Drugari,

Otvaram temu posvećenu velikom reditelju, dokumentaristi i putniku, Verneru Hercogu. Mnoge svoje filmove Hercog je snimio u bespućima Afrike, Antarktika, Sibira, obe Amerike, ali i Evrope. Hercog nikada ne koristi storibordove. Scenarije improvizuje u toku putovanja. Juče smo na fejsbuku objavili ovaj njegov citat:

“Ako mene pitate, egzistencijalno najvažnije stvari u životu najradije bih obavio peške. Ako živiš u Engleskoj a devojka ti živi na Siciliji, i siguran si da želiš da se oženiš njom, onda treba peške da odeš do Sicilije i zaprosiš je. Za takve prilike, putovanje kolima ili avionom jednostavno nije prava stvar.”

Hercog je veliki car. Jednom je ovu ideju sproveo u delo, pešačivši od Minhena do Pariza, mesec dana, u susret Loti Ajsner, teoretičarki filma, teško oboleloj:

„Krajem novembra 1974, prijatelj iz Pariza  me je pozvao i rekao da je Lote Ajsner jako bolesna i da će najverovatnije umreti. Rekao sam da to ne može biti, ne sada, da je sada potrebna nemačkoj kinematografiji, da nećemo dopustiti da umre. Uzeo sam jaknu, kompas i platnenu vreću sa svim potrepštinama. Imao sam puno poverenje u svoje noge i otporne čizme. Izašao sam i krenuo najkraćim putem u pravcu Pariza, potpuno uveren da ću je zateći u životu ako do nje budem otišao peške. Osim toga, želeo sam da tokom puta budem sam sa sobom.“

„Dok sam kenjao, odjednom mi je, ne opazivši me, na dohvat ruke prišao jedan zec. Slab bol u levom bedru koji me pri svakom koraku probada od prepone naniže. Zašto je hodanje tolika muka?“

„U jednom divotnom i prolaznom trenu, neka blagost mi je prostrujala kroz premoreno, iscrpljeno telo. Rekoh joj, otvori prozor, poslednjih sam dana naučio da letim.“

Da li ste gledali njegove filmove? Koji vam se najviše dopao, i zašto?

Zamislite da ste rođeni u kameno doba, pre deset hiljada godina, i da vas neko nepovratno, vremeplovom, premesti -- prevremi -- u naše vreme. Šta bi se dogodilo? Kako biste se osetili?

Hercogov film "Deset hiljada godina stariji" priča o plemenu iz Amazonije, koje je tek pre par decenija otkrilo savremenu civilizaciju. Za njih je to bio progres, kaže Hercog, ali progres u prazninu.

Jednom se tako Hercog kladio sa Erolom Morisom da potonji nikad neće završiti svoj film o psećim grobljima (http://www.imdb.com/title/tt0077598/). Rekao je da će pojesti svoju cipelu ako se to čudo ikad prikaže na velikom ekranu. Pošto se ispostavilo da je Moris (i sam ludak, sa Hercogom je svojevremeno planirao da tajno otkopavaju grob nekog serijskog ubice koji je za film bio interesantan, pa se Hercog na kraju nije pojavio) dokumentarac ipak kompletirao, Hercog je svoje obećanje ispunio - http://www.dailymotion.com/video/xl61of_werner-herzog-eats-his-shoe_shortfilms .

Interesantna stvar kod ovog velikog i genijalnog ludaka je da su i njegovi dokumentarci često začinjeni, pa ponekad gledalac i nije baš siguran (ili ne bi trebalo da bude), koliko je sve to istina, a koliko režiserova verzija iste. Nije se nikad  on mnogo odmicao od činjenica, ali ih je svakako obrađivao ako bi se tako bolje uklopile u njegovu viziju filma.

A šta gledati? I nema greške. Ko nije Fitzcarraldo (http://www.imdb.com/title/tt0083946/) gledao, nek izvoli. A nakon toga svakako odgledati i dokumentarac o snimanju ovog haosa, Burden of Dreams (http://www.imdb.com/title/tt0083702/). Kad se Klaus Kinski i Hercog uhvate pod mišku, nije li to dovoljno?

Zanimljiv poduhvat je film u montaži, Grizzly Man (http://www.imdb.com/title/tt0427312/), gde je Hercog od 200 sati nađenog materijala napravio film o zaljubljeniku u medvede.

Nešto što bi svakoga moglo da zainteresuje je odlični Encounters at the End of the World (www.imdb.com/title/tt1093824/), gde Werner istražuje i slika zajednicu ljudi na Antartiku, gde doktor filozofije vozi kamion, a neki drugi phd služi hranu. Pobegli ljudi, od sveta, od sebe.

I tako dalje..  

Pogledah ovo sa cipelom, prvi put sad Lepo je poentirao u poslednjem minutu, gde je povezao svoje jedenje cipele sa nekim velikim problemima čovečanstva. "And once in a while I think we should be foolish enough to do things like that... More shoes, more boots, more garlic." Bez te poente, filmić bi ostao na nivou ekscentrične vizuelne anegdote.

Podsetila si me da bih mogao ponovo da pogledam Fickaralda, prošlo je desetak godina od poslednjeg gledanja.

Into the Abyss (2011)

http://www.imdb.com/title/tt1972663/

Poslednji Hercogov dokumentarac, potresna priča o dva momka koji su ubili troje ljudi i povredili desetine zbog veoma trivijalnih razloga. Jedan od njih je dobio doživotnu robiju, drugi je osuđen na smrtnu kaznu. Dokumentarac je snimljen nedelju dana pre pogubljenja, i sadrži jedini intervju sa čovekom koji je ovako blizu izvršenja smrtne kazne. Dokumentarac daje mnogo informacija o ovom slučaju, sadrži razgovore sa porodicama zločinaca i žrtava i veoma verno opisuje svest ljudi u manjim sredinama u Americi gde se oružije prodaje u supermarketima. U ovom slučaju, osim osuđenih momaka, otac jednog od njih takođe je u zatvoru u kom služi doživotnu robiju, otac jedne od žrtava takođe je na izdržavanju doživotne kazne itd.

Jedna od glavnih tema dokumentarca je opravdanost smrtne kazne i pitanje šta se njome uopšte postiže osim prividne satisfakcije članovima porodice žrtve zločina.

http://www.youtube.com/watch?v=5uV1_Yc8OSw#ws

Preveli smo i objavili jedan zanimljiv Hercogov govor. Toplo preporučujem.

Werner Herzog: Apsolut, uzvišeno i ekstatička istina

Свака част на преводу. И за Херцога и раније за Црњанског.

У оваквим случајевима, превести текст је врло близу подвига писања/састављања таквог рада. 

Свака част.

Edited August 25, 201410 yr by Indijanac

Fala ti od srca. Povremeno imam krize dok radim tako nešto na šta mi odu sati i dani, a nisam sasvim ubeđen ni da imam dovoljno dobar razlog za trud. Hoće li mi se makar malo zaračunati na ahiretu? Onda uzmem pa čitam ovakve stvari.

Hvala za prevod Lazare. Za sve koji cene Hercoga i njegov rad, ovaj govor je bio poslastica za čitanje.

http://www.imdb.com/title/tt1683876/

Još jedno remek-delo pomenutog autora. Odličan film, koji je bar na mene naterao da shvatim da mesto i vreme našeg rođenja nemaju nikakvog uticaja na našu produktivnost i sreću. Takođe zanimljiv film za one koji su išli na Transibirsku železnicu, i koji su videli sve one velike, lepe gradove, poput Novosibirska, Krasnojarska, Irkutska... Da vide kakve lepote se nalaze samo na hiljadu, dve kilometara severno (što je u sibirkim uslovima, kao 100-200).

Film govori o životima lovaca na krznene životinje i njihovih porodica u sibirskoj divljini. Hteo bih da napomenem samo da ovi lovci love istim metodama kao što su lovili ljudi na tom prostoru stotine i hiljade godina unazad, ili kao popularni trapper-i iz vremena osvajanja američkih prostranstava. To rade sa maksimalnim poštovanjem prema prirodi i životinjama koje love. Njihov život je nama naizgled težak. Podrazumeva konstantnu opasnost od divljih životinja, ekstremno niske temperature zimi, rojeve komaraca leti, jednoličnu ishranu bez imalo egzotike i mesece osame dok traje sezona lova, ali izgleda kao da se onima koji su malo duže u toj priči sve to mnogo sviđa i kao da takav život ne bi menjali ni za nemačko blagostanje, ni za špansko sunce, ni za svetla velikoga grada. Još jedan dokaz da sreća dolazi isključivo iznutra.

Happy People: Year in Taiga

Трапер се пише као што се изговара

Dobar je ovaj film o tajgi, pogledao sam ga pre par meseci. Odavno - još od pre mojih prvih putovanja, dakle ima tome dobra decenija - me fascinira daleki sever Rusije, i bezbroj puta sam gledao mape i razmišljao kako tamo da odem. Kad je bradonja Krotov bio kod mene, rekao mi je da se tamo može ići samo zimi, jer se tada sve zaledi pa postoje zimski putevi, dok su leti ti putevi močvare i nema šanse da se ide kopnom. Tako da ostaje reka i vazduh, a to je prilično skupo (mada je za njega prilično skupo sve što nije besplatno). Nažalost, najseverniji delovi - oni u koje bih najradije išao - su mahom nedostupni jer su to specijalne granične zone, dakle potrebne su posebne propusnice, a znajući rusku sklonost prema papirima i pečatima verujem da se do njih ne dolazi baš lako.

U međuvremenu je nastao i drugi problem, a to je da mi je sve teže nakaniti se da bilo kuda krenem ako prvo nemam kakvu-takvu predstavu zbog čega je potrebno da odem tamo. Prošlogodišnja bespuća Sahare sam posetio pod izgovorom da "snimamo film". Konačno smo počeli da radimo na njemu, nadam se da će biti nešto od te gomile nasumično snimljenog materijala. Dosta toga čine razgovori sa ljudima koji žive u često sasvim nezamislivim uslovima, gde nam nikad ne bi palo na pamet da neko uopšte može živeti. Ali boga pitaj da li je išta od naših (potpuno diletantskih) snimaka upotrebljivo.

Inače, često se zapitam da li je bolje, uopšteno gledajući, roditi se na Mediteranu ili u srcu Sahare. Mislim da je ipak lepše na Mediteranu. Koliko je ko srećan? Na to već ne bih umeo da odgovorim. 

Dobar je ovaj film o tajgi, pogledao sam ga pre par meseci. Odavno - još od pre mojih prvih putovanja, dakle ima tome dobra decenija - me fascinira daleki sever Rusije, i bezbroj puta sam gledao mape i razmišljao kako tamo da odem. Kad je bradonja Krotov bio kod mene, rekao mi je da se tamo može ići samo zimi, jer se tada sve zaledi pa postoje zimski putevi, dok su leti ti putevi močvare i nema šanse da se ide kopnom. Tako da ostaje reka i vazduh, a to je prilično skupo (mada je za njega prilično skupo sve što nije besplatno). Nažalost, najseverniji delovi - oni u koje bih najradije išao - su mahom nedostupni jer su to specijalne granične zone, dakle potrebne su posebne propusnice, a znajući rusku sklonost prema papirima i pečatima verujem da se do njih ne dolazi baš lako.

Зар немаш тај сличан север у Скандинавији, на Исланду, Гренланду, у Канади... ?

Рецимо, имаш Грисе Фјорд у Канади, мислим да је најсеверније насељено место на свету, Канађани су силом населили Инуите горе како би ојачали своје територијалне претензије (било је проблематично да ли им тај север припада), имаш и књигу о томе:

The Long Exile: A Tale of Inuit Betrayal and Survival in the High Arctic, by Melanie McGrath

Канада - пресељење на далеки север

Ту је и занимњива, причица, лик који је направио некад чувени филм "Нанук ов ди норт" , Роберт Ј. Флаерти, оставио је једној Инуиткињи (Еским није политички коректно) сина, који је после пресељен у Грисе Фјорд, где је и погинуо.

Edited September 2, 201410 yr by Relja

Dok sam živeo u Vankuveru maštao sam o putovanju na sever, do Jukona i Severnog ledenog okeana. Nažalost, nisam imao ni para ni vremena. Putovati po Kanadi veoma je skupo, naročito po severu, gde bezmalo nema ljudskih tragova.

Mislim da je Nanook of the North prvi dokumentarac ikad snimljen, hteo sam da ga pogledam još ranije, ali nisam mogao da ga nađem na netu. Definitivno ga treba dodati u sekciju o knjigama i filmovima.

Nisam znao za ovo preseljenje Inuita na taj severni arhipelag, hvala na informaciji, pokušaću da nađem nešto više o tome.

Što se tiče filma o tajgi, meni je odličan. Oko dileme da li je bolje živeti na Mediteranu ili u Sahari, tu je već teško dati odgovor. Mislim da i čovek sa Mediterana i ovaj iz Sahare misle da je baš njihov život najteži. Takođe mislim da ljudi koji žive na Mediteranu npr ili na nekom sličnom lepom mestu ne mogu da opaze svu lepotu oko njih. Možda im taj osećaj dođe tek kad odu negde na duže, pa se vrate. Kao klinci smo se svi mi sa kopna propinjali na prste u busu da prvi vidimo more i blenuli tako u daljinu (ja to i dalje radim), dok je za decu sa mora to bio sasvim običan prizor, kao za nas neka livada ili njiva.

Edited September 2, 201410 yr by gosn.shofershajbna

Kada se vratim sa dužeg putovanja po zemljama trećeg sveta uvek se iznenadim koliko je Srbija u stvari "sređena država": malo je đubreta na ulicama, ljudi se ne deru, niko ne prosi agresivno, nema restrikcija struje i vode, železnice rade, postoji javni prevoz, postoje trotoari, postoje parkovi, postoje staze za trčanje i javna zelenila... Onda još više zavolim svoju zemlju, tačnije, svoje zemlje (jer kao što sam mnogo puta rekao, nisam siguran gde su subjektivne granice mog ličnog zavičaja, ako su to uopšte granice, ako nisu duge, razlivene oblasti poput panonskih močvara).

Svima koji gunđaju i kukaju volim da ispričam pokoju anegdotu iz Mauritanije, Mongolije, Ugande ili sa Filipina, i poentiram kako smo se mi -- Balkanci, Srbosloveni, Ja(d)ranci, tribalni otpad Južne Panonije -- rodili u vrlo, vrlo pristojnom parčetu sveta. (E sad, to što se večito poredimo sa Zapadom, i to ne sa pravim Zapadom, punim emigranata i nezaposlenih, nego sa onim utopijskim slikama iz masovne kulture, to je već nešto drugo.)

Što sam stariji, što više stičem predstavu o psihopatiji ljudi na pozicijama moći, o korumpiranosti svih sistema i ideologija -- uopšte, predstavu o raznim zastrašujućim aspektima ljudske prirode -- sve više bivam pozitivno zaprepašćen kako išta na ovom svetu, od vodosnabdevanja do interneta, od bolnica do komšijske solidarnosti, makar i traljavo funkcioniše.

Edited September 2, 201410 yr by Uroš Krčadinac

Mislim da je Nanook of the North prvi dokumentarac ikad snimljen, hteo sam da ga pogledam još ranije, ali nisam mogao da ga nađem na netu. Definitivno ga treba dodati u sekciju o knjigama i filmovima.

Nisam znao za ovo preseljenje Inuita na taj severni arhipelag, hvala na informaciji, pokušaću da nađem nešto više o tome.

Чекај, тражио си а ниси погледао википедијин чланак о филму?

Мислим, можемо да мислимо шта хоћемо о википедији, али обично чланци о нечему имају и добре линкове ка сајтовима или књигама о некој теми, у овом случају и комплетан филм.

Relja, naravno da imam sever i na drugim mestima, ali ne na takvim do kojih mogu stići kopnom za male pare.   Pored toga što bih u Norveškoj sasvim sigurno bankrotirao, a do Kanade ne bih imao para ni da stignem, postojao bi i problem jezičke barijere; ne verujem da bih u Norveškoj mogao da razgovaram sa ljudima koji žive u najvećim zabitima severa. 

Није ли и руски север поприлично скуп? А шта са овим ближим деловима, Мурманск, Архангелск, требало би да су лакше доступни?

 Ne verujem da je skup baš kao Norveška. Proveo sam jednom 24 sata u Oslu i nisam ništa kupio, čak ni komad hleba. Aerodromski transfer me je izašao 60 evra, što je bilo više nego avionska karta. Nisu normalni. 

 Murmansk i ostalo jeste dostupno, ali to ipak nisu one prave zabiti koje mene zanimaju Najradije bih na Novaju zemlju, ali ne može - zabranjen pristup. Rusi inače vole zabranjene pristupe, vojne zone, specijalne dozvole, državne tajne itd.

Najradije bih na Novaju zemlju, ali ne može - zabranjen pristup. Rusi inače vole zabranjene pristupe, vojne zone, specijalne dozvole, državne tajne itd.

Poznavao sam lika koji se motao po tim zabranjenim krajevima, rekao mi je da je jedino potrebno nekako se prošvercovati pored kontrole na prilaznim putevima (npr. ne hodati cestom nego kroz šumu); jer posle kada te vojska sretne u sred zabranjene zone uglavnom ni nemaju pojma šta bi radili sa tobom, pa samo okrenu glavu na drugu stranu. Osim ako baš ne naletiš na nekog zaguljenog desetara iz filmova

Inače vredelo bi pomenuti i Patagoniju, nije baš sever (osim ako niste sa Antarktika) ali je sličan trip, nigde žive duše. I verovatno najjeftinije i najjednostavnije od svih opcija, barem što se tiče troškova na licu mesta. Avion do B. A. jeste skup ali ako si fleksibilan sa datumima može da ti se posreći i za nekih 400-500 evra. 

Чекај, тражио си а ниси погледао википедијин чланак о филму?

Мислим, можемо да мислимо шта хоћемо о википедији, али обично чланци о нечему имају и добре линкове ка сајтовима или књигама о некој теми, у овом случају и комплетан филм.

Ok, Poaro, rekao sam ranije, tipa pre par godina, tad nije bio film na Vikipediji. Inače o filmu sam prvi put pročitao u nekoj knjizi fazon 1000 filmova koje morate pogledati. Onda sam isti naziv ukucavao u torent pretrazivače tipa Pajrat Bej i Kik Es (Je l' sve po Vuku? ) i zamisli, nisam ga našao.

Nova Zemlja je jedno od nedostupnijih mesta na planeti. Imaš u Sibiru onaj Kolomna autoput, ili Road of Bones kako ga Zapadnjaci zovu. Neki Australijanac je tuda išao stopom i napisao blog, postaviću ga ovde uskoro. Inače put ide od Jakutska do Magadana i dugačak je oko 3 000 kilometara sa rekordno malim brojem naselja i uopšte ljudi koji tamo žive, i rekordno velikim brojem medveda.

Australijanac je išao leti, zimi je mnogo zajebanije, zato što ako vam rikne kamion ili automobil, umiete sigurno, pošto je put takav da prođu dva vozila na dan, a temperatura je -6o i manje.

Put je prohodan i leti i zimi, leti na svim rekama rade skele, zimi su reke zamrznute pa se vozi preko leda.

Inače vredelo bi pomenuti i Patagoniju, nije baš sever (osim ako niste sa Antarktika) ali je sličan trip, nigde žive duše. I verovatno najjeftinije i najjednostavnije od svih opcija, barem što se tiče troškova na licu mesta. Avion do B. A. jeste skup ali ako si fleksibilan sa datumima može da ti se posreći i za nekih 400-500 evra. 

Кад већ фантазирамо, ту је Јужна Џорџија, са главним градом Гритвикеном, бившом норвешком ваљда станицом за китоловце, који је напуштен, данас доле живи управник поште и ваљда још 2-3 људи, мимо истраживачких станица. Доле иду бродови редовно на крстарења чини ми се, а има и оних глечера на Патагонији, па може да се споји...

А тек та пуста ледена острва, или полупуста, Шпицберген, Јан Мајен, Кергелен, Фарска острва, Вањски Хебриди, Асценсион, Св. Хелена, Дијего Гарсија...

Edited September 3, 201410 yr by Relja

Ok, Poaro, rekao sam ranije, tipa pre par godina, tad nije bio film na Vikipediji. Inače o filmu sam prvi put pročitao u nekoj knjizi fazon 1000 filmova koje morate pogledati. Onda sam isti naziv ukucavao u torent pretrazivače tipa Pajrat Bej i Kik Es (Je l' sve po Vuku? ) i zamisli, nisam ga našao.

Само се ти љути кад хоћу да ти помогнем, следећи пут ћу да те оставим у незнању... 

 Možda ne Diego Garcia  

Today, the main island of Diego Garcia is America's largest military base in the world, outside the US. There are more than 4,000 troops, two bomber runways, thirty warships and a satellite spy station. The Pentagon calls it an "indispensable platform" for policing the world.

 Možda ne Diego Garcia

Today, the main island of Diego Garcia is America's largest military base in the world, outside the US. There are more than 4,000 troops, two bomber runways, thirty warships and a satellite spy station. The Pentagon calls it an "indispensable platform" for policing the world.

Госн Лазаре, Ви мислите да ја нисам гледао Топ Ган можда?

Има ту и занимљива прича са домороцима тих острва који су истерани да би се направила база, нешто сам мало читао о томе, и учинило ми се баш занимљивим то оточје... наравно, ако гледамо овим поремећеним мерилима с којима смо кренули Слични је и на Асценсиону чини ми се, и тамо су једини становници особље базе... 

Иначе, васпостављање поменуте базе је довело и до опадања значаја прислушне станице Керен у Еритреји својевремено, основе добрих америчко-етиопских односа

Edited September 3, 201410 yr by Relja