(znam da ću neke smoriti ali odavno želim da otvorim ovu temu i nisam mogao više da se suzdržim...  )

Dakle, ovo je mesto da iznesete svoje diskurzivno mišljenje o putovanju, iliti da filozofirate. Kako ona obuhvata svako područje stvarnosti, putovanje takođe spada u predmet njenog istraživanja. Ona teži da odgovori na pitanja kao što su: zašto čovek ima potrebu da putuje? ili, zašto nema? Koja je bit putovanja a koja njena vrednost?

Mene recimo interesuju savremeni pisci i mislioci koji se bave ovom temom.

A sada moj doprinos ovoj temi:

moja filozofija je za sada više sinteza drugih mislilaca nego nešto isključivo moje. Ipak sam ja još newbie 

Po meni, postoje četiri pobude, odlike, vrednosti putovanja:

1) gnoseološke prirode

2) estetičke prirode

3) empirijske prirode

4) metafizičke prirode

1) Sve ono što saznajemo tokom putovanja - od ljudi, o ljudima, mestima itd.

2) sve ono lepo što nam čula upijaju - arhitekturu, lica, gradove, prirodu itd.

3) svi doživljaji tokom putovanja (avanture, novi ljudi, dogodovštine) stapaju se u iskustvo koje na neki način objedinjuje prethodna dva.

4) najdublja i najsloženija stavka. Tu spadaju težnje na primer ka apolutnoj slobodi, maksimalnoj stvarnosti, samoispoljavanju, ka savršenstvu i apsolutu uopšte. Ona konstituiše čoveka i objedinjuje prethodne tri stavke.

Mislioci koji su uticali na mene i koje valja spomenuti ovde:

Heraklit: smisao je u stalnoj promeni, promena je borba suprotnosti. Putovanje je prototip za tu promenu jer se stalno nešto novo, neviđeno, nepoznato događa. Uzbuđenje ne jenjava i to je po meni maksimum stvarnosti.

Kjerkegor: individualizam, protiv depersonalizacije, i ostvarenje autentične ekzistencije. Pitanje: da li se ona dostiže na putovanju?

From: modus imanja i modus bivstvovanja. Ovaj potonji se savršeno ispoljava na putovanju jer, osim te pokretne kućice na leđima modus imanja je isključen što daje široku slobodu ovom drugom da se ispolji. Putnik, prepušten fizisu, bez straha se upušta u ispoljavanje onog najboljeg u njemu.

Bloh: najznačajniji. Smisao je još-ne, ono što se nije dogodilo a može se zbiti, mogućno bolja realnost. Po njemu, putovanje je realizacija tog još-ne, potraga za boljitkom. Ocrnio realizam jer onaj koji je sasvim zadovoljan realnošću neće tragati za nečim van nje.

Zatim tu su još: kosmopolitizam, ksenofilija, životna teorija i praksa, itd.

Ako se setim još nečeg dodaću 

hello,

sjajna tema, sumnjam da ces nekoga smoriti, jer s obzirom na to da se ovde muvaju putnici, bicu slobodna u proceni  i reci da putnik mora biti mislilac, jer u suprotnom nije putnik..

arapska poslovica kaze da svet mozemo upoznati na dva nacina: prvi je da putujemo, a drugi da ostanemo kod kuce.

verujem da je ovaj prvi primamljiviji.. takodje, mislim da su pokretaci razni, ali pored navedenih u prethodnom postu, dodala bih i putovanje kao potreba za begom.

s obzirom na to da smo se zadesili na ovoj planeti bez izgleda da cemo uspeti da resimo bar jednu od mnogobrojnih dilema (zasto smo tu i gde cemo dalje...),

sve sto nam ostaje je da se smucamo okolo dok ne zgeknemo.. verujem da je to najbitniji smisao bitisanja u ovom zivotu..

putovanje nas oslobadja ega i sujete, jer kada se covek zadesi pred impozantnim i neobjasnjivim delima prirode, shvati, koliko je mali..

takodje, pruza nam slobodu... i sama se najslobodnije osecam kada se zaglavim negde, bez prijatelja i prtljaga, sa knjigama i muzikom u rancu,

dok slusam jezik nerazumljiv.. uvek zamisljam kako sam nevidljiva

kao i kod tebe, i kod mene sve pocinje heraklitom (panta rei.. sve tece, sve se menja, stalna je samo promena).

ionako je sve vec receno.

no, sjajan je npr. roman paul bollsa "the sheltering sky". bio je putnik i smatraju ga praocem americkog bit pokreta. po njegovom tekstu je bernardo bertolucci 1990.

snimio film "caj u sahari". roman ne obiluje velikim filozofskim mislima, ali ima sjajnu atmosferu i tera dalje.. uzbudljiv je..

izbor literature i muzike, odredjuju takodje kvalitet kretanja, aj malo o tome...

pozdrav.

Eh, kompleksna i veoma zanimljiva tema  Objedinjenu filozofiju teško da neko od nas ima, ali možemo kroz ovaj topic pokušati malo to da uobličimo...

Kjerkegor: individualizam, protiv depersonalizacije, i ostvarenje autentične ekzistencije. Pitanje: da li se ona dostiže na putovanju?

Sve što si naveo (po)stoji. Verovatno zavisi ne samo od osobe, nego i od određenog putovanja, ili nekog konkretnog trenutka, koji će aspekt biti "na snazi" u tom momentu, da se tako izrazim. Međutim, ovo što sam citirala tu, to je ono što mene uglavnom najviše zanima. Posebno ako ne putuješ na gotovo, nego tražiš stalno novo, neutabano.

Meni se čini da je osećanje neizvesnosti u savremenom svetu prilično ugrožena vrsta. Ali šta ako ne želim da me neko stalno vodi za ruku, ako ne želim da sve dobijem gotovo, upakovano, uglačano, sa mašnicom i posvetom? Jer, znamo šta povlači maksimalna izvesnost - stanje entropije, klinička smrt, kao u Pinčonovoj priči.

Putovanja su jedan, naravno ne i jedini, način da se protiv ovoga bori. I ne samo neizvesnost, već i osećanje da je pred čovekom nešto nepojmljivo veliko, nešto nepojmljivo raznovrsno, nešto što je van domašaja svakodnevne percepcije. Sve su to stvari koje pokreću čovekov duh, a koje se iz nekog razloga civilizacijski suzbijaju, potiskuju, osuđuju. Verovatno nije svakome potrebno da doživi to, i da proba da sam nađe svoje mesto, a ne da zasedne na neko koje mu se gotovo pruža, ali eto, meni je potrebno 

A metafizički aspekt, on je još uvek daleko, daleko... Tek smo načeli temu, o ovome svemu se može pričati i pričati. Ali da ne pišem predugačak post...

Jeeee, kolko divnih misli! 

dodala bih i putovanje kao potreba za begom.

Tako je, mada tlo nad tom potrebom nije bas stabilno. Ako mislimo da ćemo tamo negde naći tu autentičnost, zar nije to iluzija, jer se stvarnost (u vidu čovekove prirode, pa i društva oko njega) uvek i svuda odlikuje istim stvarima. Pitanje je estetskog ukusa da li će nam tu ili tamo više prijati, odgovarati i sl. Chataubriand kao jedan od razloga za nastanak melanholije društva s početka 19. veka navodi nemogućnost povlačenja onih koji se osećaju strancima u svojoj sredini (mada ovo ne mora imati veze sa nasom temom). No, ja blagonaklono gledam na taj beg, u nekom romantičarskom smislu. Tu bolju mogućnost nikada ne treba isključiti, to Blohovo još-ne, mada Bloh spada u utopiste...

Pitanje koje se nameće jeste zašto jedni putuju a drugi ne, ako i jedni i drugi imaju kakve-takve mogućnosti za to, izjašnjavaju se da vole putovanje? Šta je to presudno, taj prelomni trenutak? Potreba, sticaj okolnosti, odlučnost?

putovanje nas oslobadja ega i sujete, jer kada se covek zadesi pred impozantnim i neobjasnjivim delima prirode, shvati, koliko je mali..

Nadam se da je tako. Ako nije, onda je to privid (sa stanovišta da je čovek u suštini uvek onakav kakav je i to se ispolji pre ili kasnije) ili je pak istina jer sa Fromovog stanovišta pravo delovanje je 'biti' a ne 'imati' a ako nemamo ništa osim sebe i svog pasoša nemamo razloga za egoizam jer nemamo šta izgubiti. Usredsredjujemo se na svet oko sebe.

Izbor muzike, hm... Mogu samo reći da pojedina muzika (ambijental, recimo grupa Schiller) ima takvu snagu da me zanese i otera u svet sanjarija da mi misli spontano lete k dalekim predelima, k nepoznatom...

Meni se čini da je osećanje neizvesnosti u savremenom svetu prilično ugrožena vrsta. Ali šta ako ne želim da me neko stalno vodi za ruku, ako ne želim da sve dobijem gotovo, upakovano, uglačano, sa mašnicom i posvetom? Jer, znamo šta povlači maksimalna izvesnost - stanje entropije, klinička smrt, kao u Pinčonovoj priči.

Izmedju ostalog o tome govori film Fight club. Necu zaboraviti scenu kad se dvojica voze u kolima i jedan prestaje da vozi kontrolisano, ne drzi se za volan. Drugi uzvikuje: ''Hej, šta to radiš, nastradaćemo!'' A ovaj odgovara: ''Zašto pokušavaš sve da kontrolišeš?'' Upravo treba se prepustiti toj neizvesnosti, prestati da zudimo da drzimo svoj zivot pod kontrolom.

Anyway, neizmerno mi je drago da se ova tema polako rasplice. 

dodala bih i putovanje kao potreba za begom.

Eh, da. Moja prva ozbiljna misao o ozbiljnom putovanju javila se kao, pa, vrlo... organska, potreba za begom od sebe same, ne od nekih spoljašnjih faktora. No, to putovanje se, mogu reći na sreću, nije realizovalo, a sada mi se čini da putovanje pre treba da bude izazov čoveku da se suoči sam sa sobom, nego što je beg od samoga sebe. Na kraju krajeva, pobeći se od sebe može i u svojoj sobi vrlo lako, nije to neka posebna mudrost. A kad već potegnemo na daleke pute, nije zgoreg iskoristiti to na neki pametniji i zreliji način

Pitanje koje se nameće jeste zašto jedni putuju a drugi ne, ako i jedni i drugi imaju kakve-takve mogućnosti za to, izjašnjavaju se da vole putovanje? Šta je to presudno, taj prelomni trenutak? Potreba, sticaj okolnosti, odlučnost?

Larvarni komformizam, što bi rekao Antonen Arto (kad smo već krenuli u opsežno referenciranje  )

A za pitanje egoizma i sujete... Zavisi da li pričamo o idealnom ili o prosečnom slučaju. Meni se čini da putovanja pružaju tu mogućnost, ali da čovek mora da ima u sebi makar zrnce duhovnog potencijala za takvo što... Ima, međutim, putnika koji svoja putovanja vide kao dobar prostor za ličnu promociju, i kao uspeh koji se pre može smestiti u domene moći i postignuća nego samoostvarenja i ličnog razvoja. Verovatno je najveći broj ljudi koji prate flow efekat, jednostavno uživajući u ovde-i-sada, tj. tamo-i-tada, i time više posredno nego aktivno preoblikujući svoju ličnost. Tako da mi se čini da će od putovanja svako uzeti ono što mu najviše odgovara, što je u suštini jako dobra stvar Istinske skitalice jednostavno imaju to u krvi, i nije od presudnog značaja u koji će filozofski okvir tu svoju iskonsku potrebu staviti

... kao sto rayuela rece, svako ce od putovanja uzeti ono sto mu treba.. saglasna sam..

tu se verovatno i nalazi odgovor na pitanje zasto jedni putuju, a drugi ne?

uvek se to trebati namece covekovoj prirodi, pa stoga, oni sto putuju, trebaju kretanje kao neophodnost,

a oni sto su staticni trebaju za bitisanje nesto sasvim drugo..

a verujem da nas i navika cesto potakne da putujemo, jer oni sto se krecu, jednostavno upadnu u komformizam te vrste,

pa joj se s vremenom, sasvim prepuste i ne umeju drugacije da zive..

i.. zaboravih da dodam( kada smo, onomad, razgovarali o literaturi), lorens darela "duh mesta" ( pisma i eseji o putovanjima),

izdao "gradac", nije lose.. lepo pise o krfu, kad pozelite da kvalitetno prekratite vreme u nekom vozu...

pozz.

Pozdrav svima, evo da i ja dam skromni doprinos ovom forumu, kao newbie .

Filozofija putovanja… zasto neki  imaju potrebu da putuju a neki ne?

Neko rece da ne postoji slobodna volja, da se radjamo sa afinitetima prema stvarima, pa je mozda to i najjednostavniji odgovor na pitanje zasto neko putuje a neko ne .

Mozda su neki ljudi shvatili da postoji i nesto izvan  njihovih uobicajenih zivota, izvan univerzuma koje su stvorili za sebe, koji su se drznuli da naslute da ima  neceg i iza horizonta svakodnevnice, van utabanih staza. Putovati, znaci smeti, napraviti korak, u isto vreme banalan i znacajan.     

Bit putovanja je promena, koja nas skoro uvek kvalitativno menja, mislim na bolje.

Dolaskom u kontakt  sa drugim ljudima i  kulturama, drugacijim pogledima na sve, menja se i nasa  percepcija stvarnosti, menjaju se i neki nasi parametri po kojima sudimo o svemu, o drugim ljudima, o sebi.

Uvidjamo da da neki apsoluti koji vaze u nasoj kulturi, nisu  npr. mnogo vazni u drugoj i sve to natera individuu da preispita neke principe u koje veruje. Onaj ko ne putuje definitivno je “siromasniji” od putnika, visestruko. Putovanje  je nacin da se oseti iskonska neizvesnost u nekim trenucima, da se kaze ne konvecijama, da se bar na tren oseti sloboda, da se zbace stege koje drustvo svakodnevno namece pojedincu.

Ko zna , mozda je to samo iluzoran pokusaj, ali onaj ko makar pomisli da moze da promeni nesto u svom zivotu, vec je ucinio promenu, a putovanje je jedan od boljih nacina.

Mislim da sve putnike spaja ona crta licnosti koja ih nagoni da razmisljaju, neka vrsta potrage za samim sobom, jer covek se najbolje ogleda u drugim ljudima. Fizicka putovanja  indukuju unutrasnja (duhovna) putovanja i obrnuto, sad sta je bilo prvo to zavisi od osobe do osobe.Ako se kaze da sreca ili nesreca  nije u stvarima i dogadjajima koji nas okruzuju vec u nasim mislima o njima to znaci da koliko god predela  vidimo i prodjemo to nece nista znaciti ako to u nama nije iniciralo promenu i ucinilo da na stvari gledamo sa bolje strane.

Evo i par Heseovih misli na ovu temu…

“Hteo bih još da kažem da ne verujem u neki poseban "talenat za putovanja" o kojem se često govori. ljudi kojima na putovanjima tuđina brzo i srdačno postane bliska i koji imaju oko za pravo i vredno, to su isti oni ljudi koji su u životu uopšte prepoznali smisao i koji znaju da slede svoju zvezdu. Jaka nostalgija za izvorima života, težnja da se oseti prijateljstvo i jedinstvo sa svim što živi, stvara, raste, to je ključ za tajne sveta koje ćete željno i s radošću slediti ne samo na putovanjima u daleke zemlje, već i u ritmu svakodnevnog života i doživljavanja.”

Pozz

Onaj ko ne putuje definitivno je “siromasniji” od putnika, visestruko.

Evo mojih opažanja u vezi s tim: Ja bih razbio opšte prihvaćeno ubeđenje da oni koji su ''videli sveta'' nuzno su i ''svetski ljudi'', obrazovani, kultivisani itd. To ne mora da znači. Štaviše, mislim da putovanje nije neophodno za sticanje znanja (već iskustva). Može čovek, s jedne strane, imati za sobom listu zemalja koje je video a opet da ostane u neku ruku uskovid, a s druge strane, recimo moj cimer, koji nije video dalje od Beograda, ne samo da je bogat raznovrsnim znanjem već i pravilnim rasuđivanjem. Ono što se teško stiče bez putovanja je ostvareni kosmopolitizam, bar po mom mišljenju.

A što se tiče onih putovanja preko agencija, tipa ''dođeš, kažeš wuau i slikaš se'',  ja im ne pridajem nikakav značaj, nikakav pravi uticaj na čovekovu ličnost. Primera radi, moj turistički doživljaj Venecije (beše to davno) u vidu višečasovne jurnjave, trošenja para i škljocanja nije se mnogo razlikovao od onog koji se može dobiti preko televizije, neta itd.

Da zaključim: od prirode putovanja zavisi i njegov uticaj na čovekovo obogaćenje. Dakle, važno je iskustvo.

dobro, ajde dalje, da čujemo

opet se vracam na onu arapsku i upoznavanje zivota iz kuce ili na putu.

jasno da je ono iz kuce saznajno, a ono na putu iskustveno... no, takodje mislim da na putu pored iskustvenog,

mozemo doci do saznajnog, a ako sedimo u stanu, tesko cemo pored saznajnog dokuciti i iskustveno, ne?

pritom, naravno, iskljucujem iskustva u vezi sa hladnim pivom, dobrim filmom i prijatnim drustvom 

i pritom se naravno, ogradjujem od svakog decidiranog stava, jer je relativnost ipak uzela maha u ljudskoj vrsti..

ne mozemo generalizovati, ni u kom smislu...no, ipak, verujem da su oni sto putuju u prednosti...

pozz

      Hm... važno je znanje, važno je iskustvo... jedino ostaje pitanje za šta je sve to važno Recimo, ako imamo neki viši cilj kome to znanje ili iskustvo služi, pa da kažemo, kao Kiš, svako iskustvo je dobro za pisca - to već ima nekog smisla.

      Iskustvo se sasvim lepo može steći u bilo kom mikrokosmosu. Čovek koji putuje stiče određenu vrstu iskustva, ali čovek koji ne putuje ne mora nužno sve svoje vreme provoditi sedeći u fotelji i gledajući u zid. On možda radi druge stvari, čime stiče neka iskustva koja putnik, možda, propušta. Seljak koji radi na njivi možda nema iskustvo jednog putnika, ali o zemlji, životinjama i vremenu zna više nego što će putnik ikada saznati.

      Što se znanja tiče, iako arapska poslovica kaže da znanje treba tražiti pa makar bilo i u Kini, meni se čini da se ono sasvim lepo može steći i bez putovanja. Pada mi na pamet Šerlok Holms koji veruje da pametan čovek svoje znanje drži u biblioteci, a ne u glavi

      Ukoliko, pre putovanja u neku zemlju, prelistamo enciklopedije, naučimo par reči i fraza tog jezika, saznamo koji su nacionalni pisci, pročitamo poneku njihovu knjigu, naučimo ponešto o istoriji te zemlje, religiji, verovanjima, načinu života, simbolima - možda možemo reći da će putovanje imati saznajnu funkciju. Ali, koliko putnika je toliko posvećeno?

      Recimo, uđete u budistički hram, za vreme molitve. Na ulasku je valjak, na krovu je točak sa osam paoka, na kapiji su dva jelena, unutra je gomila nerazumljivih predmeta, slika - školjka, slon, krilati konj, suncobran, itd itd - sveštenici pevaju molitve, šetaju po hramu, izvode neobične pokrete, lupaju u bubnjeve - i šta sa svim tim? Nemamo pojma šta znači bilo šta od toga, o budizmu smo nešto načuli ili pročitali u dnevnoj štampi ili popularnoj literaturi - i sedimo tamo kao da smo s Marsa pali, ne razumevajući ništa, sem da je sve to strašno zanimljivo i drugačije.

      Izabrao sam hram kao najplastičniji primer, ali mogao sam pričati o bilo čemu. Šetamo, gledamo velike zgrade, obilazimo poznata mesta, gledamo ljude koji drugačije izgledaju, nose drugačiju odeću, pričaju nerazumljivim jezikom i ponašaju se pomalo neobično. Ali i dalje ne razumemo ništa od toga, nemamo predstavu zašto oni to rade, šta misle o životu, čemu se nadaju, čega se plaše, u šta veruju.

    Gde je tu saznanje?

    Da bi putovanje zaista imalo saznajnu funkciju, to saznavanje moralo bi početi dosta pre samog putovanja, i nastaviti se i po povratku kući. Pretpostavljam da ima putnika koji tako razmišljaju, no rekao bih da su oni u manjini. Saznajne potrebe većine putnika zadovoljava ono što piše u Lonely Planet-ovim vodičima.

    Dakle, nije saznanje, i nije iskustvo, sem ako ne mislimo na sirovo iskustvo - zadovoljavanje potrebe za uzbuđenjima, egzotikom, adrenalinom, natapanje u atmosferi, i tako dalje. Mnogi putnici pronalaze ispunjenje u takvim stvarima.

    U obzir dolazi i već pominjano bežanje (od svojih problema, od obaveza, od monotonije svakodnevnog života), kao i besciljno lutanje ljudi koji ne znaju šta će sa sobom i svojim životom, pa onda provode život potucajući se po svetu, obilazeći sve zemlje a nikada ne shvatajući ništa ni o jednoj od njih, i tako dalje. Takve ste, siguran sam, povremeno sretali na putovanjima - ljude koji često nisu sasvim sigurni ni u kojoj se zemlji trenutno nalaze.

      Dobro, a sada moje viđenje putovanja 

      Putovanje je, pre svega, rezultat potrebe za neposrednim, neposredovanim osećajem sveta. Dakle, ne da bismo nešto naučili ili stekli iskustva, niti da bismo pobegli od nečega ili primili adrenalinsku injekciju, nego da bismo zaista lično osetili prostranstvo i raznolikost sveta.

      Drugim rečima, iako tu postoji i potreba za uzbuđenjem, i potreba za saznanjem, i raznorazne druge potrebe, možda nekakva potreba za kretanjem itd, rekao bih da je suština upravo u potrebi za otkrivanjem sveta - a svet, naravno, svako mora iznova da otkriva. Stvar je, jednostavno, u tome šta kome odgovara, i kakve sklonosti ko ima - neko otkriva svet kroz poeziju ili matematiku, neko kroz decu i porodicu, neko kroz putovanja - a najčešće kroz kombinaciju različitih stvari, u zavisnosti od svoje radoznalosti i svojih afiniteta.

      Jedna od ideja koje stoje iza Kluba putnika je upravo ova - neposredovano otkrivanje raznolikosti i prostranstva sveta. I to nikako da bi se svet otkrio, nego da bi se otkrivao. Ne zarad nekog smisla koji dolazi na kraju - suština je upravo u istraživanju i otkrivanju, na koje nas nagoni radoznalost duha.

Uhhh...

Mnogo ste stvari nabacali ovde. Nekako mi se cini da ne mogu ni da povezem sve sto ste rekliu jednu celinu... ali bih svakako da probam skromno da doprinesem ovoj jako zanimljivoj temi...

Nabacacu vam par nepovezanih misli, posto drugacije ne umem da funkcionisem Pa onda jos par u buducnosti...

Jedan od kvaliteta  putovanja kome bih posvetio malo vise paznje je razvijanje nivoa percepcije. Nivoe percepcije u odnosu na putovanja mozete postaviti kao:

1. upoznavanje mesta preko geografske karte i verovatno nadmetanja u kvizovima znanja o imenima planina, reka, gradova. Ovde bi spadao prvi stepen vizuelizacije gde se na osnovu mapa recimo moze pretpostaviti neki osnovni prostorni model.

2. fotografije mesta kao drugi nivo vizuelizacije

2. prica o mestu, putopisa sa mesta, raznih podataka u vidu vodica, beletristike, sta god...

3. jezika i muzike tog mesta kao prvi nivo auditivnog poimanja

4. video zapisa kao objedinjujuceg ovih prethodnih

5. kuhinju sa odredjenog prostora kao prvi nivo mirisnih i ukusnih saznjanja o mestu

6. mozda predmete sa nekog mesta kao prva taktilna saznanja o mestu

7.konkretnog mesta sa sve ljudima, ambijentima, mirisima, dogadjajima, kompletnim prostorom kao finalnog culno saznajnog nivoa.

Sad, tu se sa culnim dozivljajima preplicu i saznanja koja do kojih nismo dosli neposredno culima...

Mene licno interesuje moc predvidjanja u odnosu na znanje. Koliko smo u stanju da pojmimo na razlicitom nivou znanja i percepcije ( u njihovom odnosu) i da li se posle svakog sledeceg prolaska kroz sve te nivoe percepcije priblizavamo tacnijem saznavanju i na osnovu manjeg broja podataka... ili se mozda desava da ostavljamo vise prostora za nepoznato i manje pogadjamo svesni da nismo nista naucili?

Da li je sama korist od razrade veza izmedju nivoa percepcije u stvari njen nekvalitet? Gubi li se time se puno na onoj neizvesnoti ili joj se daje prostora?

Rayela nije mi jasno ono stanje entropije-klinicka smrt. Ja sam uvek entropiju smatrao majkom neizvesnosti. Entropija=stanje neuredjenosti sistema=haos, ne? A haos je nemoguce spoznati i predvideti... ili predlazes da jeste? ili nisam dobro razumeo?

Sto se tice ovog bega i slicnosti mesta ne bih se nikako slozio. Na samu razlicitost nailazimo cak i u okviru bukvalno istog okruzenja u vidu drustva i samih ljudi. Radi se samo o otvorenosti i spremnosti za minimalno. Postajemo li megalomani koji ne umeju da cene male razlike i kvalitete sitnica?

Cini mi se da ste pomenuli kvalitet putovanja u smislu fizickog a preko toga i mentalnog oporavka. To jeste beg, ali ne beg sa namerom da se pobegne od sebe nego da se pobegne od represivnog ili destruktivnog mehanizma svakodnevice, rutine koja uzima svoj danak u pretvaranju coveka u karikaturu onoga sto je hteo postati. Takodje prosto fizicko zadovoljstvo nerada i mentalno zadovoljstvo nemanja obaveza mi se cini kao sasvim legitiman (ne kazem i kvalitetnan) razlog za putovanje. Jeste hedonisticki pristup, ali mi se cini da svi koji su zarazeni travelbug-om nose u sebi dozu istog.

Eto to je za pocetak...

Rayela nije mi jasno ono stanje entropije-klinicka smrt. Ja sam uvek entropiju smatrao majkom neizvesnosti. Entropija=stanje neuredjenosti sistema=haos, ne? A haos je nemoguce spoznati i predvideti... ili predlazes da jeste? ili nisam dobro razumeo?

Jeste, da, entropija jeste mera neizvesnosti, u kibernetičkom smislu No, koliko sam uspela da shvatim, u termodinamičkom smislu označava toplotni ekvilibrijum, iliti prestanak bilo kakve dinamike Okačila sam Pinčonovu priču koju sam pominjala, skini je odavde