Predlažem dokumentarac Adama Curtisa The Century of the Self. Ima četiri dela, svaki po sat vremena. Ukratko, radi se o tome kako je napravljen današnji čovek, uz pomoć marketinga. Čovek čije je težište života na ličnoj sreći, na samoispunjenju, a sve u interesu korporacija koje prodaju rekvizite za dostizanje te sreće i samoostvarenja.

Voleo bih da imam vremeplov, pa da odem recimo u 1930. i pitam ljude šta im je najvažnije u životu. Da li bi bilo isto što i danas? Jer eto, danas ako pitate ljude šta im je najvažnije, nikome neće pasti na pamet da pomene bilo šta što ne spada u domen lične sreće i udobnosti (osim Miss World, koja želi mir u svetu).

Možda je upravo ta vrsta odnegovane sebičnosti izvor takvih problema kao što je siromaštvo u svetu. Jer je najvažnije da tebi bude dobro, a onda je i dobra vlast ona koja obezbeđuje ekonomski prosperitet svom narodu, makar po cenu toga da pola sveta pomre od gladi ili u besmislenim ratovima.

S tim u vezi, možda je masovna emigracija u bogate zemlje samo još jedna od manifestacija takvog mentalnog ustrojstva. Priznajemo da su neke države izrabljivači ostalih država, ali kod izrabljivača bar ima posla, škole su okrečene a u bolnicama su dobri doktori. Sad, jest da je sve to uglavnom od opljačkanih resursa otetih od nekih bednika, al' jebi ga. Postojala je u Sovjetskom savezu jedna izreka vezana za tzv. truli (гнилой) Zapad, koja na mom loše upamćenom ruskom glasi nekako ovako: гниет, а как пахнет!

Truli, a kako samo miriše!

Čovek čije je težište života na ličnoj sreći, na samoispunjenju, a sve u interesu korporacija koje prodaju rekvizite za dostizanje te sreće i samoostvarenja.

Na prenaseljenom svetu, biznis je preuzeo političku moć nacionalnih vlada. Države postoje samo da bi obezbedile život velikim transnacionalnim korporacijama. Reklamiranje je veoma agresivno, i najplaćenije je zanimanje. Javnost se neprestano obmanjuje da misli da je kvalitet života unapređen proizvodima koji se nude. Tome se suprotstavljaju konzervacionisti, kojima se, nakon što je iskusio život potrošača, odnosno radnika na putu da od roba postane robot, pridružuje i reklamokrata Mič Kortni, u času kada se popeo na sam vrh tehnokratske hijerarhije. Konzervacionisti su protiv bezobzirne tehničke civilizacije koja uništava prirodu čoveka i Zemlje, protiv njenog socijalnog ustrojstva, odnosno bezdušne borbe reklamokrata i potrošača i divlje konkurencije među samim reklamokratama.

Tržište je mišolovka u koju ljude tera hipnotička reklama, sistematski teror, kao i veštačka hrana, začinjena narkoticima koji umrtvljuju svest i volju. To je klasna borba između buržoaske tehnokratije i proletarijata, u kojoj nijedna strana ne bira sredstva. Ovakva konkurencija izaziva da se ljudska čula, nagoni i interesi okreću protiv razuma i osećanja, naročito protiv ljubavi. Da bi umrtvila osećanja i ošamutila razum, reklama vrši sveobuhvatan i neprestan napad na sva čula. U službi konkurencije i eksploatacije, ona se upinje da razum baci pod noge slepim nagonima. Ljubav postaje opasna, subverzivna snaga, a baš ona preobraća reklamokratu Kortnija u konzervacionistu. Ta promena je i dramski klimaks romana, a antiklimaks je kosmički pohod Kortnija i konzervacionista na Veneru, sa ciljem da se na toj planeti uredi ljudsko društvo slobodno od zemaljskog tehnokratskog totalitarizma.

Reklamokratija, Kornblut Siril M.; Pol Frederik (Utopija)

Možda je upravo ta vrsta odnegovane sebičnosti izvor takvih problema kao što je siromaštvo u svetu.

Mislim da se ne bih složio.

Siromaštvo u svetu nije nusproizvod konzumerizma i globalizacije. Ako išta drugo, u našoj je eri globalni nivo siromaštva opao, kao što se može izmeriti. Ne zbog prirođene humanosti takve ideologije (ako se to uopšte može nazvati ideologijom), nego zbog toga što joj je priroda takva da traži nove potrošače, a novi potrošači mogu biti samo oni koji su (rintajući u lošim uslovima da bi proizveli jeftinu robu za stare potrošače) izdigli sa samog dna i mogu da priušte bar neke stvari koje njihovi roditelji nisu mogli.

Daleko od toga da glorifikujem takav poredak, naprotiv. Ali, ako moram da ga poredim sa kolektivističkim ideologijama 20. veka, gde je vrhunac ljudske egzistencije bio da se žrtvuje za kolektivnu nacionalnu ili ideološku utopiju, onda mi ovaj ipak deluje manje nehuman. Korporacije sigurno nisu manje altruistične od država, ali ipak manje ubijaju. Ako ropstvo već mora da postoji, onda je valjda bolje biti ekonomskim robom, držanim u zavisnosti od materijalnih dobara koje nam pružaju, nego robom okovanim u lancima ili nateranim da s bajonetom juriša u rovove u ime države ili nacije. Ratovi nisu iskorenjeni, daleko od toga, ali ipak uporedite današenje stanje sa većim delom 19. ili 20. veka.

Da li stavljanje individualne ljudske materijalne potrebe, najpre stvarne pa zatim i proizvedene, sve do nivoa sebičnosti i pohlepe, na pedestal društvenih vrednosti, jeste progres? Nisam siguran. Nešto više ne verujem ni da postoji progres, a ako i postoji, siguran sam da ne leži u tehnologiji.

No, bojim se da je sadašnja prividna stabilnost kratkotrajna, i da je upravo put konzumerizma i globalizacije, i modela zasnovanog na beskonačnom privrednom rastu sa ograničenim resursima, put u katastrofu uzrokovanu kolapsom raspoloživih planetarnih resursa. A ravnomernija i pravednija, a time i održivija, raspodela resursa nikad nije išla od ruke ljudskom rodu, pa ne vidim ni kako će tržište to regulisati.

Meni se čini da napredak ipak postoji. Čitao sam jednom neki Pinkerov članak u kome iznosi statistike o nasilju, i čiji je zaključak da je broj nasilnih smrti i uopšte količina nasilja dramatično smanjena u odnosu na, recimo, period pre sto godina. Isto važi i za bolesti itd. Valjda, ako statistike ne lažu. Moćni i dalje uglavnom ne mogu biti pozvani na odgovornost, ali ponegde makar mogu biti javno kritikovani, što je valjda takođe nekakav napredak. Žene mogu da glasaju, crnci se više ne prodaju baš onako kao pre, postoje ljudi koji misle da ne treba pobiti sve slonove i kitove.

Situacija deluje prilično loše zbog toga što, izgleda, u glavi nosimo sliku jednog boljeg, pravednijeg društva, i onda sve nepravde koje vidimo doživljavamo kao aberaciju. Kao kad se neko "razočara u ljude". Mit o dobru i zlu je, izgleda, duboko kodiran u nama, kao da čak i najokoreliji cinik zapravo očekuje da ljudi budu dobri a svet pravedno mesto (šta je cinizam nego izneverenost očekivanja) i onda gledamo oko sebe i čudimo se što stvarnost toliko odstupa od tog modela u našoj glavi.

Ja uopšte ne znam u čemu je problem, zato sam i napisao "možda". Čovek koji želi ličnu udobnost, ili čovek koji će poći u smrt radi udobnosti elite? Svakako je ovaj prvi u boljem položaju. A opet, i to deluje kao redukcionizam. Da li se u smrt uvek odlazilo samo radi udobnosti elite? Da li možda postoji mogućnost kultivisanja nekakvog srednjeg čoveka, koji nije toliko panično, kenjkavo zabrinut za svoju ličnu sreću, ali nije spreman baš ni da pođe na bajonete zarad isfabrikovanih ideala? Nekakvog kritičkog bića, recimo, na pola puta između zombija-potrošača i idealiste-revolucionara.

(A možda je idealista-revolucionar zapravo zombi-revolucionar, što potpuno obara moju upravo smišljenu teoriju o tački na pola puta, jer su oba ekstrema tog puta zapravo ista tačka, pa nikakvog puta ni nema.)

Ako nije van teme:

Priključi se - Humanitarno prikupljanje garderobe 20. marta 

http://www.ekapija.com/website/sr/page/871903

Не прети ли „распродаја” Грчке? У чије ће руке отићи историјски центар града око Акропоља, каква ће бити права судбина старог аеродрома који има непроцењиву вредност? Ова питања постају све више актуелна у грчкој јавности, будући да влада, како коментарише овдашња штампа, као да посустаје под притиском међународних поверилаца да се енергично спроведе приватизација.

Према писању листа „Екатимерини”, 19 непокретности од посебног значаја, које су до сада биле у надлежности Министарства културе, додељене су Фонду за продају и приватизацију државне имовине. Лист се пита није ли, а вероватно јесте, све то учињено са намером да се убрза распродаја државне имовине и „намакну” средства за намиривање дугова.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Sumnjiva-rasprodaja-blaga-Atine.sr.html

Један чланак који лепо говори о сиромаштву.

Данас није проблем што нечег нема, нема глади као оне чувене у Ирској. Има свега. И новца и хране и логистике... али све то контролише јако мали број односно проценат људи. 

У капитализму, човек је трошак, и ако га држава препусти послодавцу, он ће гледати како да тај трошак смањи што је више могуће. Бар у Србији видимо како то изгледа. 

С једне стране брусхалтер од дијаманата, с друге стране - уговор нултог сата. 

А све се правда идеологијом, као некад комунизмом, фашизмом, квазинационализмом... само што је то сад идеологија "слободног тржишта". На ком су радник који тражи хлеба и милијардер слободни да конкуришу један другоме.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/kompanije-rastu-radnici-sve-siromasniji

Međutim, iako se dobit kompanija uvećava, radnici tvrde da postaju sve siromašniji.

"Treba ubijediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usljed oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcijenjen pojedinac, opterećen osjećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema"

Noam Čomski

Пре него што одемо сувише лево, а лако је скренути на ту страну када је у питању прича о сиромаштву, само да напоменем пар ствари.

Прво. Крваве борбе међу нацијама нису ништа мање (а ни више) лоше од крвавих борби међу класама. Тако да са те стране, уједињење света на класном нивоу не искључује ратове.

Друго. Постојала је држава у којој је покушано засновати идентитет на класи а не на нацији - Совјетски Савез и знамо како се то завршило. Па и Југославија, што да не.

Чомски полази од негативне претпоставке: уче нас да је свако творац сопствене несреће, док је за то крив систем. Друга страна те исте плоче гласи: свако је творац своје среће и то омогућава овакав систем. Али, Чомски је глобални играч, док ми још нисмо савладали ни Слободана Јовановића ( сина великог либерала и према легенди првог човека који је понео име Слободан) . Део једног његовог текста о неопходности културног обрасца гласи::

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

Ако ми, овакви какви смо, кренемо да се бунимо против ситема, вероватно ће испасти нешто што ни Чомски не би желео.

Не знам шта те одведе у овом правцу у ком си отишао

Моје примедбе односиле су се на то да је у свету данас богатства јако много, има свега, само је расподела таква да су углавном богати све богатији а сиромашни све сиромашнији. 

Не знам шта те одведе у овом правцу у ком си отишао

Превише често сам слушао како Чомског цитирају наши крипто-комунисти, и прва (рефлексна ) реакција ми је да објасним како то није она прича што почиње револуцијом.

Види слику.

Први пасус је требало да ставим у тему "Нација и национализам", али сам у глави имао завршетак о Слободану Јовановићу, пак је дошло до сажимања два различита одговора истоветног краја.  Јбг. меа кулпа.

Друго. Постојала је држава у којој је покушано засновати идентитет на класи а не на нацији - Совјетски Савез и знамо како се то завршило. Па и Југославија, што да не.

Ne znam zašto misliš da raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije treba da budu neki parametri koji određuju da je zasnivanje države na nečem što nije nacija (na klasi npr) pogrešno ili čak nemoguće. Države su se stvarale, menjale , raspadale, kroz celu svetsku istoriju i to je normalan proces. Nacionalne države ako se gleda celokupna istorija čovečanstva (ili samo istorija postojanja širih ljudskih zajednica) postoje jako kratko.

Kako se u nastupajućoj globalizaciji brišu nacionalne granice, dolazi vreme koje će biti veoma pogodno za nove klasne revolucije, pošto će ljudi u budućnosti sve manje obraćati pažnju na religiju, jezik, običaje i sve ono što ih čini pripadnicima jedne nacije, a klasne razlike se konstantno produbljavaju tako da su neke buduće klasne revolucije neminovne, bile one dobre ili loše, one će se desiti, definitivno neće imati nacionalni predznak i veoma lako mogu proizvesti nove ''Sovjetske Saveze i Jugoslavije''.

Народ је идентитетска категорија, класа није.

Ни СССР није настао спонтано, освешћивањем радничке класе, већ другим - не тако романтичним методама. (Прича о комунистичкој Југославији је овде још увек табу.)

Ако се будућој глобализацији буду супротстављали комунисти, ондак јој предвиђам дуг живот. [ ]

Можда је страх од евентуалне класне револуције користан за корекцију понашања неких (богатијих) делова друштва, али је са историјске стране он поражен.

Пре неки дан, на ТВ-у је приказана емисија о вези протестантизма, радних навика и богатства и узет је пример обе Америке.

Теза је следећа: Северна Америка је успешнија зато што је у њој победила тзв. протестантска етика, док је Јужна сиромашна (иако по количини злата и природним богатствима знатно богатија) због римо-католичког духа који је историјски тамо доминирао. Да ли је ово сувише поједностављена веза између система веровања и сиромаштва? Комунизам је по много чему био близак том протестантском духу - највише по вери да је могуће на земљи остварити такозвани "рај".

Edited June 10, 201410 yr by Indijanac

Мислим да су ове последње две поруке опет више за тему о нацији него за ову.

Ја не говорим о револуцији и класном рату, већ о обичним стварима - да држава уместо да свеопшти напредак значи и све бољи стандард грађана и квалитет живота, све више робује "богу Мамону" званом "тржиште", односно великим компанијама. Па тако добијамо законе о раду где нема годишњег одмора од пар недеља, већ послодавац може да ти да 20 пута по 1 дан кад њему одговара. Да не помињем како то изгледа у стварном животу, где захтев да се користи годишњи често повлачи претње отказом. То гледамо баш данас у Србији, где се планира гомила мера која треба да "опорави привреду" укидањем што више права радника. А онда се Мишковић и ја надмећемо као равноправни такмаци на слободном тржишту. 

Апсурд је да квалитет живота пада и у најбогатијим земљама.

 Не бих се сложио да су националне државе новог датума, напротив, током историје државе и сличне им творевине су углавном формирала племена/народи. Наднационалне државе су углавном биле империје у којој би један народ покорио друге (Рим, Отоманско, Руско, Британско, Душанова Србија је рецимо била мултиетничка, српско-арбанашко-грчко-бугарска

Овај замах такозване глобализације која одговара само елитама слаби, а национализам се показује као идеологија која је тренутно можда јача и од сваке друге.

Нису ни СССР ни Југославију створиле револуције и класне борбе, то су државе које су створили руски цареви и српски краљеви, а господа пролетери су их само балканизовали и уништили.

@Indijanac

Ni jedna država nije nastala na romantičan način. Pretpostavljam da u vezi Sovjetskog Saveza misliš na ''Crveni teror''. Pojam koji na zapadu ispliva pri samom pomenu na sovjetsku državnost i istoriju. Isto kao što se za vreme Sovjetskog Saveza samo govorilo o carskim represalijama, ''Belom teroru'' itd. U svakom slučaju nemoj misliti da je u toj revoluciji i građanskom ratu neko nekom ostao dužan.

Klasne revolucije dolaze sa lošim položajem određenih klasa, da li će se u nekim budućim klasnim revolucijama stvarati države poput Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, nisam siguran, ali da će ih biti to itekako znam. Klasne razlike se produbljuju konstantno, broj onih koji imaju se smanjuje, njihovo bogatstvo se povećava, kao i broj onih koji nemaju, šta ćeš više za jednu krvavu revoluciju totalno operisanu od romantike.

Edited June 11, 201410 yr by gosn.shofershajbna

Оно што ти зовеш класним револуцијама биле су уствари револуције углавном једне политичке партије, солидно организоване, а не "целих класа".

Перачи прозора нису неко ко диже револуцију, ни радници у фабрикама. Посебно данас. Мора да постоји нека снага која то ради, а данас је нема. Неко се побринуо да је нема. Пример ти је и Србија, где је једна странка поразила другу, а онда почела да у владу узима кадрове из те странке. Нема промена, промене су забрањене.

Pa nije baš tako, ako se govori o revoluciji 1917., ta stranka oko kojoj pričaš je vlast preuzela u oktobru (novembru), dok je car zbačen još u februaru u nizu revolucija u kojima su učestvovale mnoge stranke, udruženja, rulje i šta ja znam ko sve nije. Kasnije u oktobru se izdvojila jedna stranka koja se pokazala najorganizovanijom i uzela je vlast u Petrovgradu, i trebalo im je 5 godina da tu vlast prošire sa kvarta oko dvora na skoro celu tadašnju Rusku Imperiju. U tom građanskom ratu nisu ratovale samo dve strane, već gomila različitih strana, frakcija, itd, od ''crvenih'' i ''belih'', preko anarhista u Ukrajini, onog ludaka što je mislio da je Džingis Kan, raznih nacionalnih pokreta...

Добро, цара нису скинули бољшевици, али јесу преузели власт. Дакле, конкретна странка и покрет (довезени из Швајцарске преко Немачке с којом је Русија тад била у рату) је преузела власт, а не нека класа.

Naravno da će biti previranja i revolucija. Stabilan svet je iluzija, kao što je i stabilan čovek i stabilno bilo šta - iluzija. Ne verujem da se istorijska dinamika može toliko umrtviti da status quo traje večno. I dok mi ovo pišemo, jedne države se formiraju a druge nestaju. 

Nisam siguran da se države uopšte zasnivaju na klasi ili naciji. Rekao bih da se pre svega zasnivaju na ekonomiji. Da je svetskom kapitalu odgovaralo da Jugoslavija nastavi da postoji, postojala bi i danas.

Мислим да је економија преузак појам, шири је - интерес, тачније, интерес великих сила. И то сигурно има утицаја, великог, али не само то.

Interes velikih sila je, čini mi se, interes finansijske elite velikih sila, a to je pre svega ekonomski interes, zar ne? Ne mislim da svet kroje ekonomski interesi sirotinje raje. Obrati pažnju na opasnost od redukcionizma: kada kažeš "velika sila", šta to, u stvari, znači? Američki ili ruski narod, proletarijat koji se sve više svodi na feudalno kmetstvo? "Demokratski izabrane" vlade tih država, izabrane većinskim glasom naroda koji glasa na osnovu informacija koje ima, a te informacije mu servira finansijska elita? 

Pitanje je koliko i sama finansijska elita - najbogatiji i najmoćniji ljudi sveta - zapravo može da diktira istorijska zbivanja. Tu već zalazimo u oblast o kojoj mogu samo da nagađam, a nagađam da su multinacionalke akcionarska društva, da imaju akcionare i upravne odbore, da neki ljudi gledaju neke grafikone prihoda i rashoda i onda povlače poteze. Marks je to zvao logika kapitala, opisujući svetski kapital kao gotovo inteligentni organizam koji ima samo jedan imperativ - da se uvećava, koristeći ljude kao svoje (beslovesne) agente. 

Ето, укључих се у ову тему да бих спречио да тема оде сувише у лево, а онда дођосмо до Маркса. Добро, можда је требало да прођемо и то, па да се уздигнемо изнад те поједностављене парадигме класних сукоба као покретача свега.

Као што је у доба социјализма све живо у историји било тумачено класном борбом, тако се сада, у време великих мултинационалних корпорација, све тумачи кроз призму економских елита и тако којечега.

Пример 1. Први српски устанак је за комунисте била буна "сиротиње раје, која глоба давати не може", а за, нпр. Ранкеа - Српска револуција.

Пример 2. Француска револуција је за комунисте била "Француска буржоаска револуција" (да би се разликовала од њихове), док јој више одговара придев грађанска.

итд.

Можда би и откриће Америке могли да тумачимо као пројекат тадашње финансијске елите, али тиме бисмо само пројектовали садашњи поглед на свет, на прошлост.

Пошто је тема сиромаштво, ево да пробам да окренем тему са политичког на верски терен цитирајући део свог првог поста:

Пре неки дан, на ТВ-у је приказана емисија о вези протестантизма, радних навика и богатства и узет је пример обе Америке.

Теза је следећа: Северна Америка је успешнија зато што је у њој победила тзв. протестантска етика, док је Јужна сиромашна (иако по количини злата и природним богатствима знатно богатија) због римо-католичког духа који је историјски тамо доминирао. Да ли је ово сувише поједностављена веза између система веровања и сиромаштва? Комунизам је по много чему био близак том протестантском духу - највише по вери да је могуће на земљи остварити такозвани "рај".

Могуће је да је та теза тендециозна. На крају, емисију су правили људи из протестантског круга.

Edited June 17, 201410 yr by Indijanac

Interes velikih sila je, čini mi se, interes finansijske elite velikih sila, a to je pre svega ekonomski interes, zar ne? Ne mislim da svet kroje ekonomski interesi sirotinje raje. Obrati pažnju na opasnost od redukcionizma: kada kažeš "velika sila", šta to, u stvari, znači? Američki ili ruski narod, proletarijat koji se sve više svodi na feudalno kmetstvo? "Demokratski izabrane" vlade tih država, izabrane većinskim glasom naroda koji glasa na osnovu informacija koje ima, a te informacije mu servira finansijska elita? 

Pitanje je koliko i sama finansijska elita - najbogatiji i najmoćniji ljudi sveta - zapravo može da diktira istorijska zbivanja. Tu već zalazimo u oblast o kojoj mogu samo da nagađam, a nagađam da su multinacionalke akcionarska društva, da imaju akcionare i upravne odbore, da neki ljudi gledaju neke grafikone prihoda i rashoda i onda povlače poteze. Marks je to zvao logika kapitala, opisujući svetski kapital kao gotovo inteligentni organizam koji ima samo jedan imperativ - da se uvećava, koristeći ljude kao svoje (beslovesne) agente. 

Чији је интерес великих сила... наравно да њима управљају елите, али опет, и широке масе могу имати користи од тога. Качили смо негде овде мапу где се види колико новца из иностранства шаљу страни радници из Енглеске, Немачке, Француске, САД... а и питање је колико се данашње богатство неких земаља темељи на ономе што су отимали вековима. Спомињали смо овде Гленкор који пљачка Замбију, а чији шефови живе као угледни грађани у неком мирном швајцарском селу, и шта сад има народ тог мирног села са патњама народа Замбије... 

Мали чланак о малој Белгији:

http://www.counterpunch.org/2013/05/27/profiting-from-congos-plunder/

Крајњи интерес ваљда јесте економски, а можда и није, можда је то моћ. Јер ко хоће да оствари свој економски интерес, иде на тржиште и заради новац. А онај ко хоће моћ оде у земљу која прави проблеме у вези својих нафтних резерви и сервира им грађански рат рецимо. Иза тога опет стоји новац наравно, али предуслов за тај новац је моћ. А предуслов за моћ је и уништавање сметњи и непријатеља. А у том циљу ће велике силе предузимати мере које и нису на први поглед економске - изазивати ратове, уништавати државе, уништавати и корумпирати њихове елите, уништавати политичке системе... 

Историјски нама је рецимо најпознатији и највише проучен пример Аустро-Угарске. Она је рецимо директно уцењивала Србију при куповини робе, при извозу робе, спречавала царински споразум Србије и Бугарске, хранила непријатељство Србије и Бугарске, покушала да изазове непријатељство Србије и Румуније нудећи Румунима источну Србију, директно окупирала Босну, тлачича народе БиХ, користила народе БиХ једне против других, физички истребљивала становништво Србије и Босне, убијала непослушне Србе по Срему, спречавала реформе у Турској које би спречиле терор над Словенима, хушкала Албанце на Словене, створила Албанију због својих циљева (што не значи да она није требала да постоји свакако), подржавала тероризам и нападе из Албаније и Бугарске на Србију, насељавала лојално становништво у Босну, највише на границе, спречила укидање турског феудализма у Босни, стварала своју православну цркву, своју исламску заједницу... дакле мешала се у све могуће и немогуће: односе међу државама, међу народима, права мањина, религију, реформе, стварање и настајање држава... а кад кажеш "економски интереси", помисли се да је ето повремено подизала царине.

Edited June 18, 201410 yr by Relja

Slažem se, "ekonomski interesi" su svakako redukcionizam, kao što je to i bilo koji pokušaj da se kretanje čovečanstva svede na jedan ili nekoliko faktora. 

Е, кад би постојали неки тестови рецимо за оне који би да управљају овом бананицом од државе, рецимо типа игрица МОНОПОЛ, РИЗИКО, па квалификације, па јавни увид у њихову способност играња, резоновања, онда би вероватно на изборима побеђивали они који боље резонују и умеју да се носе са проблемима и имају победнички дух и умеју да побеђују.

Фасцинантно је колико неписмених људи сматра да има право, или да сме, или било шта, да управља и доноси одлуке као у игрици, нпр. монопол или ризико. Али, ко то да им тражи? Ко сме да захтева од власти да буде победничка, али не за њихов џеп, већ за заједницу којом управљају ... 

Или, када нека критична маса са Нета или без Нета,оних који мисле да пуно знају, буде умела да утиче на мнење, да знамо шта нас чека под мозговима, као неку симулацију власти, можда, можда, а можда и не би нам било боље.