Konačno sam skupio vremena da se vratim na ovu temu.

Evo moje teze, još jednom: besmisleno je stideti se etničke i verske pripadnosti, ali nije posebno pametno na njoj graditi političku zajednicu. Zašto? Zato što politička zajednica podrazumeva zajedničke interese učesnika u toj zajednici. Da li svi Srbi imaju iste interese? Nemaju. Srpski radnici, srpski prosvetari, srpski mali preduzetnici, srpski tajkuni, srpski kler, sprski stranački upošljenici i srpska politička klasa imaju suštinski suprotstavljene interese.

S druge strane, da li svi seljaci u, recimo, Srbiji, Bosni, Albaniji i Rumuniji imaju isti interes? Možda ne isti, ali vrlo, vrlo sličan: pravedni uslovi rada, obrazovanje, emancipacija, poštovanje elementarnog ljudskog dostojanstva. Mnogo su bliži i srodniji interesi balkanskih radnika u odnosu na balkanske elite, nego što su to nacionalni interesi pojedinačnih balkanskih naroda u odnosu na druge balkanske narode. Drugim rečima, nacionalni (etnički, verski) identitet zamagljuje političku i ekonomsku realnost potrebe za klasnim identitetom.

Narodi treba da postoje u domenu folklora, ja i jesam za to, ali kada iz folklora pređu u političku akciju dešava se upravo ono protiv čega se nacionalisti bore: samokolonizacija. Evo šta o tome kaže jedna "Hrvatica", Dubravka Ugrešić:

"Ne zaboravite, mi, postjugoslavenski narodi, mi smo se samokolonizirali, mi smo dopustili “našima” lopovima da nas koloniziraju i pokradu. Kolonizirao nas je naš vlastiti proizvod – nacionalizam; a onda i tranzicijska pljačka. Jedno je išlo u paru s drugim. A to što vi zovete kvaziimperijalnom silom, ja bih jednostavno nazvala kapitalizmom."

http://pescanik.net/2012/01/neko-ce-morati-da-ukloni-rusevine/

http://pescanik.net/2013/11/dubravka-ugresic-intervju-2/

Boris Buden, hrvatski filozof, ide još dalje. Toplo preporučujem njegove intervjue. Dugo nisam čitao nešto toliko politički pametno, a što dolazi sa leve pozicije. Kod nas je levica uglavnom nostalgična, konzervativna, kretenski titoistička i tužno nepromišljena. Elem, Buden:

"Riječ je o tome da se problem pokaže u političkoj istini, kao sukob interesa. Svi Hrvati nemaju isti interes. Laž je da imaju. Očigledno postoji nesrazmjer, a taj nesrazmjer, konfliktna istina i reprodukcija proturječja, klasnih i drugih razlika unutar ekonomske sfere, nema politički izraz. Nitko ne stoji tu i ne artikulira proturječnost ekonomske sfere."

"Bio je jednopartijski sistem, ali čini se da je unutar te partije bilo više konceptualnih, ideoloških i principijelnih razlika, nego što ih ima danas među hrvatskim strankama. Pogledate li ekonomsko pitanje, one su sve na jednim te istim pozicijama, što jest nedovođenje u pitanje neoliberalne globalne ideologije u području ekonomije i privatizacije. Tu nema nikakvih razlika između SDP-a i ovih ostalih. Tada su se u partiji vodile veoma principijelne diskusije o tim pitanjima - i o pitanju vlasništva i viška i tko će njime ovladati i o pitanju radničke klase i o pitanju što je država blagostanja, što je obrazovanje i čemu treba služiti... To su diskusije koje su relevantne i danas! Naša je najveća greška što mi ideološki odvajamo liberalizam i komunizam pa nam se čini da je liberalizam bio ono drugo, izvanjsko komunizma, da je postojao komunistički totalitarizam. Međutim, kad se danas vraćamo u tu konkretnu prošlost, vidimo da je kompletna modernizacija doslovno došla na partizanskim bajunetama iz šuma i da jugoslavenski komunistički revolucionarni pokret nije boljševički."

"Problem je još dublji uzme li se u obzir da imaginacija, uključujući i političku, nije fokusirana na pitanje budućnosti i kako stvoriti nešto novo, nego na ratovanje oko istine prošlosti, ove ili one. Kompletna utopijska energija je preusmjerena s budućnosti na prošlost! Utopija, suprotno tezi da živimo u postutopijskom vremenu, postoji i jača je nego ikad prije, ali se ne artikulira više u dimenziji budućnosti, nego prošlosti. Ljudi danas razmišljaju kako je moglo biti ovako ili onako, ali kako bi moglo biti danas nitko nije u stanju ni imaginirati, niti drugačiji svijet, niti drugačiju budućnost."

"Neki kažu da je Jugoslavija eksperimentirala pa se raspala. Ja kažem da se raspala jer je prestala eksperimentirati. Eksperiment nije nešto što se može izbjeći, ako se hoće preživjeti. On je nužan i za spoznaju i za svaku koncepciju budućnosti. Normalno je da eksperiment zakaže! Svatko tko je prvi put skočio u vodu umalo se utopio, što ne znači da zbog toga ljudi ne mogu naučiti plivati. Činjenica da je nešto zakazalo ne govori protiv eksperimenta. Živjeti nije nužno, eksperimentirati jest!"

"Ima nešto dobroga i u cijeloj ideologiji hrvatskog nacionalizma i njenih političkih i historijskih protagonista, od soft-core HSS-ovaca do hard-core pavelićevaca, ustaša. To je element samouništenja. U njima je ugrađen taj čip, gen samouništenja, tako da ostvariti hrvatski nacionalistički program znači uništiti Hrvatsku. (...) Onaj proces koji je išao do '45., u ustaškoj opciji, on je nastavljen '91. da se dovrši do kraja, da se hrvatska nacionalistička državotvornost ukaže u svojoj istini, koja je očito istina hrvatskog samouništenja gdje ta državotvornost više nema nikakvog sadržaja - ni kulturnog, niti socijalnog, niti ekonomskog, niti prosperitetnog. Samo joj je svrha onaj prazni hod ideologije, koji služi socijalnom restrukturiranju - jedan dio stanovništva pretvara u parazitske elite koje doslovno piju krv ostatku dok ne popiju zadnju kap."

http://www.lupiga.com/vijesti/razgovor-s-borisom-budenom-prvi-dio

http://www.lupiga.com/vijesti/razgovor-s-borisom-budenom-drugi-dio-hrvatska-je-udbasko-ustaska-tvorevina

"Uostalom sama hrvatska država je također kulturna tvorevina, legitimira se takozvanom tisućljetnom hrvatskom kulturom. Kultura je dakle najvažniji ideologem hrvatske stvarnosti. I to je ono što treba imati na umu kad govorimo o kulturi. Ona je dakle sve prije nego neka samostalna autonomna sfera u društvu. Tek kad toga postanemo svjesni možemo otvoriti važna kulturna pitanja. Najvažnije od svih je hegemonija konzervativnih kulturnih vrijednosti, odnosno pitanje razornog djelovanja tih vrijednosti na kulturnu proizvodnju u užem smislu. Evo baš danas su novine prenijele vijest CNN-a o najružnijim spomenicima na svijetu. Na slici je Džamonjin spomenik u Podgariću, a onda su naše novine dodale još i slike srušenog Bakićeva spomenika, Bogdanovićevog spomenika u Jasenovcu, dakle najkvalitetnije radove jugoslavenske apstraktne plastike, jedinstvene u svijetu, klasika našeg visokog modernizma, ono estetski najvrijednije što imamo i čime se možemo ponositi."

"Ali pitanje koje bismo trebali postaviti je načelno hrvatska nacionalistička mržnja prema modernizmu. To je kulturna paradigma samostalne hrvatske države, točka u kojoj ona pada daleko ispod za nju nedostižnog dometa jugoslavenske kulturne proizvodnje. To je danas klasika, ono najviše što je uopće u hrvatskoj kulturi stvoreno i što ona danas nema snage ponoviti."

http://www.kulturpunkt.hr/content/kultura-je-najvazniji-ideologem-stvarnosti

Не може Босна бити нека светиња, битнија од својих народа и живих људи. Како је поделити? Нажалост, то је већ одрађено. Да ли је могло без свог зла које се десило? Наравно, прилично лако, као што је неко поделио СФРЈ, тако је могла и Босна.

Nije problem Bosnu podeliti sada, kada je proces etničkog čišćenja završen. Međitim, kada se Jugoslavija rušila u ime plemena i vere, bilo je duboko zločinački pozivati na etničku podelu jednog -- tada -- besmisleno složenog etničkog kolaža. To što su tadašnje nacionalne elite uradile, na čelu sa Karadžićem, oduzima kredibilitet današnjim nacionalnim elitama da pričaju o "stanju na terenu". Otuda je podela Bosne problematična. Jer proističe iz jednog pokolja, koji ne samo što je bio zao, nego je bio i beskrajno glup i autodestruktivan.

Meni je u svemu tome neopisivo tužno, tužnije od rata samog, to što je današnja Srbija, i to upravo zbog Bosne, izgubila legitimitet da bude ono što smo u istorijskim udžbenicima, sentimentalno i propagandistički naravno, zvali "Balkanskim Pijemontom". Eto, Mlada Bosna. Kome to nije tužno? Mlada Bosna bila je projekat oslobođenja Južnih Slovena, bila je zajednički projekat Balkana protiv imperije. U njemu su Srbi bili najbrojniji, i ja sam ponosan na to, ali nisu bili jedini.

Međutim, danas, posle svega što se dogodilo, posle Vukovara, Srebrenice i opsade Sarajeva, Srbi jednostavno nemaju prava da (kao Srbi, kao etnička zastava) stanu u ime slobode balkanskih naroda. A da stoje samo u svoje ime, to je, po mom dubokom uverenju, pristanak na kolonizaciju. Biti srpski (hrvatki, bošnjački, crnogorski, albanski, bugarski, rumunski) nacionalista u političkom smislu, znači pristati na rasparčan Balkan, te samim tim slab i kolonizovan Balkan. Amerika, Nemačka i Rusija vole male nacionaliste, jer nacionalisti pucaju sebi u noge.

Зашто би неком био проблем крст на брду?

Zato što je taj krst prst-u-oko mostarskim muslimanima. Simboli ne postoje u semantičkom vakuumu, nego u vrlo određenom kontekstu. Krst u Mostaru, gradu kome su srušili most, koga su podelili na dva dela, koga su klali i secirali i vežbali svoje divljaštvo, nije i ne može biti samo krst, nego etnički reflektor.

У муслиманско-хрватској Федерацији БиХ, Бошњаци су већина. И ту се они противе "апартхејду" у школама. Међутим, у РС Бошњаци су мањина. И исти ти политичари који траже укидање "апартхејда" тамо где су већина, почели су да траже да бошњачка деца у школама у Коњевић Пољу и чини ми се Приједору не уче по програму РС "националну групу предмета", већ по "бошњачком програму".

Samokolonizacija.

Нема Југославије, нема Југословена. Укинути су. Постоје Срби, Хрвати, Бошњаци... који имају своје језике, историје, књижевности... тзв. "националну групу предмета".

Možda Muharem Bazdulj klizi ka jugopatetici, ali ima tu i tvrdog rezona:

"Nije se Jugoslavija sastavljala zbog kinematografije, popularne muzike ili fudbala, sastavljala se iz političkih razloga. Biti subjekt, biti slobodan, biti (politički) faktor, ne biti kolonija, ne biti resurs, ne biti okupiran – zbog toga se sastavljala Jugoslavija. Sve drugo dolazi poslije kao, kako se to kaže, kolateralna korist. I nisu Jugoslaviju pravili kalkulanti, oni što su vagali šta je najbolje i najrealnije moguće u datom trenutku, oni što su imali rezervne varijante, karijeristi i pragmatičari; pravili su je slobodni ljudi, frajeri, što su vjerovali u pjesme i snove."

"A istina je da nije Jugoslavija završila u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima. U njima su počele njene državice-nasljednice, entiteti, provizorijumi i okupirane teritorije, i četrdesetih i devedesetih godina dvadesetog vijeka. Jugoslavija se rodila iz zvijezde na čelu i iskre u oku, iz rane u srcu mrtvog Ujevića, iz groba među maslinama Ljubomira Milanovića "svršenog maturanta iz Smedereva", iz eha pucnja Gavrila Principa, onog koji je napisao stihove što su i poslije stotinjak godina najbolji komentar na priču o smrti Jugoslavije: Ko hoće da živi nek mre / ko hoće da mre nek živi."

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1085468

Да ли су школски програми данас сиромашнији јер нема писаца из свих народа? Вероватно. Али шта урадити, увести поново југословенску историју, књижевност, српско-хрватски језик?

И зашто се ограничити језиком и простором бивше Југославије? Рецимо, вероватно постоје и неки албански, грчки, бугарски, румунски, мађарски, аустријски, италијански писци?

Колико проширити то "наше"?

E vidiš, ovo su prava pitanja. Ni ja nisam siguran. O tome treba pričati, zato i vodim ovu polemiku.

Prvo i prvo, treba priznati realnost srpskohrvatskog jezika i samim tim nadnacionalne srpskohrvatske književnosti. Pa šta ako je to književnost četiri države i četiri nacije? Šta je toliko loše u tome? Evo, pristajem. Neka su i određeni segmenti te književnosti "srpskiji", odnosno "hrvatskiji". Neka se u Hrvatskoj više čitaju "hrvatskiji" pisci, makar za početak. Ali da u hrvatskoj lektiri nema Kiša, a da u srpskoj nema Krleže, to je kulturna autodestrukcija najgluplje vrste.

Opet ću linkovati Peščanik, ne zato što ga osobito cenim, ne slažem se sa mnogim tekstovima tamo, nego zato što poštujem Marka Simonovića:

http://pescanik.net/2013/10/Жупанија-Вуковарско-сремска-Центар-з/

Što se tiče književnosti drugih jezika, možemo ih tretirati ravnopravno -- ili pak više uzimati u obzir one književnosti koje su nam regionalno bliže: mađarsku, rumunsku, austrijsku, albansku? Nema jednoznačnog odgovora. O tome treba pričati.

A o tome ne samo što se ne priča, nego se kultura sistematski uništava iz svakog političkog centra koji je ovde, u poslednjih par decenija, uspeo da napabirči šaku moći.

Podelio sam ovu temu i napravio novu, pošto se već odavno više ne odnosi na onaj blog, oko koga je započela cela priča. Čisto ako se neko pita šta je sad ovo, to je isto ono samo pod drugim nazivom i na drugom mestu.

Да ли су школски програми данас сиромашнији јер нема писаца из свих народа? Вероватно. Али шта урадити, увести поново југословенску историју, књижевност, српско-хрватски језик?

И зашто се ограничити језиком и простором бивше Југославије? Рецимо, вероватно постоје и неки албански, грчки, бугарски, румунски, мађарски, аустријски, италијански писци?

Колико проширити то "наше"?

Mislim da bi se granica morala povući na lingvističkoj osnovi, i ta je tu situacija prilično jasna. Svakako ne možemo očekivati da deca u školama uče pet različitih jezika, ali ne vidim zašto redukovati književnost na onom jeziku koji znaju. Da li ti vidiš neki razlog da se ta književnost redukuje?

Pričala mi nedavno jedna devojka iz Poljske, koja tamo studira Hrvatski, kako oni na fakultetu čitaju samo hrvatske pisce. Onda, da bi popunili program, moraju da se bave nekim sasvim efemernim hrvatskim piscima, a nikada nisu čuli za, recimo, Crnjanskog. Zašto da čitaju kojekakve baljezgarije, iz čisto političkih razloga, iz razloga nametnutih jednom čisto političkom podelom, umesto Seoba, Dnevnika o Čarnojeviću ili Romana o Londonu?

Argument da je u pitanju kulturna podela lako se može oboriti. Junak Romana o Londonu je Rus koji živi u Engleskoj, a jezik kojim Crnjanski piše je prepun vojvođanskih kolokvijalizama, mađarizama, germanizama, koji su daleko bliskiji i razumljiviji severu Hrvatske nego, recimo, Beogradu.

Čitao sam jedan tekst, davno, ako se ne varam pisao ga je Duško Kovačević, mogu proveriti. Tekst je bio o tome kako je Matavulj marginalizovan pisac jer nikome ne pripada, Srbin iz Bosne (tj Hercegovine) koji je pisao o katoličkim fratrima, pa ga se odriču i jedni, i drugi, i treći. Nezgodno je kada se linije istojezične književnosti povuku na nacionalnoj osnovi, jer neki dobri književnici ostanu van svih skupova, van svih granica. A to je glupo, zar ne?

Да ли су школски програми данас сиромашнији јер нема писаца из свих народа? Вероватно. Али шта урадити, увести поново југословенску историју, књижевност, српско-хрватски језик?

И зашто се ограничити језиком и простором бивше Југославије? Рецимо, вероватно постоје и неки албански, грчки, бугарски, румунски, мађарски, аустријски, италијански писци?

Колико проширити то "наше"?

Mislim da bi se granica morala povući na lingvističkoj osnovi, i ta je tu situacija prilično jasna. Svakako ne možemo očekivati da deca u školama uče pet različitih jezika, ali ne vidim zašto redukovati književnost na onom jeziku koji znaju. Da li ti vidiš neki razlog da se ta književnost redukuje?

Зашто би се граница повлачила на лингвистичкој основи? Па постоје преводи побогу.

Школски програм никоме не брани да чита шта хоће ако није у школском програму.

А гурати у тај програм нека дела само зато што су на истом или разумљивом језику ми нема никакве логике, по тој логици би Тоне Селишкар имао предност над Достојевским или како већ.

За све писце који нису нешто претерано повезани са Србијом или српским народом, или другим народима Србије, треба да вреде иста мерила - књижевна.

Зашто форсирати рецимо некакве хрватске писце, док се ја рецимо из свог школовања не сећам ни једног нпр. албанског писца, приповетке, песме... а и то су нам комшије колико и Хрвати.

Форсирати нпр. неког Хрвата науштрб квалитетнијег Албанца, Румуна, Грка, Турчина, Руса, Американца, Казахстанца, Кинеза... ми је без икакве логике.

Pričala mi nedavno jedna devojka iz Poljske, koja tamo studira Hrvatski, kako oni na fakultetu čitaju samo hrvatske pisce. Onda, da bi popunili program, moraju da se bave nekim sasvim efemernim hrvatskim piscima, a nikada nisu čuli za, recimo, Crnjanskog. Zašto da čitaju kojekakve baljezgarije, iz čisto političkih razloga, iz razloga nametnutih jednom čisto političkom podelom, umesto Seoba, Dnevnika o Čarnojeviću ili Romana o Londonu?

Argument da je u pitanju kulturna podela lako se može oboriti. Junak Romana o Londonu je Rus koji živi u Engleskoj, a jezik kojim Crnjanski piše je prepun vojvođanskih kolokvijalizama, mađarizama, germanizama, koji su daleko bliskiji i razumljiviji severu Hrvatske nego, recimo, Beogradu.

Ово је друга ствар, зашто се уопште проучава хрватски језик појединачно а не југославистика или како би се већ звало. Али то је ствар пољских универзитета и њихових програма, мисле да је добро да им студенти науче искључиво хрватске писце и никоје друге, и ма колико ми то изгледало безвезе, то је њихова ствар.

Čitao sam jedan tekst, davno, ako se ne varam pisao ga je Duško Kovačević, mogu proveriti. Tekst je bio o tome kako je Matavulj marginalizovan pisac jer nikome ne pripada, Srbin iz Bosne (tj Hercegovine) koji je pisao o katoličkim fratrima, pa ga se odriču i jedni, i drugi, i treći. Nezgodno je kada se linije istojezične književnosti povuku na nacionalnoj osnovi, jer neki dobri književnici ostanu van svih skupova, van svih granica. A to je glupo, zar ne?

Ако се добро сећам, Матавуљ је Далматинац који је писао највише о далматинским Србима, тако да барем у Ветернику има публику  

С друге стране, Андрић је Хрват који је био опчињен фратрима, па нешто не видим да га се Срби одричу.

Бесмислено је о књижевности судити по националности писаца, али је бесмислено и инсистирати на неком јединству и заједништву која не постоје само на основу језика.

Naravno da beznačajne srpskohrvatske pisce ne treba gurati u lektiru nauštrb kvalitetnijih pisaca prevodne književnosti, ali ipak, makar po mom mišljenju, treba donekle različito tretirati prevodnu i domaću književnost. (Kako definišem domaću književnost? To je ona književnost, dakle, koja se ne mora prevesti da bi se razumela. Ja ću je zvati srpskohrvatskom književnošću, a dopuštam da je svako zove kako želi.)

Prevodna književnost ipak je jedan stepen dalje. Svaki prevod donekle je krivotvoren, svaki prevod je ponovno pisanje, izmišljanje, dovijanje, lažiranje. Zato bih ustanovio neku vrstu pristrasnog pondera za količinu domaće književnosti u okviru celokupne lektire. Mali smo mi jezik da bismo ga tek tako pustili niz tržište. Koliki je to ponder? Ne znam, morali bismo od knjige do knjige.

Drugo, domaća književnost ipak je istorijski i kulturološki vezana za određen prostor. Deca koja ovde rastu i prolaze kroz formativne godine, koja ovde prave svoj život, treba da čitaju o turskom i austrougarskom vremenu pre nego o kolonizaciji Australije. Ukoliko bih imao potrebu za tim terminom, to bih nazvao patriotizmom. Očuvanje malog jezika. Očuvanje sećanja na istorijske okolnosti nekog prostora. Očuvanje geografske svesti.

Ne znam. Tužno mi je kada domaći bendovi pevaju na engleskom.

Сад већ мешамо теме и књижевности.

Да подвучем мој став, не треба избацивати квалитетне писце само због нације нити треба форсирати неко непостојеће јужнословенско јединство.

Не видим потребе да наше западне сусједе проучавамо нешто посебно, посебно јер ни они не проучавају нас.

Slažem se, ne treba forsirati južnoslovensko jedinstvo, nego lingvističko i književno jedinstvo našeg jednog jezika (u kulturnom domenu) i temeljnu regionalnu saradnju zasnovanu na zajedničkim interesima (u društvenom domenu).

Pritom ne govorim o zajedničkim interesima narodâ, već o zajedničkom interesu obespravljenih klasâ u svim narodima. Bratstvo i jedinstvo imalo je vrednost ne kao "multikulturološki" projekat ili nekakvo pravljenje novog naroda, već kao prototip internacionale, kao pokušaj rađanja kolektivnog identiteta ozlojeđenih, ništavnih, prezrenih, beznačajnih. Zar nismo svi ovde jednako beznačajni u odnosu na balkanske moćnike?

A šta su ti zajednički interesi? Jednostavne, životne stvari. Međusobna trgovina, domaća poljoprivreda, korisna industrija, kvalitetno obrazovanje, razvoj zajedničke digitalne infrastrukture, itd. Ako ćemo uopšte pričati o nekom kolektivnom identitetu, onda on mora biti zasnovan na pravima i interesima, ne na duhovnosti i simbolima, ljubavi i prijateljstvu.

"Ja nisam od ića, od kolenovića,

Što bez straha ležu, ustaju veseli.

Ja sam od onih crnih nikovića,

Što su krv pljuvali i mnogo voleli."

-- Oskar Davičo

Зашто би се граница повлачила на лингвистичкој основи? Па постоје преводи побогу.

Zato što je književnost suštinski neodvojiva od jezika, njegove melodije i suptilnih, nevidljivih mehanizama formiranja reči i rečenica. Što je bolja, to više dostiže univerzalnost, ali i dalje se prevodom mnogo gubi. Čitaj anglofone pisce na engleskom, rusofone na ruskom i hispanofone na španskom, a onda ih sve čitaj u srpskom prevodu. Jebi ga, nije isto.

Зашто форсирати рецимо некакве хрватске писце

Ma ne, nikako forsirati nekakve! Nego ćapiti one najbolje.

Андрић је Хрват који је био опчињен фратрима

Andrić se, ako se ne varam, izjašnjavao kao Jugosloven. To što ta zemlja više ne postoji ipak nije razlog da se čoveku posthumno oduzme nacionalnost koja je bila stvar njegovog izbora. Drugo, nije bio opčinjen fratrima, kakav je sad to redukcionizam? Bio je opčinjen ljudskom sudbinom i nesrećom, a fratri, Turci, hajduci i mnogi drugi iz njegove plejade likova bili su instrumenti te njegove opčinjenosti.

посебно јер ни они не проучавају нас.

U prevodu: ako je neko drugi zatucan, treba da budem i ja? Uz sve dužno poštovanje, Relja, to je logika svađa iz osnovne škole.

Postoji tu još jedna stvar, koju sam hteo da ilustrujem onim primerom sa studijama u Poljskoj. Što je jedna književnost (književnost na jednom jeziku) veća, veće su šanse da bude bolja. Žešća je konkurencija, pomera se skala vrednosti i kvaliteta, kultura je jača i bogatija, moguće je agresivnije polemizovati bitna pitanja, ima više sukobljavanja i sinergije. Rasparčavanjem književnosti duž linija političkog rasparčavanja jezika dobijamo mnogo malih bara, u kojima nije teško biti velik krokodil

Dodao bih samo da članovi Mlade Bosne nisu bili samo Srbi, nego i Bošnjaci i Hrvati. To se danas često zaboravlja.

Ево да додам и једног Словенца на пример Јуш Козак.Дуго година сам проучавао животе припадника Младе Босне и што сам све више улазио у причу схватио сам колико сам погрешно учио историју.То је био невероватан спој људи са различитим биографијама каквих нема у свету-од скитница до књижевника а мало о њима се о њима и данас зна.Провлачити причу да је Млада Босна мултиетнички покрет је потпуно бесмислено не због тога што се број Бошњака и Хрвата могао на прсте једне руке побројати, него Бошњака није било,  било је Срба мухамеданске вере.Ево узмимо најпознатијег Бошњака, младобосанца Мухамеда Мехмедбашића.Када треба провлачити политичке приче и давати потпуно идеолошке конструкције о мулти-култи причи тада се потенцира национални састав Младе Босне, ето како се заборавља да је било Бошњака и Хрвата.А како се не заборавља да данас у Сарајеву ни једна улица не носи назив Мехмеда Махмедбашића, а заштоНема ништа у вези лика и дела најпознатијег младобосанца, Бошњака.Улица Мехмеда Мехмедпашића налази се на Илиџи где живи његов син који се зове Владо који је за време рата био српски лекар који је на свет донео преко хиљада беба,  унуци Мехмеда се изјашњавају као Срби, зато ваљда и нема улице?!

Данас се заборавља да у  Сарајеву мало шта подсећа на Младу Босну и младобосанце. Више нема ниједне улице која носи име видовданских јунака.Мост с Гавриловим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас је Латинска ћуприја.Гаврилове стопе....учи се да је Млада Босна терористичка организација, Гаврило терориста, пре ће Франц добити споменик него Гаврило плочу...

Узмимо други пример Бошњака Мустафе Голубића и он се изјашњавао као Србин, прошао све голготе са српском војском у Првом светском рату одликован орденом Милоша Обилића, чин наредника, после је био у КПЈ у партизанима.Био је светски путник, онако што се каже номад и анархиста, пропутовао доста света....авантуриста, жене и путовања а специјалност ликвидације...европу и свет обишао у то време, невероватан путник штета што нема записа са путовања, какав лик.

Бошњаке Младе Босне данашњи Бошњаци не славе као јунаке.

Често се заборавља да су припадници Младе Босне били Јездимир Дангић и Дорбослав Јевђевић, велики умови Младе Босне, десне руке Драже Михаиловића, припадници четничког покрета, Дангић правник жандармеријски официр.

Замислите како је то могуће да четници буду члановиМладе Босне?Шта смо учили у историји да су то фашисти и злочинци?Тако сам ја учио у школама и нисам веровао да је тако нешто могуће.

Шта се данас све заборавља, а могу мислите колико би људи пљунуло на Андрића да прочитају његове преписке са Дражом Михаиловићем.

  Čini mi se da smo malko odlutali sa teme... 

окет извињавам се бриши шта треба

  Evo šta kaže Borislav Pekić na temu učenja književnosti u školama, 1955:

  "Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.

Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta."

Skrenu ti malo s teme... Da nisi pogrešio forum?

http://forum.srpskijezickiatelje.com/index.php?topic=4780.msg50372;topicseen#new

А колико си читала књижевност 19. века (најпре српску) да би изјавила тако нешто? Колико си се помно бавила програмима за средњу школу да би утврдила да прописана дела не пропагирају моралне вредности које си навела?

Не мислим да је садашњи програм добро одабран, али нит је сва књижевност 19. века родољубива, нит је сав Шантић Остајте овдје. (Нити су само хиспаноамерички писци добри.)

"Чим се човек уздигне нешто мало изнад националног егоизма, њему постаје јасно да нација сама собом не представља оно што се у филозофији назива »вредност«. Вредност јој могу дати само општи културни идеали, којима би се она ставила у службу."

Слободан Јовановић

Why are ethnically divided countries poor?

Ethnic divisions are associated with poor economic performance. This paper develops a model of ethnic conflict and finds that it is a significant source of poverty. Ethnic divisions lead the government to make ethnic transfers, which distort investment decisions, and lead to civil war because groups fight for control of the government. The simulated model generates the income gap between countries with and without ethnic divisions. Redistribution is the most important source of poverty. War costs cause less than a quarter of the reduction in income and divided countries are poorer even if they do not fight a war.

http://www.bus.lsu.edu/economics/papers/pap03_11.pdf

http://www.academia.edu/1767086/Latinka_Perovic_Maceha_Druge_Srbije_

Занимљива анализа анатомије и генезе једног ог погледа на питање нације у Србији... 

Ovo mi se dopada: Modernizacija, kako piše holandski antropolog Pejter Hsčire sa Univerziteta u Lajdenu, dovodi i do “reprodukovanja tradicionalnih, i još češće pseudotradicionalnih svojstava u još većem obimu”. Islamski fundamentalizam, rast veštičarenja u Africi ili turbofolk su proizvodi modernizacije.

Baš kao i avangardu, i tradiciju, da bi uopšte postojala, treba iznova te iznova izmišljati.

Edited August 13, 201410 yr by Uroš Krčadinac

Uzgred, trenutno čitam Saidov Orijentalizam. Između ostalog, Said piše o tome kako se stvarala slika Orijenta, kako je Orijent zapravo zapadnjački izum i izmišljotina, i kako je ideja zaostalog, inferirnog Istoka deo kulturnog imperijalizma. (Teze su zapravo mnogo složenije i slojevitije, ali nemam vremena da ih ovde izlažem.)

Voleo bih da objavimo neke isečke, ali našeg prevoda knjige nema u tekstualnom formatu. Ako iko zna gde se to može nabaviti, neka nam javi, unapred se zahvaljujem.

У Народној библиотеци Србије.

Покушај овде и овде.

додатак

Постоји дугме "фонд у другим библиотекама" са десне стране после података о књизи, чијим кликом се може сазнати о доступности књиге у целој Србији. Ако је неко већ члан неке од наведених библиотека и има времена - може да прекуца исечке. Ако не, ево ја се пријављујем, да узмеме чланску карту Народне библиотеке на три дана (види ценовник) и прекуцам то што треба. (Мада ће бити зезнуто, обзиром на то да се енглеска и српска верзија разликују у броју страница, па још ако нисам читао књигу - а нисам - неће бити лако пронаћи одговарајући део. )

Edited August 14, 201410 yr by Indijanac

Ја сам горе наивно претпоставио да Урош чита верзију на енглеском, а да му треба верзија на српском - што изгледа није случај.

Свеједно, моја понуда за прекуцавање остаје.

Edited August 14, 201410 yr by Indijanac

Treba mi verzija na našem jeziku, jer bismo da je objavimo na sajtu. Hvala na ponudi. Možda bismo mogli da organizujemo neko zajedničko prekucavanje ili popravljenje OCR-ovanog skeniranog teksta za knjige i priče koje bismo voleli da objavimo?

Primera radi, voleo bih da objavimo odlomke Crnog jagnjeta Rebeke Vest.

Edited August 14, 201410 yr by Uroš Krčadinac

Možda biste nam stvarno mogli pomoći oko knjiga koje ne postoje u tekstualnom formatu. Napravio sam temu posvećenu tome:

https://www.klubputnika.org/forum/topic/7593-potrebna-pomo%C4%87-prebacivanje-knjiga-u-tekstualni-format/

U najnovijem intervjuu za Vreme, Jovo Bakić kaže:

"Ako nema udruživanja, onda su balkanske države ono što su sada. To su u ovom trenutku potpuno nemoćne tvorevine gde nacionalizam deluje karikaturalno. Ta disproporcija između realne političke moći i zablude o nacionalnoj veličini toliko je ogromna da zaprepašćuje svakoga ko kritički misli, zasmejava i na kraju dovodi do suza. Priča se o Dušanovom carstvu, a u stvari smo najsiromašnija zemlja Evrope. Ponovo se govori o nekakvom "lideru na Balkanu", kakav crni lider, ovo je devastirano društvo, potpuno uništena privreda. Ovde neki nesrećni "navijači" tuku ljude koji dođu u zemlju, osećaj frustracije koji imaju usmeravaju na pogrešne mete. Govorim o Srbiji, a vrlo slično se može reći i za Hrvatsku, BiH, Grčku... Svi ti veliki nacionalni projekti o velikoj Hrvatskoj, velikoj Srbiji, potiču od grčkog projekta Megali Idea, Velika ideja. Svi ti megalomanski koncepti dovode balkanske nacije u sukobe koji odgovaraju velikim silama, a mi se samo iscrpljujemo, potpuno nemoćni i uništavamo malo izgleda za bolju budućnost koju bismo mogli da imamo. Zato mislim da ne postoji kritična masa koja bi sprovela politiku "Balkan balkanskim narodima", jer su svi Balkanci okovani tim nacionalnim projektima i, u stvari, ne vidimo koliko je nacionalizam na Balkanu doneo zla samim balkanskim narodima."

Бакић солидно описује ситуацију, само погрешно доноси закључак. Нису национализми атомизовали Балкан како би њиме манипулисали већ велике силе.

Evo da i ja jednom šeram NSPM:

http://www.nspm.rs/hronika/jovo-bakic-imperijalisticka-politika-velikih-sila.html?alphabet=l