Evo, ja bih htela da dam svoj vrlo skroman doprinos ovoj diskusiju, jer ja sam je sa zadovoljstvom procitala.

Prvo, Lazare, svaka ti je zlatna! Baš bih volela da sam taj post ja napisala.

Ja sam nova ovde na forumu, nisam ranije putovala sa ljudima iz Srbije, niti čitala mnogo o njihovim (našim – sad ću malo da se upletem u mrežu ovih ličnih i prisvojnih zamenica?) avanturama, iako sam i ja naša, samo u dijaspori. Na ovom sajtu sam se prvi put srela sa ljudima, za koje je “putnik” neki kao, kako bih rekla, day job, filozofska orijentacija, životno načelo ili šta god, u svakom slučaju sveobuhvatan termin u koji mogu da upakuju veći deo svoje ličnost i da se tako predstave drugima.

I to mi bilo novo, pa sam malo razmišljala i nisam naravno došla ni do kakvog epohalnog zaključka… Samo, eto, ja bih to stavila u rang autodefinicija tipa “ja sam zvezdaš” ili "ja sam bibliofil”, i.e. kao neku potrebu da se najjača strast ili najveći interes stavi na poslužavnik i da se neposrednije predstavi ljudima… možda u ovom slučaju postoji malo i želja da se iznenadi, jer je malo neuobičajeno, barem u odnosu na dva primera koje sam gore navela.

I na kraju bih rekla nešto Snežani i, priznajem, malo me trema hvata, jer sam videla kakve su dosad bile reakcije na oprečna mišljenja … Ali, već sam se dva puta uzdržala, treći put ne mogu…

Elem, ne razumem toliku potrebu za  vidljivošću i medijima, niti mislim da postoji nešto što je univerzalno zanimljivo za televizijsku publiku. To prizivanje medija može samo da ima negativan efekat komercijalizacije i inflacije, ne verujem nikako da može riedukavati šire narodne mase. A ne znam ni kako i zašto neko misli da može/treba da riedukuje one koji su od njega drugačiji… ali ovo je već nepotrebna digresija i offtopic.

Kako (vrlo lepo) reče Lazar: “Lepo je što neko ispunjava svoje snove, ali to je za ostatak čovečanstva potpuno irelevantno, osim, možda, na nivou simpatične crtice, zanimljivosti.” Da je ovo partija pokera, ja bih ovde čekirala, tj. mislim da je bolje da tako ostane. Dobri putopisi i dobre tematske novine i kanali će uvek imati svoju publiku, bez potrebe da se tu nešto sili i gura.

Možda je to tvoje insistiranje uslovljeno potrebom za sponzorima i svakako u tom smislu eksponiranost pomaže, ali nekad izgleda, zbog nastupa i stila, da polaziš od pretpostavke da ti to pripada. I ovaj topik je malo nakaradno postavljen – ne vidim ja razlog za ovu generalizaciju: možda nismo mi kao nacija nejedinstveni i nesolidarni – možda je veća verovatnoća da ste vi kao putnici, ličnosti, pisci, blogeri, etc., manje interesantni nego vaše kolege koje god nacionalnosti. Privucite našu pažnju - to je, čini mi se, više stvar vaše veštine i talenta, nego naše kulture i senzibiliteta. Nije vam lak zadatak, jer konkurencija je velika i mnogi od nas poznaju više jezika, ali tim vam je izazov veći.

I sad ono što mi najteže pada… 

 

Nekad si (dopusti mi kritiku) malo arogantna u odgovoru – eto, primer nek bude tvoj odgovor o zamenicama. Ja sam pre neko vreme htela da ti odgovorim na temu kineskih vozova, da uporedim moje iskustvo s tvojim, ali drugi je forumaš odgovorio pre mene i tvoja reakcija je bila prejaka… barem se meni tako učinilo… Ergo, jab ih rekla da nije baš sve u širini polja vizibilnosti, nekad je i do nas do našeg nastup. Ali i to je u redu - ne možemo se svima dopasti i ne mogu nas svi podržati.

No hard feelings… 

Ja sam nova ovde na forumu, nisam ranije putovala sa ljudima iz Srbije, niti čitala mnogo o njihovim (našim – sad ću malo da se upletem u mrežu ovih ličnih i prisvojnih zamenica?) avanturama, iako sam i ja naša, samo u dijaspori.

Mislim da je distinkcija vrlo jasno objašnjena, kao i zašto je upotrebljena. Da li bi manje smetalo da sam u oba slučaja navela sunarodnici purnika iz Hrvatske i sunarodnici putnika iz Srbije? Mogla sam da poredim Srbe i Nemce, ali ove potonje ne pratim i zaista postoje velike razlike počev od standarda i navike putovanja, pa bi bilo besmisleno. Komšije su mi najbliže, njih pratim kao i mnogi odavde, čitam i, nekad, eto, htela-ne htela poredim sa ljudima koji isto to rade samo dolaze iz Srbije.

Na ovom sajtu sam se prvi put srela sa ljudima, za koje je “putnik” neki kao, kako bih rekla, day job, filozofska orijentacija, životno načelo ili šta god, u svakom slučaju sveobuhvatan termin u koji mogu da upakuju veći deo svoje ličnost i da se tako predstave drugima.

Bilo bi lepo da ih imenuješ. Ako sam među njima, volela bih da znam da me tako doživljavaš, što mi je u isto vreme i simpatično i smešno. Smešno mi je da mi neko u mom uzrastu pripisuje da sam po vokaciji nešto čime sam počela da se zanimam pre dve i po godine. Pre toga sam većim delom svoje ličnosti a i života bila profesor i poremeno pisac sa par objavljenih knjiga, a potom i dobro parče života menadžer u nekim firmama. O ironiji u ovom tvom pasusu - ne bih. U svetu postoje profesionalni putnici i zaista je čudno da si za to saznala tek na ovom forumu.

I to mi bilo novo, pa sam malo razmišljala i nisam naravno došla ni do kakvog epohalnog zaključka… Samo, eto, ja bih to stavila u rang autodefinicija tipa “ja sam zvezdaš” ili "ja sam bibliofil”, i.e. kao neku potrebu da se najjača strast ili najveći interes stavi na poslužavnik i da se neposrednije predstavi ljudima… možda u ovom slučaju postoji malo i želja da se iznenadi, jer je malo neuobičajeno, barem u odnosu na dva primera koje sam gore navela.

A zašto je to loše? Ako nije strast već vokacija? Zaista ne razumem šta je tu sporno i što smeta nekome ako se neko odredi kao bibliofil? Gde je tu širina u prihvatanju drugih i drugačijih izbora? 

I na kraju bih rekla nešto Snežani i, priznajem, malo me trema hvata, jer sam videla kakve su dosad bile reakcije na oprečna mišljenja …

Ne na oprečna mišljenja, već na prozivke. Biću ti zahvalna da mi objasniš šta je oprečno u komentaru breskvice i Uniqua. Ili će ipak biti da su posredi bile prozivke i to rečene bez imalo takta? Da sam skresala na njih – jesam. Ali, to je moj način i nemam nameru da ga opravdavam menjam. Uzimam sebi za pravo da budem vrlo oštra i direktna kad me neko neosnovano prozove. Nikad nikome nisam skresala na oprečno mišljenje. Ili možeš da mi navedeš, citirajući a ne prepričavajući, gde je to bilo. U tom slučaju, najdublje ću s eizviniti i onome kome sam oštro odgovorila zato što msili drugačije a i tebi.

Elem, ne razumem toliku potrebu za  vidljivošću i medijima, niti mislim da postoji nešto što je univerzalno zanimljivo za televizijsku publiku. To prizivanje medija može samo da ima negativan efekat komercijalizacije i inflacije, ne verujem nikako da može riedukavati šire narodne mase. A ne znam ni kako i zašto neko misli da može/treba da riedukuje one koji su od njega drugačiji… ali ovo je već nepotrebna digresija i offtopic.

Temu nisam otvorila zbog toga što ja imam problem. Mene prati zaista mnogo ljudi, barem onoliko koliko i pominjane hhrvatske kolege. Na svakom mestu gde objavljujem postoje brojke o posećenosti, čitanosti, preporukama, komentarima, lajkovima. Cenim da to što nastavljam putovanje dobrim delom zahvaljujući privatnim donacijama govori o tome da je, eto, priličnom broju ljudi to zanimljivo da čita i gleda i prati.

 

Možda je to tvoje insistiranje uslovljeno potrebom za sponzorima i svakako u tom smislu eksponiranost pomaže, ali nekad izgleda, zbog nastupa i stila, da polaziš od pretpostavke da ti to pripada.

Ja nemam sponzore niti ih tražim. Finansiram se ličnim sredstvima, honorarima od pisanja i donacijama ljudi. Eksponiram se utoliko što objavljujem na čitanim mestima. Sram me bilo.

I ovaj topik je malo nakaradno postavljen – ne vidim ja razlog za ovu generalizaciju: možda nismo mi kao nacija nejedinstveni i nesolidarni – možda je veća verovatnoća da ste vi kao putnici, ličnosti, pisci, blogeri, etc., manje interesantni nego vaše kolege koje god nacionalnosti. Privucite našu pažnju - to je, čini mi se, više stvar vaše veštine i talenta, nego naše kulture i senzibiliteta. Nije vam lak zadatak, jer konkurencija je velika i mnogi od nas poznaju više jezika, ali tim vam je izazov veći.

Ne znam kako je moguće da skoro niko od putnika iz Srbije nije dobio medijsku pažnju za svoja putovanja i avanture. Ups, da, ja jesam, i to poveliku. Pa što se onda žalim? Možda zato što čitam šta rade drugi putnici iz Srbije. I što delim njihove blogove na mojim objavama kao i ovde. I podržavam svakoga od njih javno, da svi vide. Ali ih neki drugi putnici ovde i tamo dočekuju na nož, videći sve ružno i crno u tome što oni rade. Možda zato što vidim da malo ko od drugih putinika deli sa drugim putnicima. A vidim da naše komšije to rade mnogo više. Pa eto, u kontekstu toga, onda se i pitam zašto mi ne bismo mogli tako. 

I sad ono što mi najteže pada… 

 

Nekad si (dopusti mi kritiku) malo arogantna u odgovoru – eto, primer nek bude tvoj odgovor o zamenicama. Ja sam pre neko vreme htela da ti odgovorim na temu kineskih vozova, da uporedim moje iskustvo s tvojim, ali drugi je forumaš odgovorio pre mene i tvoja reakcija je bila prejaka… barem se meni tako učinilo… Ergo, jab ih rekla da nije baš sve u širini polja vizibilnosti, nekad je i do nas do našeg nastup. Ali i to je u redu - ne možemo se svima dopasti i ne mogu nas svi podržati.

No hard feelings… 

kao što rekoh, arogntna sam kad mi se učini d aje neko prešao granicu i prozvao me i to na nimalo fin način (boldiranjem i vikom, recimo). Ti si me prozvala na prilično fin način, te se nadam da nisam bila arogantna.

oooo ovo postaje bas zabavavno A najbolje od svega je da su ljudi ovog KLuba svi do jednog zaljubljenici u putovanja, neko na jedan, neko na drugi ili treci nacin, a ono sto nas vezuje je to sto smo svi individualci i ne cenimo bas tur.pakete Dakle, iluzorna je ova konstruktivna pricc, jer kraja tu nema, a samo da dodam, kao bivsi novinar: Ne mozete ocekivati da ce novinar vas uvek da pronadje, nekad morate vi njega i da ga zainteresujete

Za Snežanu

Nemoj zameriti sto neću citirati, jer su i moji tvoj post prilično dugi, a takva će verovatno i nažalost biti i moja replika, pošto mi konciznost nije vrlina. Ali ću ti odgovoriti na sve, malo redom vertikalno, malo po dijagonali.

Nisam ni breskvičin ni unI.Q.ue-ov (odlično pamćenje ili zlopamćenje? ) branilac, niti im moja odbrana treba. A nijeni  reč o njima nego o tebi, i ne toliko o sadržaju, koliko o stilu.  Ja rekoh da je moj (ovo “moj” kao da sam boldovala) utisak da si u ta dva slučaja bila nepotrebno arogantna. Nisam ja tu videla nikakvu prozivku. U postu o kineskim vozovima i meni je zasmetao tvoj opis i poneka opaska  - moj odgovor je mogao biti sličan onom koji si dobila. Zbog tona tvoje replike ja sam izgubila volju da učestvujem u razgovoru. A ovo sa zamenicama je overreaction, sila nije proporcionalna količini naboja. Pričam o stilu i tonu.

Što se imenovanja tiče (pozivaš na prozivku? ), nemam pojma, mogu eventualno da niknejmujem, ali ne nalazim da je bitno. To sam čitala i čula tu i tamo i bilo mi novo (oprosti nedostatak obrazovanja, ako je to u pitanju). Volim da čitam putopise, ali one koje sam ja pročitala, napisali su ljudi, koje bih ja definisala kao pisci, novinari, glumci, komičari… Ne bih ih definisala kao putnike, eto. Ali ovo već možda zalazi u domen semantičke analize. I ne rekoh da je to loše, rekoh samo da mi je novo (i ispadoh neobrazovana  ). Ništa više. Nije bilo ni ironije. Ja nekad sebe definišem kao levičar i sve svoje spakujem u taj kofer.

Inače, uopšte nisam u tom delu govorila o tebi, nego vrlo uopšteno; par stvari, koje je Lazar napisao, potsetile su me da sam pre nekog vremena razmišljala na tu temu u par situacija, u nekom mom okruženju.

Drago mi je da te prati mnogo ljudi, verujem da je tako i želim ti da ih imaš još više, mada ne mislim da je to bitan parametar. I mogu ponoviti ono što sam rekla – svako će naći svoju publika i viceversa, ali niko se, naravno, neće svima svideti. Meni bi, recimo, ona tvoja opaska na kraju pasosa - “Sram me bilo”- bila dovoljna da me obeshrabri da nastavim sa čitanjem, jer ja u tom lakonskom komentaru čitam mnogo toga što mi ne prija. Ali, ja sam čitalac, i ima nas raznih – to što možda neću pratiti tebe ili nekog drugog, to je samo stvar afiniteta. Tvoje pravo da biraš stil – moje pravo da mi se ne dopadne.  I da to kažem. Ali, eto, dopalo mi  se ono što si napisala o Angkor Vatu, pročitala sa zadovoljstvom i pohvalila.

I na kraju, moram da priznam ne mogu baš da se snadjem u tvojoj priči… Dobila si poveliku medijsku pažnju, a opet si ogorčena medijima? Ili putnicima? Neke podržavaš i ogorčena si što ih mediji ne podržavaju? Ili si ogorčena na putnike koji kritikuju tebe i neke druge putnike? Očekuješ da svi podrže one koje ti podržavaš? Je li u pitanju neka unutrašnja borba? Ako je tako, onda sam ja skroz promašila temu.

I koja je razlika izmedju privatnih donacija i sponzora?

Bon voyage! 

OKej, ja ću prilično zbrda-zdola.

Velika je razlika između sponzora i privatnih donacija. Prvima duguješ protivuslugu u vidu reklame, drugima, koji su često anonimni i žele takvi da ostanu, ne duguješ reklamu ni da radiš šta ti oni kažu i na način na koji ti kažu. Crowd-funding iz tog razloga ubrzano uzima zamah za sve vidove projekata.

Ne vidm odakle si izvukla da sam "ogorčena"? Iz stila mog pisanja? Nadam se da nećeš naći zamerku ako sebe nazovem piscem nakon par objavljenih knjiga, te to pripiši mom spisateljskom stilu. Ima onih koji ga vole, a i onih koji ga ne vole. I onih kojima se emotivna obojenost tog stila dopada i onih koji je doživljavaju kao prejaku. Ti očito pripadaš potonjima i to je okej. Dozvolićeš da je recepcija nečijih reči vrlo subjektivna kategorija i zavisi umnogome i od čitaoca. Da skratim, ne, nisam ogrčena. Samo sam naglas razmišljala ovde, kao i na još nekoliko tema koje bih podvela pod sličan tip a o putnicima i o odnosu društva i javnosti prema njima.

Lično me pogađa kad vidim da ne podržavamo jedni druge u onome što radimo. A videla sam više puta. Nadam se da nećeš i to relativzovati pitanjem - a zašto me to potresa. I pogađa me kad vidim da lepi putnički projekti nekih ljudi za koje, barem ja, smatram da su vredni, ne nailaze ni na najmanju pažnju ne samo u medijima nego i kod "kolega". I nije što ih ja smatram dobrima, nego ne vidim da je ijedan projekat nekog putnika naišao na pozdrav od šireg kruga kolega i medija. Zašto mediji - ako ni zbog čega drugog, da bi se popularizovalo samostalno putovanje. O ostalim razlozima pisala sma u postu pre tvog prvog odgovora. Jasnije od toga ne umem. Naravno, sve se može relatizovati i za sve što se navede kao razlog može se obezvrediti pitanjem - a čemu to? A čemu bilo šta?

Za tvoju procenu akcije i moje reakcije već sam napisala šta mislim.

Kao što ti vidiš aroganciju, ja viidm ironiju, iako lepo uvijenu u blage reči i začinjenu brojnim smajlijima, i ne prija mi i rado bih prestala i da pišem na ovoj temi i da dalje čitam (nakon recimo ove opaske: Ako je tvoja unutrašnja borba, onda sam promašila), ali kako sam je otvorila ja, nije pristojno da se povučem dok mi se neko lično obraća.

Ako sad pokušam da ti objasnim genezu mog razmišljanja korak po korak, skoro sam sigurna da bi i to opet nazvala arogancijom, jer je objašnjavanje korak po korak. Ako te zamolim da ponovo pročitaš sa malo više pažnje, i to će zvučati kao arogancija. Nemam rešenje, tako d aće ti verovatno ostati zbrkano šta mene muči i za šta se ja zalažem. A čini mi se da je svima bilo jasno, ili barem većini koja se uključila u temu.

Nigde nisam rekla da si neobrazovana - to se zove pogrešno čitanje i upisivanje iz ne baš poštenih namera prema onome u čije reči s eupisuje. Zaista mi je bilo čudno da neko izjavi kako nikad do ovog sajta nije čuo da se ljudi profesionalno bave putovanjima ili da su postali nomadi i da se tako deklarišu i da im je, da, to upravo životna filozofija. No, možda imaš razloga zašto si to tako razumela (i ne aludiram na bilo šta, samo ostavljam mogućnost da iz nekog drugog razloga nisi razumela pravilno šta sam napisala i mislila). Ne vidim bitnu ni suštinsku ni semantičku razliku između određenaj nekog kao umetnika i nekog kao putnika. Šta nekog čini umetnikom? Škola? Priznanje sredine? Dela? Talenat? Ko mu priznaje talenat? On sam ili mu je potrebna javnost - publika i kritika? Svest o sopstvenom stavralaštvu? Zašto neko ne može po vakaciji da bude putnik? Time se bavi, od toga živi, putuje i živi od putovanja na različite načine: pišući o tome, izrađujući neke umetničke predmete, fotografišući i to prodjaući, radeći, volontriajući... Treba li svih deset ili sto načina njegovog preživljavanja na putu da imenujemo poznatim nam zanimanjima samo zato da mu ne bismo dodelili naziv putnika? Putovanja u današnjem obliku su doživela bum sredinom prošlog veka i sasvim je razumljivo da se za to vreme pojavila i ta nova 'profesija'. Ako ja biram da živim život na putu na neodređeno vreme, šta je moja vokacija i kako treba da se izjašnjavam?

Iskreno, ja ne vidim o čemu ti i ja polemišemo, osim o tome što ti meni lično zameraš šta mi već zameraš i što ne vidiš razloga da putnici treba da imaju bilo kakvu pažnju medija. Mrzi me da dodajem smajlije, ali računaj da i ja tebi ti mašem i uzvraćam željama za srećan put.

EDIR: vraćam se da u zagradi objasnim rečenicu koja te, sudeći po tvojim prethodnim zamerkama meni i tvom čitanju mojih rečenica, možda može navesti da mi opet zameriš aroganciju ili oštrinu. A možda bi smajliji pomogli u tom ublaživanju? Ipak

ovo je otislo predaleko i ako neko ima poriv za raspravom ovog tipa, jer ovo vise nije samo razmena misljenja, najbolje da se preseli na privatnu prepisku.

Slažem se, hvala.

Razmišljao sam šta da dodam na ovu temu, već sam doduše jednom ''zagrebao'' sličnu stvar gde joj mesto nije (Šri Lanka topic)...

Šta reći, u suštini svako je po malo u pravu. Uticaji pod kojima su bili narodi i delovi zemlje (zemalja) takođe su oblikovale dobrim delom psihološke profile žitelja. Daću par primera, mrzi me da tupim filozofski i ništa ne kažem (uvek sam mrzeo političare  ).

Lepo ste primetili za SFRJ kako su Slovenci najviše imali strast za tim ''sportom'', zatim Hrvati, pa što smo išli južnije sve manje interesovanja (a više za poljoprivredu jelte  ).

Ajde sad uporedimo Srbiju. Ima li razlike među regionima? Ima, i te kakve. Svest o putovanjima je daleko veća kod Vojvođana, pa onda stanovnika prestonice, mi južnjaci mu dođemo na nivo statističke greške. Znači, šta ćemo, imali smo pogrešnog okupatora. 

Ima u Nišu tu par nas koji godinama putujemo, uživamo u tome, bodrimo jedni druge. Konkretno, Nikola, Nenad i ja smo imali neku vrstu tajnog ''pakta'' i želju da kroz par godina aktivnog putovanja, prezentovanja, CS-inga i sličnih stvari ohrabrimo što više ljudi. Ma nema šta nismo pokušali zaista, zemlju smo okrenuli, proputovali mnooooogo, prezentovali, ugošćavali, bili ugošćavani, stavljali slike, putopise, zaista se ne sećam da je neko rekao za bilo kog od nas da je bilo šta od svega dosadno (ovo je replika na nekoga ko je pitao: Da li ste sigurni da je to interesantno svima?)... Posle 4-5 godina svega toga, Nenad i ja smo se ovog leta videli po njegovom kratkom povratku sa ''privremenog rada'' po Aziji i tužno konstatovali kako izgleda ništa nije vredelo, utrošili smo silno vreme, energiju, praktično bez rezultata. Ako je manje od desetak aktivnih backpackera neki rezulata, onda smo uspeli. Jednostavno - ljudi. Takav je mentalitet. Uvek ste mogli da vidite ta tapšanja po ramenu ili pisanja po kojekakvim forumima i društvenim mrežama tipa: Toooo, care, super si, ovo-ono, ali eto, ja bih i dalje u grad u petak veče da pijem pivo i slušam istu dosadnu muziku i da radim isto što i poslednjih 30 godina... Ništa posebno bolje nije ni na severu, jedino što tamo ima više (fizički, ali nikako i procentualno) aktivnih putnika iz ovog ili onog razloga.

Zahteva ovo neku dublju analizu, mada, sve ovo što je dosad rečeno prilično pije vodu i objašnjava problematiku.

Da li vredi i dalje boriti se i hrabriti ljude da čine isto što i mi?

Pa, iskreno, meni je splaslo interesovanje, niti imam vremena kao ranije, niti energije. Na neke načine i dalje se borim(o), kao i ostali ''ratni drugovi'' jer to VOLIMO i predstavlja nam zadovoljstvo. Pobogu, mi živimo za to!

Šta je sa vama, trudite li se da promovišete sve vrednosti putovanja, animirate li ljude, kakvi su vam uspesi? Dajte da pišemo o konkretnim stvarima. Lepa je filozofija, ali nema mnogo 'leba od nje. 

Šta je sa vama, trudite li se da promovišete sve vrednosti putovanja, animirate li ljude, kakvi su vam uspesi? Dajte da pišemo o konkretnim stvarima. Lepa je filozofija, ali nema mnogo 'leba od nje.  

Tales, hvala na vraćanju teme - temi. I na konstruktivnim komentarima.

Svoj dorpinos vidim jasno kad dobijem poruke i mejlove u kojima mi ljudi kažu da su se čitajući moje blogove i sami odlučili da krenu na neko putovanje u ličnoj režiji, uglavnom biciklom ili autostopom. Do sada sam dobila između 10 i 20 takvih poruka i na to sam zaista ponosna jer to smatram rezultatom mog 'minulog rada'. Za dvoje imam informacije da se ozbiljno spremaju na putovanje oko sveta, jedno stopom, drugo biciklom. Naravno, ostaje da se vidi ko će od svih tih ljudi i zaista da se otisne u takvu avanturu.

Već sam pomenula da sam na mom FB profilu koji ima veliki broj 'pratilaca' i 'prijatelja' promovisala neke blogove putnika i dešavanja, poput Putničke kuće ili Putospektive. Ovde sam isto prenosila kad naiđem na neki dobar blog ili projekat. Sad dok budem pauzirala, a to znači imala više vremena i dostupan interent, nastojaću to još više. Vrlo rado ću pna mom FB profilu i stranici podeliti (kao što sam još ranije napisala na jednoj temi) link za nečiji putnički blog ili galeriju s putovanja - naravno, koga zanima da ga više ljudi čita/gleda. Ponuda je otvorena i važi za sve, bez obzira na lične nesuglasice.

Svakom svoje...

Sad vidim da sam pomenut na temi - nije lepo pricati o nekome kad nije tu 

No, ne vidim moj post kao odgovor na bilo koji predhodni nego eto moj ugao tj crtice koje su meni padale na pamet u klackanju vozovima, tro-troima, cekajuci da eto neko napokon stane dok se stopira...mozda ce nesto cak i biti blisko temi, ali ne obecavam...

Dakle, covek je covek, pa makar bio i putnik... A znamo dobro svi da se od sebe pobeci ne moze... Neko publiku ne voli, nekom za jedno treba, a za drugo ne... Neko je obozava. Mozda cu negde pogresiti (nenamerno i uvrediti), ali mi se cini da su redom svi sagovornici na temi, scenske nastupe imali vec sa pionirskim maramama, pa su i onda vec znali da li im prija recitiranje ili statika u obliku drveta.

Moj licni put...videh dobrano Afriku, cak mi se cini da po malo toga ceo put zaostaje za putem Lazara, Marka i Urosa (osim za njihovim pisanjem o tome, sto znam pouzdano nema nikakve egoisticne zaledjine)... Kompletan mali budzet, spavanje kod lokalaca, na podu, stopiranje, hrana bliska tifusu i slicno... Cak mi se nekako cini da ponosno moze da stoji rame uz rame sa nekim navedenim "srpskim putovanjima"... No, da li mi je zao sto nije u pasusu u kojima ih Snezana navodi? NE, naravno. Ne videh da se galamilo na Klubu (ako se ne varam nije ni pomenuto, no i ovde mala rezerva, jer sam malo "odsutan"), o novoj grupi i novoj poseti Africi i to prilicno interesantnom delu oko Zapadne Sahare. To sto nije pomenuto, ne znaci da se nije i desilo.

Kao sto mislim da svaka pristojna devojka u svom repertoaru mora imati recenicu "ne primam pice od svakoga.", tako i ja eto ne pricam o svojim putovanjima u drustvu svakoga... Da li zaostajem u sirenju ideje za putovanjima, ne znam, ali bi u slucaju izbacivanja neke tablice to mogao mozda reci... U svakom slucaju, ako ce mi se to bodovati duplo, neka udje u zapisnik da odredjeni broj ljudi koji nije isao dalje od Italije, sad luta po vijetnamima, kambodzama, indijama, afrikama... Bodove cu sam odmah da smatram za nezasluzenim, jer da oni nisu imali TO u sebi, ne bi pomogla ni prica kako raj nije na nebu nego na zemlji...

Kao sto ne pricam sa svakim o tome, tako i ne mogu svakog da slusam, pa makar pricao i o onome o cemu sanjam godinama... Prosto ljudski faktor i kao sto rekoh, covek je covek... Ako treba da plastifikujem izreceno, onda najsveziji primer...

Na ulici srecem Prijatelja i Poznanika... Odlazimo zajedno u stan i krece prica o putovanjima. Ispostavlja se da je Poznanik jedan od onih likova koji mogu da pricaju ceo dan u prazno, koji sve znaju, nista novo ne mogu da cuju i sl. (imate sigurno takav "model" u okolini)... Putovao je dosta, jer mu to cak dobrim delom spada u posao. E sad, kako mi je radar za te tipove dobro bazdaren, iskljucujem se nakon celih 7min. Poznanik pokazuje veliko interesovanje (makar obrvama i visinom tona) nakon sto je Prijatelj pomenuo da sam letos bio na Tibetu... "I? I? Kako je tamo?" "Lepo." Kraj razgovora. Znaci bez obzira sto se radi o temi koja mi je veoma interesantna, nema ucesca... Nazalost, kasnije me je Prijatelj nasankao i sa doticnim sam morao cak i pivo popiti u kafani, ali eto...

I opet kazem...covek je covek...

Upoznao sam neke velike putnike i izuzetno mi je drago sto postoje i sto imam kontakt sa njima.

Upoznao sam neke velike putnike i izuzetno mi je zao sto sam imao kontakt sa njima.

Iako je tema otplutala od svog naslova, odnosno fenomena (ili kulture?) samostalnih putovanja u Srbiji vs. Hrvatskoj, ipak mi je drago što smo sve ovo rekli. Pre svega, lepo je na forumu ponovo videti jednu ovakvu temu. Ranije, u ranim danima ovog sajta, mnogo smo više razmenjivali mišljenja, a manje tehničke informacije. Sada se situacija obrnula, postali smo forum za razmenu logističkih podataka. Pomalo mi nedostaje ono. Drugi razlog što mi je drago jeste što vidim da ima ljudi koji ne samo što putuju, nego i razmišljaju o tome.

Mislim da putovanja mogu imati širi društveni značaj, kao, uostalom i sve drugo što se odvija u javnom domenu. Da ne mislim tako, verovatno ne bi u ovaj sajt otišlo devet godina volonterskog rada. Međutim, pokušaji da se putovanja predstave kao nešto više od ličnog poduhvata uglavnom su navučeni i neuverljivi. Svi mi, na kraju krajeva, ne putujemo zato što želimo da Zemlja postane bolje mesto, nego zato što nam se putuje. Naravno, kad već putujemo, bilo bi šteta da to ne upotrebimo i za neki viši cilj, ukoliko je tako nešto moguće. Mislim da je izgradnja kulture putovanja korisna iz više razloga, uglavnom zbog onoga što je već tako lepo rekao Mark Tven, i što se već izlizalo od silnog citiranja.

“Putovanja su fatalna za predrasude, netrpeljivost i uskogrudost, i mnogima od naših ljudi potrebna su samo iz tog razloga. Plemenit, širok i celovit pogled na ljude i stvari ne može se steći doživotnim tavorenjem u jednom kutku zemlje.”

Moglo bi se i tome ponešto prigovoriti, ali hajde sad, da ne cepamo dlaku. Ne kažem da pomno pratim putničku scenu u regionu, ali ono što vidim kao da mnogo više dolazi iz egomanije, nego iz neke stvarne želje da se napravi kvalitativna promena. U tom smislu (ovde nespretno vraćam loptu na teren definisan naslovom teme), možda nam je i bolje što nemamo tako mnogo putnika i putopisaca, zar ne?

Pre svega, lepo je na forumu ponovo videti jednu ovakvu temu. Ranije, u ranim danima ovog sajta, mnogo smo više razmenjivali mišljenja, a manje tehničke informacije. Sada se situacija obrnula, postali smo forum za razmenu logističkih podataka. Pomalo mi nedostaje ono. Drugi razlog što mi je drago jeste što vidim da ima ljudi koji ne samo što putuju, nego i razmišljaju o tome.

Hvala što si mnogo bolje od mene objasnio potrebu da se naglas razmišlja o pitanjima u vezi sa putovanjima a koja su više od praktičnih i logističkih upita, pošto sam i za to bila pitana u trenutku kada je rasprava prebačena na lični plan.

Mislim da putovanja mogu imati širi društveni značaj, kao, uostalom i sve drugo što se odvija u javnom domenu. Da ne mislim tako, verovatno ne bi u ovaj sajt otišlo devet godina volonterskog rada. Međutim, pokušaji da se putovanja predstave kao nešto više od ličnog poduhvata uglavnom su navučeni i neuverljivi. Svi mi, na kraju krajeva, ne putujemo zato što želimo da Zemlja postane bolje mesto, nego zato što nam se putuje.

Meni je iz ovoga jasno da je Klub putnika primer davanja šireg društvenog značaja putovanjima. Slažem se u potpunosti. Da li je to jedini način davanja šireg društvenog značaja, pošto nisi ni u ovom ni u prethodnom postu naveo neki drugi?

Uzmimo da samo KPS daje širi društveni značaj putovanjima. Na koji način to radi?

Informacijama o zemljama, vizama, smeštaju, prevozu...

Objavljivanjem putničkih blogova i foto-albuma.

Projektima ugošćavanja i sl.

KPS je, verujem, registrovan kao organizacija. Dakle, više ljudi stoji iza njegovog rada. Otuda ima širi obim od, recimo, bloga jednog putnika. Da li jedan putnik radi to isto, samo na mikroplanu?

Postavlja informacije o zemljama, vizama, smeštaju, prevozu...

Objavljuje tekstove i fotografije.

Ugošćava (kad ne putuje) i biva ugošćen na putovanju, i sl.

Da li onda i svaki putnik koji deli svoje znanje, iskustvo i kreativnost (pisanje, fotografisanje, crtanje) sa posetiocima mreže društveno koristan ili nije?

Ako nije, gde je ta granica zbog čega on nije, a više putnika okupljenih oko udruženja koji rade to isto jesu?

Drugo pitanje koje me muči je već dotaknuto u ovoj raspravi – izjašnjavanje nekog kao putnika. Nalazim paralelu sa bilo kojom umetničkom delatnošću. Da bi neko bio slikar ili pisac ili muzičar, nije nužno da završi škole. Važna su dela. Da li slikar slika zbog sebe ili zbog publike?

Rekla bih zbog sebe, zato što to voli, što oseća potrebu da to radi, što ga to čini ispunjenim i srećnim.

Da bi njegovo delo imalo društveni i kulturni značaj, mora da ga podeli sa publikom. Ako ga ne podeli, ostaje samo lični hobi. U kom trenutku slikar dobija 'pravo' da sebe nazove umetnikom? Čim počne da slika? Kad iz hobija napravi određeni broj slika? Kad ga javnost prizna kao slikara? Kad počne da živi od svojih slika?

Ili je ipak to 'pravo' zasnovano na njegovom izboru njegve životne vokacije – da bude slikar, makar i ne živeo od toga već radio u državnoj firmi a u slobodno vreme slikao. On oseća da je to suština njegovog bitisanja i da se kroz slikanje najbolje (potpuno) ostvaruje.

Reč slikar samo zamenite rečju putnik.

Drago mi je da si otvorila ovu temu, koju evo sada tek ispratih. Mnoge delove bih mogla da potpišem, ali iako je priča otišla daleko na momente pokušaću da se vratim na Snežanina pitanja i prve odgovore koji su usledili jer tada sam još imala potrebu da nešto dodam.

Sa nomadima i profesionalnim putnicima sam se srela mnogo puta na raznim meridijanima, na Bliskom Istoku pre desetak godina, nešto malo po Evropi, ali zato najviše po Latinskoj Americi, maltene u svakom mestu na kome sam se zadesila. Pri prvom susretu sam i ja bila iznenađena jer je to nešto o čemu se u Srbiji ne može čuti, a kamoli videti, stoga razumem osobu koja je izjavila da je po prvi put na ovom forumu shvatila da postoje i takvi ljudi. Dotična ne živi u Srbiji, ali svi vi ostali koji živite ovde pretpostavljam da znate koliko su ljudima sa ovih prostora strana putovanja. Pogotovo samostalna, a o onim na duže od dve tri nedelje da i ne govorim. 

Sama sam bila osuđivana ne jednom od strane porodice i gotovo svih poznanika, prijatelja, (zato se valjda sve više družim sa ljudima sa ovog foruma) zato što po njihovim rečima : ''vučem dete po kojekakvim nedođijama i trošim pare na gluposti''. U Hrvatskoj imam zaista puno prijatelja i poznanika, ali tamo nikada ne čuh slične osude. Neću da sudim zašto i kako (mnogi su već puno pametnih reči rekli na tu temu) ali oni su svi listom bili oduševljeni činjenicom da je nas dvoje bez stalnog zaposlenja i sigurnih primanja, sa petogodišnjim detetom krenulo u četvoromesečnu avanturu obilaska Centralne Amerike. A kada smo godinu dana nakon toga krenuli na put koji je trajao šest meseci, po Južnoj Americi, onda još i više činimi se. Bili su prijatno iznenađeni kada bi čuli kako naše dete (sada ima osam godina) priča španski i engleski, a oba jezika je naučila na putovanjima umesto u školama stranih jezika. Prvi dan u školskoj klupi i prvu školsku užinu je podelila sa Peruancima u jednom osnovnoj školi u kojoj sam volontirala. Na prvi vulkan se popela sa nepunih šest godina, iste godine plivala u dva okeana, živela u džungli sa Majama Lacandona, putovala tri dana na teretnjaku Atlantskim okeanom, stopirala po Meksiku, El Salvadoru, živela sa raznim ljudima tokom naših putovanja, jer smo uglavnom preko couchsurfinga uspevali da budemo u porodicama i još koješta što ju je učinilo izuzetno otvorenom, radoznalim i čini mi se srećnom deveojčicom koja stalno sanja neka nova putovanja.

Možda to nije projekat od šireg društvenog značaja, ali za mene jeste. Ugostivši ne bih da brojim koliko, ali veliki broj ljudi sa bukvalno svih kontinenata učila sam svoje dete da nauči da deli sa drugima, da bude otvorena za novo, drugačije, nepoznato i sve ono što na žalost većina ljudi u ovoj zemlji nije.

Složila bih se sa citatom:  “Putovanja su fatalna za predrasude, netrpeljivost i uskogrudost“ i mislim da se odgovor najviše krije u toj rečenici. Jer upravo smo zbog svojih predrasuda (mislim naravno na većenu u Srbiji, ne na vas i mene) netrpeljivosti prema drugom i drugačijem, straha od svega što ne poznajemo i nezainteresovani za putovanja, putnike, putopise. Naravno da smatram da ih treba što više promovisati, a naročito samostalna putovanja, a ljudi ''gutaju'' ono što im se servira putem mas medija, tako da bi i dobre putnićke priče i neki drugi alternativniji modeli življenja (zašto ne i nomadizam recimo) ubrzo našli široku publiku, nego se to, kao ni drugi kvalitetni sadržaji ne nudi.

Jos jedna predrasuda u vezi putovanja (od strane ljudi koji nisu mrdnuli dalje od Jadranskog mora) - za putovanje ti treba "milion" evra.

...a manje-vise svi ovde znamo da to nije tako.Ako se isplanira dovoljno unapred.

Pozdrav svima,

nisam aktivna na forumu iako ga često čitam kada se pripremam za neko putovanje ili kada me zainteresira neka rasprava. Bilo mi je zanimljivo čitati o objema putničkim kućama i ideja takvog putovanja potiče čitaoce da se i sami odvaže na nešto slično.

Moj dojam je da u Hrvatskoj najčešće na duža putovanja odlaze oni koji su turistički angažirani bilo poslovno (vlasnici agencija) ili privatno (privatni iznajmljivači smještaja na Jadranu). Tako im ostaje gotovo pola godine slobodnog vremena za duža putovanja iako naravno to je samo jedan dio populacije putnika.

Na Hrt-u imaju sluha za putopisce i takve reportaže. Sjećam se da je jedan forumaš sa hrvatskog foruma gostovao u Dobro jutro Hrvatska i promovirao ideju autostopiranja, couchsurfinga na način da pokaže ljudima iz svog iskustva kako se može putovati sa manjim budžetom.

Isto tako kod Stankovića u političkoj emisiji Nedjeljom u 2 gostovao je Davor Rostuhar u kojoj je promovirao humanitarni projekt Africa Activa.

Na fejsu nisam aktivna pa ne znam kakvo je tamo stanje ali vjerujem da je još bolje nego na državnoj televiziji.

Postoje oprečna mišljenja oko Hrvoja Šalkovića i njegovog načina putovanja. Nekome je car, frajer, idol, a nekome sin bogatog oca koji putuje sa brdom love i žica lajkove i radi samopromociju. Ne pratim ga pa nemam osobno mišljenje iako vjerujem da je istina negdje između.