Ovaj članak ponukao nas je da otvorimo diskusiju o starim tradicijama:

http://lightbox.time.com/2014/02/06/female-circumcision-kenya/?iid=lb-gal-viewagn#1

Evo i predavanja sa TED-a koje govori o tome:

http://www.ted.com/talks/kakenya_ntaiya_a_girl_who_demanded_school.html

A evo i Wikistranice:

http://en.wikipedia.org/wiki/Female_genital_mutilation

Naime, u severnoj Africi, Sahelu i pojedinim delovima Bliskog Istoka i dalje se praktikuje tzv. žensko obrezivanje. Obred pozdrazumeva sakaćenje genitalija devojčicama u pretpubertetskom uzrastu. Najčešće se radi o odsecanju klitorisa – delimično ili u potpunosti – a ponekad i same vulve. Običaj je, veruje se, nastao u Starom Egiptu, preživeo je milenijume i različite religijske i kulturne kontekste, i danas je širom rasprostanjen u državama poput Sudana, Egipta, Malija, Somalije, Kenije i Ugande. Dakle, kako u tvrdokornim muslimanskim zajednicama, tako i među paganskim i pohrišćanjenim plemenima poput Dogona ili Masaja. Zanimljivo je da se same žene protive zabrani.

Tema za diskusiju glasi: kako se odnositi prema kontroverznim tradicijama poput ove? Osuđivati ih i boriti se protiv njih uprkos tome što ih brani zajednica koja ih praktikuje? Ili pak poštovati kulturnu drugost i ostaviti ih na miru? Koliko uopšte imamo prava, govoreći iz nužno pristrasne drugačije kulturne pozicije, da sudimo o takvim pojavama?

Pitanje je zanimljivo zato što se odnosi na pojave mnogo šire od ženskog obrezivanja. Na primer, nošenje marama u muslimanskom svetu, balkansku tradiciju lapota, pomor ugroženih životinja zarad sastojaka za tradicionalne kineske lekove, pa i savremenu plastičnu hirurgiju.

Waris Dirie - http://en.wikipedia.org/wiki/Waris_Dirie je ambasadorka UN i zalaže se protiv obrezivanja žena. Poreklom je iz Somalije iz koje je pobegla kad je bila adolescent i postala je uspešna manekenka. Prava, ali istinita, priča from rags to riches. Čitala sam jednu od njenih knjiga.

Sad sam pronašla i da je siman film po njenoj knjizi Dessert Flower, evo i deo o obrezivanju, zaista potresno:

http://www.youtube.com/watch?v=krx7CxhdNzA#ws

PAŽNJA: ovaj snimak bi mogao da vas uznemiri, gledate na sopstvenu odgovornost!

http://en.wikipedia.org/wiki/Ayaan_Hirsi_Ali

Као и Ајан Хирси Али, исто пореклом из Сомалије.

Ако постоје универзална људска права, а право да се деца не сакате је једно од њих, не могу нам обичаји бити разлог да прекршимо та људска права.

Иначе би сам појам универзалних људских права изгубио смисао.

Mario B Leone sa fejsbuka ostavio je sledeći komentar:

Osnovno pravilo lepog ponasanja kada si na tudjoj teritoriji je da postujes obicaje i da naucis sto vise od ljudi sa tog podneblja narocito ako si njihov gost. potpuni je apsurd otvarati raspravu, ovde, preko foruma o takvim temama. prenositi iskustva DA, ali debatotovati Ne. ovo govorim iz iskustva od dzungle Amazonije do Dalekog istoka i Afrike, a vise godina ziveo u Africi i bio u kontaktu sa plemenima i ziveo sa Masaima. A posmatranje tih civilizacija koje traju i duze od nase je tipicna arogancija zapadne civilizacije iz koje proizilaze problemi na Planeti: zivot neuskladjen sa prirodom, ekologijom i pozivanje na civilizcijska prava akonto zauzimanja teritorija i bogacenja. Jos uvek na velikoj povrsini ove Planete postoje ljudi i civilizacije koje zive u skladu sa sobom i svojim habitatom i mnogo srecnije od zapadnog coveka, iako im je prihod ne veci od 1 dolar dnevno.

Postavio sam ga ovde jer verujem da može biti koristan po diskusiju. Naglašavam da je to isključivo njegovo mišljenje, koje ja samo prenosim.

Slažem se sa Reljom.

U Italiji je infibulacija zabranjenna zakonom o prevenciji ženske mutilacije, koji predvinja kaznu zatvora od 4 do 12 godina, uvećano za trećinu ako je infibulacija izvršena nad maloletnicom (što je praktično uvek slučaj).

Naravno i nažalost, obrezivanje devojčica se i dalje praktikuje, ilegalno i u lošim higijenskim uslovima, bez anestezije. Procena je da u Italiji živi 40.000 na taj način osakaćenih žena, 500.000 u Evropskoj Uniji. Neobrezana žena i danas teško nalazi muža u svojoj zajednici čak i kada živi i rodjena je u Evropi.

Još nekoliko evropskih zemalja ima sličan zakon, u Africi, mislim, samo Egipat,  a 2012 je konačno izglasana i rezolucija UN-a.

Ne znam koliko je ova mapa tačna i precizna, ali znam da sam se, kada sam je prvi put video, potpuno zgranuo:

http://en.wikipedia.org/wiki/File:FGM_in_Africa.svg

Nažalost, iako sam putovao kroz neke od ovih zemalja, nisam čuo nijednu ličnu priču. Ljudi nisu voljni da pričaju o tome, a nekako je neugodno pitati. :/

Inače, jako je zanimljiva analogija između ženskog obrezivanja u Africi i labioplastije, plastično-hirurškog "ulepšavanja" vagine u razvijenim zemljama Zapada. Evo jednog dokumentarca o tome. Nisam ga gledao, ne znam da li valja.

http://topdocumentaryfilms.com/perfect-vagina/

http://unaskedadvice.wordpress.com/2010/05/26/the-perfect-vagina-a-documentary/

Da doprinesem i ja jednim dokumentarcem o ženskom obrezivanju. http://youtu.be/U7p0tXIcIzM?t=1s

Na YT ima nekih strašnijih videa u kojim se prikazuje proces obrezivanja. Neke nisam mogao da odgledam, tako neću ni kačiti ovde.

Lako će ih naći onaj koga zanima.

Tema je izuzetno kompleksna i podložna moralisanju, ali kao što rekoše Relja i Tibor to je za mene zaista stvar univerzalnih ljudskih prava. I ja sam putovala kroz zemlje gde je obrezivanje rasprostranjeno, čak sam ovog leta o tome pričala puno sa ljudima u Španiji pošto kod njih kao i u Italiji postoji taj problem kod imigrantske populacije.

Budući da sam žena, feministkinja i osoba koja se skoro godinu dana na postdiplomskim studijama bavila upravo ovim užasnim običajem obrezivanja žena (infibulacijom-ušivanjem, klitoridiktomijom-zasecanjem ili potpunim odsecanjem tela klitorisa kao i potpunim isećanjem spoljnih ženskih genitalija) na svim putovanjima sam potencirala razgovore o ovim i drugim običajima kojima se, kako se u knjizi Žaklin Kaja - ''Rituali i i seksualna sakaćenja'' navodi,  pribegava da bi društvena pravila postala neizbrisiva i neuništiva, ali i kojima se od devojčica i devojaka stvaraju poslušna, potčinjena i servilna bića. Interesanto je da za ovu temu nisam nikada uspela da nađem adekvatnu sagovornicu ili sagovornika i da su mi retki ginekoloizi sa kojima sam uspevala da započnem priču o tome govorili da je taj običaj izumro, pa čak i u Egiptu, gde je čak jedno vreme obavljan u državnim bolnicama (?!).

Manipuliše se mnogo činjenicom da su upravo žene te koje ne žele da se taj običaj iskoreni, ali istina je da ih patrijarhalno društvo u kome žive tera da tako reaguju. One koje su obrezane, najčešće neobrazovane i siromašne, žele to i svojim kćerima jer su svesne da je to jedini način da nađu muža i na taj način sebi u društvu u kojem gotovo da ne postoje samostalne žene, obezbede kakve takve šanse za preživljavanje. Ipak, sve je više žena u Africi, a i šire koje ne žele to iskustvo za svoje ćerke i pribegavaju drastičnim metodama da to izbegnu. Jesenas sam u Sarajevu na Feminističkom festivalu napokon srela dve mlade Egipćanke koje su između ostalih aktivno uključene i u organizaciju koja se zalaže da se takve prakse iskorene. I saznala da sličnih organizacija ima širom arapskog sveta.

Važno je napomenuti da iako se danas ova praksa pravda religijskim razlozima ona nema nikakve veze sa islamom, nego sa beduinskom praksom koja vekovima postojala još pre pojave islama.

Naravno da ovakve i slične prakse treba osuđivati  i pokušati menjati, jer da nismo ništa menjali i u Srbiji bi pod izgovorom tradicije nasilje u porodici i dalje prolazilo nekažnje. Ne kažem da se sada svako takvo ponašanje kažnjava, ali se posle donošenja zakona o nadilju u Porodici najzad tretira kao krivično delo a ne posmatra se kao u devetnaestom veku da su žena i deca vlasništvo muškarca te da sa njima može postupati nekažnjeno po svom nahođenju. 8.marta 2002. i kod nas je donešen zakon kojim je predviđeno kažnjavanje nasilnika. Stoga smatram da protiv svih kršenja univerzalnih ljudskih prava mora da se reaguje a ne da se sakriva iza floskula o čuvanju tradicijskog nasleđa.

I za mene su univerzalna ljudska prava, definisana u Povelji UN, polazna tačka za ovakvu diskusiju. Mislim da je svaki običaj koji se kosi sa njima - loš. Pitanje je, međutim, šta mi treba da radimo ili možemo da radimo kada se nađemo pred nekim ko čini ili brani te loše običaje. Jednostavno ukazivanje da je nešto loše "jer je protiv ljudskih prava" sasvim je neproduktivno, ako sagovornik ne deli naš sistem vrednosti.

Meni se čini da je najbolji način sopstvenim primerom pokazati ljudima da postoji i drugi način da se živi, bez nabijanja stavova na nos. U svom blogu iz Afrike, Lazar, Uroš i Marko često prenose priče koje su slušali, a manje se bave onim što su sami pričali svojim domaćinima i poznanicima. To je logičan postupak, jer je čitaocima ovde to svakako zanimljivije, ali taj drugi smer komunikacije prilikom putovanja podjednako je važan. Treba izneti sopstveni pogled, objasniti sopstvene postupke i diskutovati o ishodištima različitih postupaka, voditi sokratovski dijalog sa neistomišljenicima. Putnik treba da bude i agent, da deluje, a ne samo da upija i uči. Na nama je odgovornost da progovorimo kada vidimo nešto što je pogrešno, a da pritom ne zapadnemo u nekakvo držanje lekcija, koje samo produbljuje nesporazume.

U potpunosti se slažem da je ta obostrana otvorenost za komunikaciju ključna. I ponekad vrlo korisna za širu zajednicu. Ne zaboravimo ljude koji volontiraju tokom putovanja i na taj način i doprinose i upoznaju zajednicu, a  najčešće su veoma lepo prihvaćeni od strane zajednice u koju dođu. Ja nikada neću zaboraviti kako me je nasmejala priča u pominjanom blogu iz Afrike, kako je Marko u Masaji plemenu ,ako se ne varam, improvizovao odžak i poučio ih kako bi g ai oni mogli napraviti. Verujem da imamo mnogo jedni od drugih da naučimo. I neminovno je da međusobno jedni na druge utičemo. I sjajno je ako to činimo na način na koji to najbolje znamo i možemo.

Meni se čini da će svi ti i takvi običaji s vremenom izumreti, mada će verovatno morati da prođe još mnogo vremena. Eto, sakaćenje ženskih stopala, nekada uobičajena praksa u Kini, danas je sasvim iščezlo. U Africi danas postoje pojedinci i institucije koji se bore protiv sakaćenja genitalija, a isto tako i protiv homofobičnih zakona i drugih primitivnih oblika ponašanja.

Meni je interesantan stav da "sve kulture treba poštovati" i da "ne treba suditi" - stav koji sam već mnogo puta čuo od ljudi koji putuju. Uz to često ide kritika Zapadne civilizacije, koja je, navodno, arogantna, jer želi svima da nametne svoje vrednosti. Pitam se kolika je sociopatska disocijacija od ljudskog bola potrebna da se tako nešto tvrdi.

To da žene same žele da im neko odseče klitoris, opet nije nikakav argument. Da potegnemo stari dobri ad Hitlerum, i deca u Hitlerovoj omladini imala su određena uverenja i poglede na svet, nakon prolaska kroz određeni obrazovni sistem. To što su oni sami smatrali da je nešto dobro, i dalje ne znači da je to zaista dobro.

Naravno, debata je nezgodna zbog toga što se pre ili kasnije postavi pitanje ko odlučuje šta je dobro, i na osnovu čega. Recimo da je to deo neke kulture, i pretpostavimo da žene u toj kulturi to zaista žele (jer su naučene da to žele), sa kojim pravom druga, moćnija kultura dolazi to da ukine? Obično se diskusija zakuca u toj tački, jer nijedna strana ne može da pobije argumente druge.

Mnogo užasnih praksi je opisano u knjizi Žaklin Kaja  ''Rituali i seksualna sakaćenja'' (koju je izdala 1987. Bagdala iz Kruševca) i koga zanimaju koreni ovih običaja i praksi može je potražiti. Ne bih se osvrtala sada na pojedinačne prakse, ali za mene je uvek bila najfascinantnija dvoličnost onih koji su pod firmom uterivanja civilizacijskih normi tzv. divljacima bili slepi za svoja divljaštva. Kao na primer Španci pri susretu sa plemenima Centralne i Južne Amerike, koje su ubijali, čije su tvorevine, dela vekovima sticana znanja uništavali oni isti koji su prednjačili u grozotama Inkvizicije širom Evrope. Samo su ''opravdanja'' za sopstvene zločine  bila pronalažena na drugoj strani. To primenjivanje drugačijih aršina za svoj i druge narode (ili sebe i druge ljude) je problematično.

    U slučajevima koji podrazumevaju kompletno uklanjanje klitorisa i vulve te zašivanje te žive rane, sve, ali apsolutno sve žene imaju doživotno komplikacije zbog deformacija koje nastaju pri ovim zahvatima, da ne spominjem činjenicu da masovno umiru zbog posledica ovih zahvata koje u ogromnoj većini slučajeva vrše nestručna lica nesterilisanim, često vrlo primitivnim alatkama. Imaju probleme sa urtinarnim infekcijama zbog deformiteta koji nastaju tim zahvatom, sepsome zbog čestih ''otvaranja'' i ponovnih zašivanja (pošto i danas muževi vole da polažu svoje pravo da se žena ponovo zašije dok je on recimo na putu nekoliko nedelja ili meseci) a on po povratku, siguran u njenu netaknutost (!?) uzima kamu ne bi li je ponovo koristio. Nema tu mesta da neko određuje da li je to dobro. To je kao pitanje da li je dobro svesno pobiti na vrlo surov način veći deo ženske posulacije, a već u dobi od 7 -12 godina (varira od zajednice do zajednice) ,adrugi deo mučiti doživotno. Naravno da to nije dobro . 

Čini mi se da sve kulturne relativizacije, kao i idealizacije "plemenitih divljaka", padaju u vodu pred tradicijom ubijanja novorođenih blizanaca. A to se i dalje radi u pojedinim plemenima. Verujem da univerzalna ljudska patnja postoji, i da je svaki stav koji to ne priznaje vrlo opasan "postmoderni" relativizam. E sad, to što neke kulture imaju drugačija poimanja ljudskog života i vremena, pa patnju artikulišu na način nama stran, to je za drugu diskusiju.

"No, da li to znači da stvarnost zavisi od tačke gledišta i da stvarnosti zapravo i nema? Da li sledi da rat nije stvaran nego je samo slika koju možemo različito tumačiti -- kao Ernst Jinger, za koga je Pariz u plamenu bio jedan prevashodno estetski ugođaj -- ili je ipak deo stvarnosti koju, usped efekta paralakse, različito vidimo sa različitih mesta? Na ovom testu se pada, bez prava na popravni. (...) Evo šta ja mislim. Granice tumačenja moraju postojati; to je univerzalni zakon, preduslov svakog etičnog stava. Bez njih, sadizam se ne može razlučiti od slobode (...) Igra tumačenja nije bezazlena; ona rastapa ideju da drugima delimo isti svet i tako uništava etiku."

-- Vladimir Tasić

"Danas savršeno dobro znamo da, ako je jedinstvo sveta jedinstvo objekata i monetarnih znakova, takvog jedinstva nema za živa tela, uprkos pričama o demokratiji. Umesto toga, postoje zone, zidovi, očajnička putovanja, prezir i smrt. Zato je pitanje jedinstva sveta, postojanja sveta-u-jednini, danas zaista centralno politično pitanje. (...) Moramo od samog početka tvrditi postojanje jednog sveta, kao aksiom i princip. Moramo izgovoriti ovu veoma jednostavnu rečenicu: Postoji samo jedan svet."

-- Alen Badju

"Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji."

-- Danilo Kiš

Evo jednog članka o pokušajima (sudeći po članku - uspešnim) da se ovaj običaj iskoreni među pripadnicima plemena Masaji u Keniji:

http://www.theguardian.com/commentisfree/2014/feb/06/alternative-to-circumcision-prevents-girls-suffering-kenya

Moram priznati da mi se uopšte ne dopada diskusija o ovakvim stvarima na bilo kom forumu pa čak i KPS-ovom. Ima još dosta tema koje kao da se na silu postavljaju u poslednje vreme a očigledno je da ljudi ne žele da učestvuju. No, ne bih sada o tome raspravljao a i bila bi digresija.

Nego htedoh da kažem da sam upravo danas pročitao jednu odličnu knjigu koja obrađuje ovu temu: Glasovi Sulejmana Fajada. Izdanje Klia iz prošle godine. Prevod Srpka Leštarića je takođe maestralan što je inače danas prava retkost. Preporuka u svakom slučaju.

Evo i linka ka recenziji: http://www.independent.co.uk/arts-entertainment/books/book-review--restless-natives-around-a-red-car-voices--soleiman-fayyad-tr-hosam-aboulela-marion-boyars-1095-pounds-1498789.html

Konstantine, zbog čega misliš da nije dobro diskutovati o ovakvim stvarima?

Lazare, ja rekoh takođe i da ne želim dalje da raspravljam o tome obzirom nisam od onih koji uživaju da se prepucavaju i pametuju po forumima, pre sam za razmenu logističkih i ostalih korisnih, u ovom slučaju putničkih informacija. U smislu da se eto, desilo da sam baš danas pročitao knjigu koja mi se veoma dopala i baš obrađuje ovu temu pa sam to poželeo da podelim ovde u okviru forumske teme u koju se inače sasvim sigurno ne bih uključivao da nije bilo Glasova.

Pa pre svega zato što ovde generalno, ma koliko izbegavao generalizacije bilo kog tipa, ljudi sve o svemu znaju i jako su skloni da sude a da pritom malo toga znaju o drugima pa u tom smislu i o drugim kulturama, tradicijama, običajima, verovanjima, itd. Prosto mislim da je besmisleno jer to što smo malo putovali, eventualno posetili neke od zemalja u kojima postoji takva praksa da iz naše, evrocentrične perspektive osuđujemo i zgražavamo se. Ok, FGM jeste zastrašujuća praksa ali opet ne vidim zašto bismo ovde o tome diskutovali i sa kojim pravom, ukratko, besmisleno mi je.

Ipak, stvar koje me najviše iritira u je transformacija KPS-a u nešto drugo, meni strano i što više ne osećam kao svoje. Tako sam stekao utisak da se planski, po zadatku, sada serviraju ovakve teme ne bi li se forumaši animirali, dakle izgubila se spontanost. Priznajem, ovo je moja krajnje lična i emotivna reakcija, svako ima pravo da mu se nešto dopada ili ne dopada. Takođe, znam da ovde ima dosta ljudi koji prilično dugo vise ovde i dele slična osećanja.

Al eto, sad je ovo opet otišlo u nekom drugom smeru. Hteo sam zapravo samo da svima preporučim knjigu

Tako sam stekao utisak da se planski, po zadatku, sada serviraju ovakve teme ne bi li se forumaši animirali, dakle izgubila se spontanost. Priznajem, ovo je moja krajnje lična i emotivna reakcija, svako ima pravo da mu se nešto dopada ili ne dopada. Takođe, znam da ovde ima dosta ljudi koji prilično dugo vise ovde i dele slična osećanja.

Ja samo da se slozim, a pritom i da budem malo direktniji - dajte Urosu nesto da se zanima, da cita, da se igra... Naotvarao se novih tema, kao dete teglica u nekontrolisanom špajzu. 

Ja ću biti nešto blaži: teme deluju usiljeno, kao da je napravio spisak pa svako malo plasira po jednu.

OK je da se forum bavi i nekim širim kulturnim temama, ali preti opasnost da se raspline. Ne možemo biti forum o Svemu (sic). Na primer, ova jučerašnja "zašto živite tu gde živite" je ispala zaista zanimljiva jer ljudi mogu da podele svoje poglede na život, i deluje mi nekako spontano; s druge strane, npr. ona Uroševa o bojama, pa i ova... :-|

Ja ću biti nešto blaži: teme deluju usiljeno, kao da je napravio spisak pa svako malo plasira po jednu.

OK je da se forum bavi i nekim širim kulturnim temama, ali preti opasnost da se raspline. Ne možemo biti forum o Svemu (sic). Na primer, ova jučerašnja "zašto živite tu gde živite" je ispala zaista zanimljiva jer ljudi mogu da podele svoje poglede na život, i deluje mi nekako spontano; s druge strane, npr. ona Uroševa o bojama, pa i ova... :-|

Ja se uvek slazem sa Duyom.

Samo moram da dodam jos jednu kritiku Urosu (no hard feelings  ) - on u temama koje otvori, posle ne ucestvuje, nikakva interakcija. Nekad samo stavi par citata (v. tema o Rastku Petrovicu), copy & paste i addio.

Kritika je sasvim na mestu. Evo i objašnjenja.

Naravno da je planski, ali kada napišeš "planski, po zadatku", ja odmah pomislim na državnu bezbednost, komunističku partiju, KGB i slično. Ceo ovaj sajt je pravljen planski, i svaki korak u razvoju udruženja je pažljivo isplaniran, a zatim sproveden u delo, tačku po tačku. Svako ko me iole poznaje zna da ja drugačije i ne umem da funkcionišem   Dakle - jeste planski.

Da li su ovakve teme štetne za forum i forumaše? Ograničene su na podforume "Putologija" i "Trice i kučine", na samom dnu foruma, i ne šire se u servisne delove. Niko nije prisiljen da ih čita niti da u njima učestvuje. Neke se odmah ugase, oko nekih se razvije lepa diskusija.

Mi samo želimo da ljudima ponudimo mogućnost da na ovom forumu razgovaraju/čitaju i o nečemu širem od pukih putničkih tehnikalija, da iznose svoja mišljenja, ma kakva ona bila. Sve dok to rade na civilizovan način, mislim da forum time samo dobija na širini.

Od samog početka, kada sam bio jedini član foruma , moja želja je bila da Klub bude istovremeno i servis za samostalne putnike, ali i mesto za objavljivanje putopisa i bavljenje, u najširem smislu, kulturom putovanja. Da organizuje izložbe fotografija i izdaje knjige u vezi sa putovanjima. Zato su, pre dosta godina, osmišljene i sekcije kao što je Putoskop, koja se bavi "istraživanjem raznolikosti sveta iz putničkog ugla", ako se dobro sećam kako smo je tada definisali, pa zatim sekcija Vremeplov, u kojoj se objavljuju stari putopisi iskopani iz prašnjavih knjiga, a zatim i sekcija "Medijateka", za preporuke knjiga, filmova, muzike i sajtova koji mogu poslužiti za pripremu za put u određeni deo sveta.

Posle se sve to ugasilo i mi smo postali servis. Voleo bih da ponovo zaživi taj kulturološki deo, jer mislim da je jako važan. Putovanje samo po sebi nije ništa ako ga ne prati promišljanje svega onoga što na njemu vidimo i doživimo. Sajt treba da odražava i to promišljanje, a ne samo puko tehnikalisanje o tome kako kupiti kartu i dobiti vizu. Pošto su takve teme sasvim iščezle, niko više ni ne pokušava da ih otvori. Ljudi pogledaju forum i pomisle "aha, servis, daj da vidim kako da izvadim vizu." Neko mora da počne, ili makar da pokuša. Istom sam se ovom logikom rukovodio kada sam napravio prvu verziju ovog sajta.

Što se Uroša tiče, on radi ono što smo se dogovorili, u skladu sa tim kako smo podelili poslove. U način njegovog rada ne bih da ulazim, neka odgovori sam ako hoće.

Pa pre svega zato što ovde generalno, ma koliko izbegavao generalizacije bilo kog tipa, ljudi sve o svemu znaju i jako su skloni da sude a da pritom malo toga znaju o drugima pa u tom smislu i o drugim kulturama, tradicijama, običajima, verovanjima, itd. Prosto mislim da je besmisleno jer to što smo malo putovali, eventualno posetili neke od zemalja u kojima postoji takva praksa da iz naše, evrocentrične perspektive osuđujemo i zgražavamo se. Ok, FGM jeste zastrašujuća praksa ali opet ne vidim zašto bismo ovde o tome diskutovali i sa kojim pravom, ukratko, besmisleno mi je.

Ovu diskusiju nisam postavio kao "FMG: za ili protiv", nego kao "Rasprava o FMG: za ili protiv". Moje prvo i glavno pitanje bilo je upravo to: da li mi, iz naše evrocentrične, nužno pristrasne, perspektive, imamo prava da sudimo o takvim tradicijama. Stanovište da nemamo prava sasvim je legitimno, i vredi ga argumentovati i artikulisati.

Uopšte nisam želeo da se ova polemika pretvori u banalno moralisanje i zgražavanje nad običajima "divljaka", nego u preispitavanje našeg pogleda na svet i pokušaj da bolje razumemo kulture koje nam na prvi susret deluju čudno i zastrašujuće. Dakle, cilj polemike bio je da bolje razumemo sebe, svoj nužno pristrasni kulturni kontekst, a onda i druge. Zato sam, primera radi, okačio onaj link o labioplastiji -- da pokažem kako i Zapadnjaci imaju svoje divljačke običaje, uvijene u liberalno ruho i svetinju prava na lični izbor, a ustvari posledicu problematičnih društvenih inženjeringa. U ovom slučaju, pritiska na ženu da mora da bude seksualno poželjna.

Ipak, stvar koje me najviše iritira u je transformacija KPS-a u nešto drugo, meni strano i što više ne osećam kao svoje. Tako sam stekao utisak da se planski, po zadatku, sada serviraju ovakve teme ne bi li se forumaši animirali, dakle izgubila se spontanost. Priznajem, ovo je moja krajnje lična i emotivna reakcija, svako ima pravo da mu se nešto dopada ili ne dopada. Takođe, znam da ovde ima dosta ljudi koji prilično dugo vise ovde i dele slična osećanja.

Kao što smo napisali u Objavi, želimo da Klub putnika prestane da bude puka servisna stanica i postane društveno relevantan medij, koji će objavljivati kvalitetan kulturni sadržaj i preispitivati vrednosti u okviru kojih delamo kao putnici, putopisci i ljudi koji samim tim nužno povezuju i/ili sudaraju kulture.

Danas je lako putovati. Kao što reče Borhes, svet beše surov, samo su ga srčani mogli proputovati, ali i bednici koji se na sve priviknu. Nagledali smo se i naslušali raznoraznih profesionalnih putnika, koji svoje putništvo propovedaju kao vrhunac moći slobodne volje, potpuno nesvesni kultura kroz koje putuju i uopšte, posledica jednog tako pojednostavljenog stava o svetu. U današnje vreme opsednutosti sobom, gde je vrhovni cilj naći sebe, samoaktuelizovati se, makar i najsebičnije, makar i na štetu zajednice i društva, putnici postaju savremeni proroci slobode.

Zato nam se čini da putovanje samo po sebi nema vrednost ako nije artikulisano, ako ga ne prati izgrađen lični senzibilitet, ako kako putovani ne prati i zašto putovati.

Zato želimo da Klub putnika ne izgrađuje samo geografsku praksu, nego i geografsku poetiku i geografsku polemiku.

I sad, jasno mi je da postoje ljudi koje ovakve teme ne interesuju. Možda su takvi ljudi u većini, i to je sasvim u redu. Međutim, nije mi jasno kako ovakve teme mogu da štete servisnom delu sajta i foruma. Ko ne voli književnost ili polemiku, eno mu čitav servisni deo foruma, eno mu vizne informacije, ne mora niikada ni da otvori Putologiju ili Putoskop. Ponuđen ko počašćen, zar ne?

Ja samo da se slozim, a pritom i da budem malo direktniji - dajte Urosu nesto da se zanima, da cita, da se igra... Naotvarao se novih tema, kao dete teglica u nekontrolisanom špajzu.  

Pa ja samo delujem u ime redakcije Kluba. Razumem, možda puno tema koje otvara jedan forumaš mogu da se učine čudnim i nekom vrstom pritiska, ali kažem, iza toga ne stojim samo ja nego cela redakcija (uredništvo, potpisano u Objavi). Zajedno prikupljamo sadržaje i nudimo ih našoj zajednici. Nije to, dakle, moja lična igračka, nego deo dugoročne vizije i misije Kluba.

Još nešto. Dogovorili smo se da do izlaska novog dizajna i lansiranja kampanje za novu Putničku kuću pokrenemo temeljniju kampanju na fejsbuku. Da svakoga dana objavimo nešto zanimljivo, lepo, nadahnjujuće, kontroverzno, nešto glede geoprakse, geopoetike i geopolemike. I da to linkujemo na forum, kako bismo privukli nove ljude. Treba širiti zajednicu, zar ne?

Svaku od ovih praznih tema na forumu pratio je post na fejsbuku. I slažem se, možda ljudi nisu odgovarali (a ja ne mogu razgovarati sam sa sobom), ali jesu pogledali i otvorili teme. Sadržaj je dospeo do nekoga. Posećenost sajta, foruma i fejsbuk stranice značajno je skočila u poslednjih mesec i nešto dana. Neke od tema nisu izazvale reakcije ovde, ali jesu na fejsbuku. Dakle, sve ovo što radimo vrlo konkretno pomaže Klubu da raste i razvija se.

I da bude jasno, mi ne volimo fejsbuk, ne dopada nam se što se internet centralizuje, ali nam je istovremeno jasno koliko je fejsbuk moćan medij. Ako preko fejsbuka makar nekoga dovučemo ovde, mislim da smo uradili dobru stvar. Zar ne?