Percepcija nebezbednosti bliskoistočnih zemalja mahom je uzrokovana medijima koji izveštavaju o njima samo u kontekstu terorizma. A iz ličnog iskustva - gostoljubiviji narod od Turaka nisam sreo. Nigde se nisam osećao bezbedno kao u Siriji (jebiga, sad je tamo sranje, no pre revolucije) ili Sudanu, tzv. osovinama zla. Sa druge strane je recimo London, u kome sam se redovno paranoično osvrtao.

Zemlje u kojima vladaju diktatori i čvrsta ruka uglavnom nemaju problema sa bezbednošću

Situacija uopšte nije toliko loša, kakvom je u suštini predstavljena preko medija... Ljudi su nasmejani, slobodni, obavljaju svoje svakodnevne poslove-ništa mračno i negativno!

Dok smo sa nekim ljudima pričali o trenutnim neredima u Iraku, saznali smo da oni misle da je u Srbiji rat, da bombe padaju na sve strane, tako su čuli, što veze nema sa vezom... Tako je zaista najbolje neku zemlju sam posetiti i videti njeno realno stanje!

Divan tekst. Nostalgičan, duhovit, uznemirujuć -- baš kao što literatura i treba da bude Bravo!

Posebno mi se dopada kako si uklopio Karla Maja i detinjstvo. Kao što je već Jovanović pomenuo, putopis se prepliće sa esejom Ivana Ivanjija, nedavno objavljenim u Vremenu: O kaubojima, indijancima, Srbima i Albancima. Karl Maj nije pisao samo o Americi i Bliskom Istoku, već i o Balkanu, o "nama". Zato je vrlo zanimljivo napraviti paralelu između Lazarovog i Ivanjijevog teksta. Preporučujem

Druga asocijacija: Imaginarni Balkan Marije Todorovne (knjiga je na tragu Saidovog Orijentalizma). Todorovna se bavi mitologizacijom i stereotipizacijom Balkana na Zapadu, vršenoj uz pomoć putopisa, fikcije i novinskih članaka. Evo nekoliko zanimljivih citata, koji možda mogu da bace novo svetlo na problem nasilja i fundamentalizma u postkolonijalnim regionima udaljenim od globalizacijskih centara moći:

Lajal se zadovoljava prostom i pravičnom primedbom: „Istočno od Jadranskog mora na svako pitanje postoji bar deset odgovora, i to, čini mi se, podjednako ispravnih.“ Krivica za nestabilnost i nered na poluostrvu uvek se svaljivala na složenu etničku mešavinu; dijagnoza je glasila „hendikep heterogenosti“. I zaista, pitanje manjina oduvek je bilo sastavni deo razvoja nacionalnih država, a na istoku Evrope posebno. Međutim, praktično niko nije insistirao na činjenici da etničke sukobe ne izaziva etnička kompleksnost sama po sebi, nego etnička kompleksnost u okviru idealizovane nacionalne države koja teži etničkoj homogenosti.

Argument da su suštinske vrednosti Zapada „demokratsko ustrojstvo društva... sa autonomnim gradovima, slobodnim preduzetništvom, staleškim sistemom i nizom drugih strukturnih odlika koje nisu tako uočljive“, i koje su sve teleološki dovele do demokratije, može osnovano da se opovrgne. U stvari, demokratija kao politička forma postala je svojstvena zapadnoevropskim nacionalnim državama tek u XX veku (a u Nemačkoj tek posle Drugog svetskog rata), nakon što su one u prethodnim vekovima postigle znatan, mada ne apsolutan stepen etničke i verske homogenosti i društvene discipline, i to neretko po sumnjivoj ljudskoj i moralnoj ceni.

Vreme je da se trezveno preispitaju posledice izvoženja modela nacionalnih država u društva koja predstavljaju etnički i verski mozaik, odnosno stvaranja mozaika nacionalnih država umesto mozaika nacija. Ta trezvenost je još uputnija ako imamo u vidu takozvani „organski“ razvoj zapadnoevropskih društava u nacionalne države. On je posledica nekoliko vekova društvenog inženjeringa – etničkih i verskih ratova i proterivanja (odnosno etničkog čišćenja), koji su pratili proces centralizacije – a njega je podstakla korenita netrpeljivost prema heterogenosti i na kraju dovela do stvaranja relativno homogenih političkih zajednica koje su onda „organski“ prerasle u moderne nacionalne države.

Hrabar transžanrovski eksperiment. I odlično je ispao.Nego, oftopik pitanje za sve fanove Karla Maja : da li su Vinetu i Old Šeterhend bili pederi, i gde to uopšte piše ? Ja se toga apsolutno ne sećam (ili samo nisam kapirao ?), a pre neki dan naleteh na takvu tvrdnju u članku povodom 100 godina od Majeve smrti : O kaubojima, Indijancima, Srbima i Albancima.

Ivanji zapravo ne tvrdi da su oni bili homoseksualci, već da se Maj poigravao zabranjenim porivima kako bi pridobio i nadražio čitaoca. U svakom slučaju je zanimljiva teza. Ne bih mogao da kažem više o tome.

Još manje sam shvatao neko čudno uzbuđenje – koje, međutim, danas lako prizivam sećajući se noćnih čitanja kada sam imao deset, dvanaest godina – koje sam osećao čitajući opise scena između Old Šeterhenda i Vinetua koji se ljube u usta ili prizore skalpiranja i mučenja. Mnogo kasnije sam shvatio da Karl Maj, verovatno podsvesno, bez ikakve namere, uspešno nadražuje makar i najmanje pubertetske i adolescentne porive homoseksualnosti i sadizma–mazohizma. Danas mislim da je u tome tajna njegovog književnog uspeha (...)

Mislio sam upravo na to : gde on opisuje takve scene ? Ja sam čitao Vinetu 1, 2 i 3, Blago u srebrnom jezeru 1 i 2, Duh Ljana Estakada, U Dolini smrti, Sin lovca na medvede... sigurno sam još nešto zaboravio, i ne sećam se takvih scena. A recimo pamtim kako  Vinetu priča Old Šeterhendu o svojoj tužnoj ljubavi iz mladosti, i kako se posle toga zarekao da njegova ruka više neće dodirnuti glavu ni jedne žene (evo traga!), znam otprilike i formulaciju .

Eh, kad bih tako pamtio neke friškije i bitnije stvari, gde bi mi bio kraj .

Ја се не сећам хомо мотива из Карл Мајевих дела Искрен да будем, сећам се мало тога.

Међутим, Лазарев осврт на детињство кроз њега је оно што овај путопис чини уметношћу а не пуким приповедањем. То ме је даље навело да почитам све а да нисам ни трепн'о!

Оћемо књигу путописа по Лазару!

Ovo je tako dobar putopis, da to moram i ovde da prokomentarisem, iako sam vec komentarisala na fb-u I ja sam ga procitala u dahu, i mislim da tu ne bi imalo sta ni da se doda, a ni da se oduzme.

Ovaj putopis je vredan zato  sto je autor docarao atmosferu, slike, filozofiju tih ljudi tako snazno da ga dozivljavamo bolje nego da smo bili na licu mesta.

Veoma zanimljiv tekst i odlično napisan. Interesantno je da toliko ima podataka o Jezidima. Ja sam u jednom periodu svog života boravila u Iraku u gradu Mosulu. Odlazak u Kurdistan nam je bio zabranjen ali smo mi pronalazili način da na mesta gde su bili chek pointi gde su se proveravala sva vozila zaobidjemo ih i odlazili u delove Kurdistana. Posetili smo grad Aqrat u severnom delu Kurdistana. Taj narod ostavio je poseban utisak na sve nas, i proveli smo neaboravni petak u društvu sa njima, ali smo izložili sebe opasnosti da nam oduzmu kola i da nas otmu kao što se i desilo kasnije. Oni žele da imaju svoju državu i u tom periodu, tokom rata sa Iranom, bili su im naklonjeni. Bili su protiv stranaca koji su tada boravili u Iraku. Žao mi je što nisam mogla da posetim mesto Lališ koje je tako blizu Mosula. Nisam mogla da posetim mesto gde se po po predanju nalazi drvo sa koga je Eva ubrala jabuku i dala je Adamu. Mesto se zove Qurna i nalazi se na jugu Iraku. Inače Irak ima jednu čudnu magiju privlačnosti koju je možda teško objasniti onome ko nije boravio na tim prostorima.