ili aparat, ili da ste pak upali u neki ozbiljniji konflikt u takvoj situaciji?

Zanima me koliko su ste uopšte upućeni i svesni svojih prava u takvim situacijama kao i koje biste argumente koristili? (pri čemu ne računam mito).

Što se naše zemlje tiče, koliko ja znam iskljčivo ovlašćeno lice ima pravo da vas legitimiše što je regulisano Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Službena lica koja su zakonom za to ovlasćena su jedino pripadnici policije a od nedavno to pravo ima i komunalna policija. Tako da na primer propadnik neke PBK nama pravo da vas legitimiše, kao ni da  fizički zadrzi nekoga do dolaska policije jer bi to predstavljalo protivpravno narušavanje slobode kretanja ljudi na javnom mestu. Ovo isto važi i za ridžovane u GSB-u, portire, trgovce, itd  

Moje tumačenje je uvek bilo da na svakom javnom mestu možete da fotografišete takoreći šta god želite ukoliko nije drugačije naznačeno ali sam u praksi često dolazio u veoma neprijatne situacije. Tako me je jedan kreten napao u kafani u Bakuu jer sam fotografisao enterijer iste, kineski vojnik je zaustavio autobus i divljački me izvukao napolje jer je video da kroz prozor fotografišem krajolik u blizini graničnog prelaza a u Maroku sam svakodnevno dolazio u neprijatne situacije gde god da uperim objektiv (ubedljivo najneprijatnija zemlja po tom pitanju do sada). Možda mi je ipak bilo najgore u Rusiji gde su sam čitav dan proveo u policijskoj stanici i gde su me ispitivali samo zato što sam fotografisao vozove sa pasarele nad prugom  

Sigurnio ste i vi imali takva slična iskustva pa bi bilo lepo da ih podelite. Pada mi na pamet priča našeg „kolege“ Viktora Lazića kojeg je neki rmpalija na plaži u Australiji pretukao i bacio mu aparat u more jer je slikao decu a ovaj pomislio da je pedofil    

Takođe postoje i situacije kada ljudi samoinicijativno odluče da stave tablu da je negde zabranjeno fotografisanje ili da se to čak i naplaćuje. Eto, baš sam zimus video znak da je zabranjeno fotografisanje izloga jedne antikvarnice u starom delu Varšave što vlasnik sigurno nama prava da radi ma koliko ga nervirali turisti. Sećam se i jednog bisera iz okoline Luksora, odnosno u blizini Memnonskih kolosa gde je neko pored jednog starinskog uređaja navodnjavanje stavio tablu da svako ko hoće da slika mora da plati 1 EUR  . Ok razumem, Egipat je to a i dosta im je turista ali očigledno je da niko nema pravo da samovoljno na javnom mestu postavlja takve table, da zabranjuje bilo šta a pogotovo ne da naplaćuje i to još u stranoj valuti  

Takvih primera ima dosta i baš me zanima kako ostali reaguju.

Ponovo ću se vratiti na primer iz Srbije - ukoliko niste čuli, nekome u JP Beogradska tvrđava je prošle godine palo na pamet da ljudima uskraćuje pravo da fotografišu (ukoliko koriste stativ) kao i da snimaju kamerom u okviru Kalemegdana i bilo je dosta slučajeva da ljudi iz obezbeđenja maltretiraju turiste, ne dozvoljavajući im da fotografišu kako bi se sprečila „zloupotreba“. Ovakve stvari me neopisivo pogađaju, tim pre što za takvu vrstu zabrane ne postoji zakonski osnov  

Istražujući ovu temu na internetu, pronašao sam nekoliko veoma korisnih sajtova i dokumenata:

Ovde se na primer nalazi praktično uputstvo u PDF formatu sa objašnjenjima kako je ova oblast regulisana u SAD: www.krages.com/phoright.htm Izuzetno korisna stvar jer verujem da dobar deo ovih pripisa važi gotovo svuda  

Slučna stvar za UK: www.sirimo.co.uk/2009/05/14/uk-photographers-rights-v    

I za Australiju: http://4020.net/words/photorights.php

Kanada: http://ambientlight.ca/laws/

Organizacija koja se između ostalog bavi i ovom tematikom: www.useplus.com

Eto tako je to na trulom zapadu, ali postavlja se pitanje kako se izboriti u zemljama koja su nama interesantne?

Kao što već rekoh, mislim da je ovo veoma važna tema koja dotiče gotovo svakoga a o kojoj do sada čini mi se nije ovde bilo dovoljno reči. Naročito bi bilo bi korisno da se javi neko od pravnika i da svoje mišljnje odnosno viđenje situacije.

Egipat, neke od piramida, ili možda čak i grobnica, više se ne sećam... još u autobusu su nas upozorili da ne fotografišemo jer oduzimaju aparate. Neki likovi naravno nisu poslušali, i na izlazu iz grobnice ih je neki čikica startovao, oduzeo aparate i nešto pretio. Nije hteo da ih vrati, čak i kada su mu nudili pare. Na kraju je omekšao i vratio je kada su pred njegovim očima obrisali fotografiju iz unutrašnjosti grobnice. Ali, ajde, ovo je ipak nekako uobičajeno.

Istanbul, Dolmabahče (valjda sam lepo napisao). Devojka je pokušala da napravi indentičnu fotografiju kao i ti (onaj plavi prozor što gleda na kapije pored vode) i s obzirom da je svaki bio otvoren, ona je uzela da ih zatvara (ili otvara) redom dok nije pronašla odgovarajuću poziciju.. to je sve posmatrao lik iz obezbeđenja. Prišao joj je nakon što je završila sa fotkanjem i naterao da mu lista fotografije dok nije zatekao jednu sa stepeništa. Štos je što su malo pre nego što je počela tura, upozoriili da je fotografisanje zabranjeno. Uzeo je aparat, rekao da ga pratimo, a onda vratio uz komentar da je ok, ali samo da izbrišemo tu spornu fotografiju. Tada sam se spremao na najgore i zamišljao kako zahtevam da dođe policija i da oni nemaju pravo da mi oduzimaju imovinu.

 

   Dobra tema.

   Čini mi se da se velik deo tih situacija može izbeći. Na primer, ja u blizini graničnih prelaza ništa ne fotografišem. Ako nekad fotografišem ljude, ili ih pitam da li bi im to smetalo, ili fotografišem sa tolike daljine da nema šanse da me skontaju, ili se pravim lud i gledam negde ulevo ili udesno od njih, malo iznad njihove glave, tako da nam se pogledi nijednom ne susretnu. Ovaj psihološki trik odlično pali

   Jednog mog saputnika su jednom davno u Siriji naterali da obriše nekoliko fotografija sa aparata, jer je slikao zgradu u kojoj navodno živi neki političar. Drugog saputnika su sad u januaru vojnici u severnom Iraku priveli i naterali da obriše nekoliko fotki, ali to je zato što im se penjao na nacionalni spomenik. Što reče Krotov na onoj tribini u Beogradu, "Za putovanja su potrebne dve stvari: pasoš i mozak."   Mene su, takođe u severnom Iraku, vojnici cimali što fotografišem džamiju, jer je pored nje nekakva zgrada, ali uspeo sam da objasnim da ja fotografišem džamiju a ne tu zgradu, i bilo je okej. Često nekoliko reči mogu dosta da pomognu.

   Mislim da nas u zemljama u koje najčešće putujemo u tom pogledu ne štiti nikakav zakon, tako da se sve svodi na ličnu snalažljivost, u narodu poznatu i kao "bezobrazluk". Ni naša zemlja u mnogim pogledima nije jako različita od tih zemalja. Za ono o Kalemegdanu sam čuo. Iskreno, baš bih voleo da mi tamo priđe obezbeđenje i objasni mi da ne smem da fotografišem. Konstantine, organizuj neku masovnu foto-šetnju na Kalemegdanu, baš iz inata, pa da vidimo šta će da vam rade. Napravi skandal

  Jednog kaučsurfera iz Amerike su cimali ovde na Petrovaradinskoj tvrđavi, jer je fotografisao kasarnu na čijem je zidu velika okrunjena petokraka. Morao je da obriše fotke, kako naše vojne tajne ne bi dospele u pogrešne ruke. To je bilo pre nekoliko godina. Sad bi ga možda i pustili da se izvuče, verovatno je svet dosad već saznao za taj zid sa petokrakom.

  Kao i obično na putovanju i generalno u životu, ne razmišljam o svojim pravima i zakonskim regulativama, nego se oslanjam na ličnu procenu situacije. Obično sam dobro svestan ko se sve nalazi na ulici (valjda sam putujući razvio taj refleks... Ili odrastajući u devedesetim). Ako krenem da podižem aparat prema nekome i taj napravi besnu facu, samo spustim aparat i rukom pokažem da je sve u redu. Ako pred nekim objektom vidim uniformisane ljude, ne fotografišem ga. Par puta sam po bliskoistočnim zemljama fotografisao žene, i u nekoliko navrata mi je stavljeno do znanja da to ne treba da radim (odmahivanjem rukom), pa sam odustao. Ne konfrontiram se i uvek pokažem da sam spreman na saradnju. Na primer, u Iraku sam dosta fotografisao iz prevoza, ali sam uvek sklanjao aparat u ranac kada u daljini vidim checkpoint pašmerge. Međutim, jednom prilikom smo se fotografisali sa istim tim vojnicima, ali naravno pošto smo ih prvo uljudno pitali. Naravno, i tu je procena situacije ključna. Nikada ne bih pitao vojnike koji deluju namrgođeno i nervozno, nego one koji deluju nasmejano i komunikativno, pokušavaju da započnu razgovor itd.

  Možda u Srbiji poznavanje zakona može donekle da pomogne, ali mislim da u stranim zemljama, posebno onima čije jezike poznajemo slabo ili nimalo, to baš nije od koristi. U primeru sa "kolegom" Lazićem, koji je dobio po njušci u jednoj uređenoj zemlji čiji jezik pretpostavljam da poznaje, možda njegova procena situacije nije bila baš najmudrija. A možda jednostavno nije imao sreće, što se svakome može desiti.

Zaboravio sam na Kalemegdan. Sada se sećam onog para što je putovao Evropom, te što su im prišli likovi iz obezbeđenja tvrđave ili šta su već i sugerisali da je zabranjeno snimanje.

Inače, kod "predsedničke palate" stoji znak da je zabranjeno fotografisanje.

Baš sam pre neki dan video na železničkom stajalištu Karađorđev Park znak za zabranjeno fotografisanje.

Jedna interesantna stranica gde je dozvoljeno, a gde nije fotografisanje železničkih objekata u Evropi i Svetu:

http://www.trainweb.org/railphot/Regulations.htm#Uk

Kad smo već kod fotografija u blizini granice, evo dve fotke koje sam krišom slikao na prelazu između Rusije (Kalinjingrad) i Poljske:

Ovde se vidi vojnik koji je sišao sa voza da otvori graničnu kapiju:

Ovo je iz zadnjeg vagona kad smo prošli kapiju:

    Ali, šta si dobio time što si snimio te dve fotke? Izgleda kao bilo koje drugo mesto, a izložio si se nepotrebnom riziku.

 

Zadovoljstvo što je zeznuo sistem, i podelio to sa nama

Ljudi, mislim da se sve više udaljavamo od suštine. Možda nisam najjasnije izložio, ali moja ideja je bila da se osvrnemo pre svega na one situacije gde očigledno imamo puno pravo da fotografišemo ali neko želi da nam ga uskrati.

Lazare, podrazumeva se da ćemo svi koristiti zdrav razum, barem oni koji ga ovde imaju i proceniti situaciju u kojoj se nalazimo. Ali ta procena uvek može biti više ili manje dobra a i sreća je tu veoma bitan faktor, sticaj okolnosti, kao i uvek u životu. Dakle, šta nam je činiti ukoliko i pored svega toga dođemo u u nezgodnu situaciju? Mislio sam da malo „podignemo svest“ o tome šta zaista jesu naša prava.

Na primer, fotkanje na javnom mestu, ukoliko ne postoji jasno istaknuta zabrana propisana od strane organa vlasti nigde ne može biti zabranjeno. Kao što lepo piše u onom priručniku, svako ko se nalazi na ulici ima minimum privarnosti. Meni se u Maroku dešavalo da hoću da fotografišem trg, ulicu, plažu, itd i da mi neko priser*va zbog toga a pri tome znam de je moje pravo da slikam  

Inače te tehnika uperivanja objektva malo ukoso od željenog subjekta je oprobana fora ali ni to ne upali uvek  

Možda bi bilo dobro da KPS priredi jedan praktičan priručnik na raznim jezicima koji bi mogao da se odštampa i koristi kao „Bust card“ tokom putovanja u takvim sutuacijama, šta mislite o tome?

Opet, svi ste naveli situacije gde je fotografisanje očigledno zabranjeno, dakle onaj ko tu fotka je svestan da pravi prekršaj a nisam tome govorio. Ok je na primer da postoje restrikcije kada je reč o Predsedništvu RS (zgradu Novog dvora možeš nesmetano slikati i iz ulice Maršala Tita) i to važi manje više za svaku zemlju.

Što se Kališa tiče, već su bile inicijative o takvoj šetnji na nekim drugim forumima ali niko to niko do sada nije uspeo da sprovede u delo. A i kakva je ovde svest ljudi o opštoj dobrobiti za mnogo bitnije stvari - koliko se nih odazvalo na protest protiv ACTA ili prekjuče na bojkot točenja goriva. Inače, u nekim zemljama se ovoj temi posvećuje velika pažnja i ljudi su uspevaju da se izbore za svoja prava, guglajte za Njujork na primer  

Takođe sam mislio i na situacije gde neko ko misli da na to ima pravo kaže da je zabranjeno slikati na primer izlog njegove radnje. Pa kako to bilo gde može? Izlog je na ulici i služi za to da privuče potencijalne kupce, dakle svako ima pravo da slika ono sto je izloženo na ulici. Takođe ako neko stavi tezgu na sred ulice takođe mora da bude svestan toga da se nalazi na javnom mestu i da je izložen svačijem pogledu pa samim tim i fotoaparatima svidelo mu se to ili ne. Naravno, ne treba biti beskrupulozan i nevaspitan, uvek treba proceniti situaciju, pitati za dozvolu, približiti se prvo nekome, nije lepo fotkati prosjake i invalide, itd.

A Rax-a razumem, jer je čovek ljubitelj železnica, prosto nije mogao da odoli, pustute čoveka  

    Ali, šta si dobio time što si snimio te dve fotke? Izgleda kao bilo koje drugo mesto, a izložio si se nepotrebnom riziku.

 

Nijedno mesto na svetu ne izgleda kao neko drugo, barem meni. 

A i nije bilo rizika, pošto sam otišao do WC-a da bi slikao prvu, a drugu sam slikao sa teritorije Poljske. Teško da bi ruski vojnik napravio međunarodni incident da bi mi oduzeo fotoaparat. 

Možda bi bilo dobro da KPS priredi jedan praktičan priručnik na raznim jezicima koji bi mogao da se odštampa i koristi kao „Bust card“ tokom putovanja u takvim sutuacijama, šta mislite o tome?

Pripadnici ruskog udruženja putnika obično nose pečatiran papir na engleskom + jeziku zemlje u koju putuju, na kome piše da ih šalje udruženje, da svako treba da im pruži pomoć, da su putnici-istraživači itd. Video sam taj papir. Ima memorandum, fotografiju, pomenuti tekst i pečat udruženja, i deluje vrlo zvanično. Objašnjeno mi je da to pomaže u izvlačenju iz raznih neprijatnih situacija sa policijom, carinicima, ali i civilima, zbog mitskog strahopoštovanja koje ljudi imaju prema zvanično-izgledajućim pečatiranim papirima. Razmišljao sam da i KPS počne da pravi tako nešto, ili čak neku člansku karticu/knjižicu sa fotografijom i pečatom, koja bi izgledala fancy i imala pomenuti tekst na desetak jezika. Tu ne bi pisalo da je vlasnik legitimacije novinar, jer u mnogim zemljama vlast ne voli novinare, nego jednostavno da je samostalni putnik i član putničkog udruženja.

Čini mi se da se time uglavnom puca na psihološki efekat - ako izvučeš papir na kom piše da nešto smeš da radiš, ljudi obično ustuknu na trenutak, a tebi je to dovoljna prednost da isteraš svoje. Trenutno nemamo vremena da se time pozabavimo, ali nadam se da će jednom i to doći na red.

Što se tiče situacija kada te lokalci napadnu jer si nešto fotografisao, takve priče sam uglavnom čuo vezano za Maroko. To je izgleda neki običaj tamo, da se maltretiraju stranci šta god da urade i da im se traže pare maltene i što su udisali vazduh. Nisam siguran da bi neka diskusija sa Marokancima urodila plodom. Znaju i oni da ti imaš pravo da slikaš, ali su jednostavno bezobrazni.

Ako želiš, možeš da sastaviš jedan tekst o tome za iskustvenik. Neke osnovne smernice.

Šta nam je činiti ako dođemo u nezgodnu situaciju? Pa, ja recimo nemam nikakvu želju da se borim za svoja prava ako se susretnem sa nekim koga je spopala paranoja jer je video mene kako fotografišem. Ako baš ne odustaju i hoće da uzmu aparat, pokažem im kako brišem sliku, izvinim se i ako mi je baš stalo do fotke, eventualno se vratim kasnije na to mesto, ali budem pametnija, slikam iz drugog ugla ili tako da me ne vide.

Kad pomenu Njujork, ljudi na zapadu se jesu donekle izborili za svoja prava što se tiče fotografisanja, ali meni se i usred Menhetna desilo da se npr. ulični prodavac ustremi na mene jer sam (iako vrlo, vrlo diskretno i sa solidne udaljenosti) slikala njegovog kolegu kako kleči i moli se (delovalo mi je kao dosta interesantna situacija za cool fotku). I ajd sad ti njemu objasni svoja prava  Ili recimo, običan čuvar ispred muzeja d'Orsay, gde u svakom trenutku stoji stotine ljudi koji slikaju u svim pravcima, istripovao se da sam njega ciljano slikala, agresivno prišao, uzeo aparat i tražio da obrišem sliku. Budala ima svuda.

Takođe mi se i kod nas dosta često dešava da me oni obični panduri na ulici zaustave i pitaju šta slikam. Iako bih ga tad najradija lupala aparatom po njušci, šta da radim - budem ljubazna, pokažem debilu šta slikam i on ode. Nemam ja baš strpljenja njemu da objašnjavam moja prava

A recimo, u Delta Sitiju (a verovatno i u drugim zatvorenim prostorima po gradu), nije dozvoljeno fotografisanje, što mi je isto sumanuto. Ironija je što sa mali kompaktnim aparatom teoretski može da slika sve, samo da paziš da te one tupadžije iz obezbeđenja ne vide. Al kad vide dslr, pa kao da sam oružje unela...

A tehnika "belly shooting" mi je jedna od omiljenih. Kad se dobro uvežba, rezultati su super. Smešno je koliko ljudi ne obraćaju pažnju samo ako aparat držiš u visini stomaka i "nešto petljaš" po njemu.

Sto se tice Kalemegdana, neki Irci koji su snimali kamerom su udaljeni (zajedno sa mnom) sa objekta (ispraceni smo pripadnicima obezbedjenja komada   jer na podrucju "uze gradske zone" moras imati dozvolu, koja je besplatna i uzima se u TOBu dan ranije, da bi snimao kamerom. Pratili nas od Vojnog muzeja do pesackog u Tadeusa Koscuska...

Ja sam imao jedan incident povodom slikanja na autobuskoj stanici u Skopju.

Naime,video sam tamo jednu zenu (muslimanku ocigledno),ali ona "nindza" varijanta - znaci bukvalno od glave do pete prekrivena crninom.Cak i preko ociju je imala neki povez/sta vec!Znaci,bas ono skroz-naskroz,sve zivo joj je bilo pokriveno.

Bilo mi je fascinantno to (ovde uz ZR-u nemam takvih "nindzi" ),a i nikad pre nisam video tako nesto (bas da joj se ni oci ne vide) i reko da ja slikam to.Iako je cuvala dete i imala prekrivene oci primetila je da hocu da je slikam,a to je primetio i njen muz (koga nisam odmah opazio,vec tek kad je pocela frka) i onda je nastalo dranje/vikanje/nasrtanje itd.Reko OK,ajde smirite se,necu ti slikati zenu,sta si se tu popalio

Kansije sam otisao i seo na neke stepenice i ipak je slikao mobilnim telefonom

Mada nije bas najbolje ispala slika,posto je bilo ïz daleka",al dobro...

...ali moja ideja je bila da se osvrnemo pre svega na one situacije gde očigledno imamo puno pravo da fotografišemo ali neko želi da nam ga uskrati.

Hm,a sta da radis u ovakvoj situaciji:

Drug je bio u Becu (valjda;uglavnom neki grad na "nemackom" podrucju),seta se ulicom i vidi jednog od onih ulicnih umetnika-pantomimicara.I gledao je on tu njegovu predstavu par minuta,napravio par slika i taman da krene dalje,kad je zacuo pljeskanje (dlanom o dlan).Okrene se,kad mu ovaj pantomimicar neverbalno objasnjava da je red da plati (barem) nesto za to sto ga je slikao dok je on izvodio svoju predstavu.Drug je pomislio prvo da ne pantomimicar ne "govori" to njemu,pa se okrenuo da produzi,ali onda su usledila 2-3 pljeska rukama.Opet se okrenuo,vidi da pantomimicar upravo njemu to "govori",a i svi ljudi okolo su mu vec upucivali "one" poglede,kao "Sta se pravis idiotom,red je da mu das koji evro".

OK,naravno,nije on bio u obavezi da plati bilo sta (za to sto je slikao na javnoj porvrsini),ali ono opet...nije fazon

Moja iskustva:

- Hrvatska (Istra) - slikao i snimao na sve strane (ne na prelazima, u policijskim stanicama, itd), nikad ni najmanji problem

- Francuska (Pariz) - slikao Trg konkord, čekajući nekoga. Kako je kasnila, šetkao sam levo-desno i slikao, sve ka trgu. Posle 10ak minuta čekanja, francuska policija iz obezbeđenja obližnje američke ambasade je tražila da pregleda sve snimke i sto puta pitali da li aparat ima i film, jedva me pustiše. I dalje mislim da su me pustili samo zato što nisam znao francuski, a oni jedva nabadali engleski. Da sam počeo raspravu na francuskom, imam utisak da bi mi i uzeli aparat. To je bilo u vreme kad su ameri pozivali na bojkot svega francuskog.

Drugi slučaj, šetam Jelisejskim poljima (onaj park na početku, baš posle američke ambasade) i slikam neko slatko kučence, kad odjednom prosjak poče da dreči da mu platim 5 evra za slikanje njegovog psa! Samo sam ga ignorisao i produžio.

- Italija (Trst) - slikao na sve strane, čak i u tržnom centru (ne radnje) - nikakav problem

- Srbija - kad slikam stoku koja parkira po trotoarima i pešačkim prelazima, recimo da svaki deseti nešto pita (ako je vozač u blizini). Nekima kažem da slikam šta mi se slika, nekima da slikam baš kola, a ako sam već isključio aparat i nastavio svojim putem, ne osvrćem se. Zanimljivo, taksisti se nikad nisu brecali, a neki su i sklanjali kola.

Ali, kad sam jednom slikao policijski auto siledžijski parkiran, murkan me zvao, pa kao šta ja slikam. Kad sam ga pitao šta on tako parkira, počeo da lupa kako su oni na zadatku i nisu imali vremena i da ja izbrišem sliku. Rek'o ako si na zadatku, onda će šef da te opravda, slika nema veze, a i nekako mi je logika da onda ostaviš kola na sred ulice, ako juriš za lopovom, a ne da se penješ na trotoar. Htedoh i da ga pitam kako ima vremena da ćaska sa mnom, ako je na tako važnom zadatku i da nastavim da ga maltretiram. Čak sam hteo i da zovem advokata, pa neka me hapsi, jer je divljačko parkiranje samo prekršaj, a zahtev za uništavanje dokaza krivično delo (ako se dobro sećam, nisam pravnik). No, žurio sam, nailazio je moj autobus, pa sam sliku obrisao i samo zapamtio broj značke, pa rek'o snimiću ga ponovo u povratku. Vratio sam se desetak minuta kasnije, ali je on pomerio kola.

Inače. u stranoj zemlji se nikad ne bih raspravljao ako mi domaćin kaže da je neko slikanje zabranjeno, šta ima ja da razmišljam o svojim pravima. Ako je potrebno, slike bih obrisao, samo nikad ne bih plaćao za "dozvolu".

Što se tiče slikanja unutar objekata, ja sam pred Novu godinu slikao kako Maksi drži mlečne proizvode van frižidera, ispod klime koja uduvava topao vazduh (tako je stajalo 3 ili 4 dana). Poslao sam to Potrošaču (Politikin dodatak) i na temu slikanja oni su mi rekli:

"U vezi sa ovim mejlom, svako ce vam odgovoriti da je supermarket vlasnistvo privatne kompanije i da nijedna ne dozvoljava fotografisanje svojih prostorija. Ali, naravno, kupac moze krisom nesto da fotografise i ukaze na nepravilnost."

Za Kalemegdan prvi put čujem. Ja sam ga snimao dosta davno (sad pogledah, 2002. godine), starom Hi8 kamerom, nije bilo nikakvih problema. Ali baš sam ove godine krenuo u akciju snimanja svih delova grada, pa i Kalemegdana, pa ću da vidim da li će da bude problema. Držaću advokata u pripravnosti.

Da pomenem i da sam ja prilično krupan (193 cm, 95 kg), vrlo je moguće da zato bolje prolazim, bar kada su u pitanju neslužbena lica.

Bio na Kalemegdanu, nigde nisam video ni znak da je fotografisanje zabranjeno (ne znači da ga nema), ni nekoga ko bi zabranjivao. Bio lep i sunčan dan, popriličan broj turista, svi su držali aparate i škljocali, nisam primetio da je neko imao problema i da im je iko prilazio. Moguće je da postoje neki specifični delovi koji ne mogu da se slikaju. Ali eto, ja prođoh "glavnim pravcem", sve ok.