Što se Rusije tiče, meni je putovanje transsibirskim vozom bilo jedno od najdražih putovanja u životu. Volim i ruski jezik i rusku umetnost, i uopšte mi nije bliska rusofobija na emotivnom i kulturnom nivou. Ideologije i politike su nešto drugo.

Kao nekome.  

Kao nekome.  

Па још се хвалити тиме... има ли то смисла?

Na sve Reljine argumente već sam odgovorio u ranijem toku ove teme, nema potrebe da se ponavljam 

Дођавола, баш на све?

Мало извињење јер и сам имам утисак да сам почео да се понављам, искрено одговорим на твој пост кад нађем довољно времена, и одговорим само на њега, не прегледам шта смо већ раније писали.

Evo jednog citata koji sam upravo našao i koji mi se dopao:

"Kada su u ratovima 90-ih jugoslovenski narodi stvarali svoje nacionalne države, neki i prvi put u istoriji, očekivali su da će taj novi državni okvir rešiti sve probleme, da će odmah po sticanju nezavisnosti postati uspešniji, slobodniji, ili kako su tada govorili – 'svoji'. Kad su ostvarili cilj, nisu se sami sebi dopali. Nisu uspeli da izgrade institucije, da učvrste vladavinu prava, slobodu pojedinaca, ekonomski napredak, socijalno blagostanje. I tada je nastao problem. Za svoj neuspeh više nisu mogli da krive ni Jugoslaviju ni komunizam. Morali su da se suoče s tim kakvi su kad su 'svoji'. Hitno je morao da se nađe krivac. Neumitno, to mesto je zauzela Evropa. Razočarani su Evropom, jer su razočarani sobom."

— Dubravka Stojanović

Пре свега споменућу да постоје многи људи с којима се не слажем, поприличан број људи које сматрам достојнима сваког презира, али ретко ко се код мене котира тако ниско као Дубравка Стојановић. За разлику од људи с којима се не слажем идеолошки, за које верујем да су њихови ставови директна последица кеша који добијају, који опет имају право на своје мишљење, Дубравка Стојановић је неко ко се лажно представља као историчар и научник, а малтене свако њено дело и свака њена изјава прште од најбедније пропаганде, испирања мозга и еуроунијатске догме. Тако бедну злоупотребу историје од неког ко се представља као озбиљан историчар одавно нисам видео.

Постоји класа људи који успеју у једној реченици да напишу по седам неистина, то су ипак шампиони. 

Она прво објашњава шта је био циљ "југословенских народа" у стварању националних држава, па се онда спрда како ето тај циљ није постигнут јер су балкански народи стока једна бесловесна. Прво, опис распада Југославије је нетачан, друго, и то неко пројектовање очекивања земље дембелије у слободну националну државу је такође смешно. Ако сам ја очекивао да сутра имам државу у којој ми нико неће скинути главу због имена и презимена, или почети какав нови рат да је уништи и уназади, не значи да је тај циљ мање вредан јер ми је успут (нова) држава упропаштена ратом, транзицијом и свеоопштом пљачком уз амин исте те Европе, као што су и ратови били.

Дубравкина теорија је отприлике - ви сте будале јер сте хтели да преживите јер сад немате плате од 2000 евра. Као да ти неко каже да си се џаба бранио од неког ко је хтео да те опљачка јер тиме ниси решио проблем запослења.

Од решења националног проблема је идиотски очекивати да реши економске проблеме, то су два одвојена питања. Као да одеш код лекара да ти намести прелом а после се жалиш како не проводиш квалитетно слободно време.

Даље, нису све југословенске државе исто прошле у распаду па да може да се исти закључак донесе за све. 

Даље, меша последице распада Југославије са последицама ратова, санкција и транзиције. Мислим да је Литванија од деведесетих имала пад броја становника од неких 20%, што је равно губицима Србије у Првом светском рату. 

Да, наравно да су криви Југославија и комунизам, јер наше невоље нису пале с неба већ су последица историјског развоја колико и садашње ситуације. 

Наравно да ове државе нису доказ да "ови" народи не ваљају кад су "своји", ово је фашистичко проглашавање целих народа за невредне. 

Наравно да "Европа" сноси свој део кривице, да не идем од случаја до случаја. Иста она Европа која је у стању да прода 40 милијарди евра робе годишње Балкану, али није у стању да уложи 4, док је "слободна" трговина обавезна а домаћа привреда упропаштена. Њихов допринос распаду Југославије, дешавањима у Босни, на Косову, у Србији... 

Али какав други закључак од "историчара" попут Дубравке очекивати него - балканска стока националистичка.

Дно дна, ако не замерате господине Уроше

Malo za promenu, evo razgovora sa Miodragom Zecom, ekonomistom i profesorom Filozofskog fakulteta. Čovek je možda malo konzervativan za moj ukus, ali deluje mi da ima puno pameti u ovome što priča. Čovek priča o državi, o vođenju poslova i ustrojstvu građanskog života, skoro uopšte ne priča o naciji, i to je ono što mislim da je ključno. Kao što već rekoh, nemam ništa protiv da živim u kvalitetnoj državi. Nikada je neću voleti, za razliku od Relje, nikada se neću ložiti na narative kojima se pravda centralizacija moći u toj državi, ali ako je kvalitetna mogu je makar poštovati. Šta bi država više mogla da očekuje od jednog anacionalnog disidenta?

Сви се слажемо да би квалитетна држава била добра ствар, штавише, квалитетна држава је често најбитнија за човека достојан живот (не, не можеш да побегнеш у Норвешку, јер је онда Норвешка та која ти је пружила достојан живот), ми смо дискутовали о томе да ли је национална држава квалитетнија од анационалне или мултиетничке, односно да ли је некако могуће или потребно укинути нацију како би држава била квалитетнија

Ако нема љубави поштовање је сасвим довољно

Edited March 5, 201510 yr by Relja

Зорана Шуваковић

Неодољива привлачност југа

Где ћете на лето? Познајем времешну Енглескињу из угледног лондонског миљеа која ове године неће да летује у Шпанији. Сметају јој –Немци. Простирке за плажу распростру увече, да би ујутру имали осигурано најбоље место поред мора. Енглескиња не трпи да за своје фунте добија другоразредно место на обали, док се Немци, преко реда и без потрошеног евра, прогуравају у ексклузивну зону.

Познајем младе француске парове са децом и без њих, који неће да летују на Азурној обали, чак и ако су им родитељи у наслеђе тамо оставили куће и викендице. Радије одлазе у неко француско село где изнајмљују туђе куће и велика дворишта. Политички су коректни па неће да кажу да им сметају Руси и Украјинци, не због Путина, већ због гужве, буке, јефтине музике, скупог шампањца који се точи у чашама за пиво.

Много Американаца које познајем желели би да отпутују на праву Кубу, а не у Мајами. Не у ту Малу Хавану, где имаш све исто као на Куби, само што нема Кастра, оронулих олдтајмера, тако белих осмеха, толико ритма и музике. Има Мекдоналдс. Има интернет. Има тржни центар. Свега тога још нема на Куби, а само што није стигло. Вашингтон и Хавана, сви то већ знају, закопавају хладноратовске секире и брзо стиже Мекдоналдс на острво и цигаре у Мајами. Свет је похрлио на Кубу да доживи још оно мало нечега што се другде изгубило.

Иако Београд нема ни море ни палме, сви знамо колико Словенаца на провод долази овде, а не у Беч.

Све се више трага за местима која нису обучена у беспрекорно испеглану униформу глобалног неолиберализма, или су својевољно скинула неку њену еполету. Све се више пара троши на одела без фирме, на ташне без машне, на кафане без ланца, на пансионе без ливреја. Спонтана романтика плаћа се баснословно.

УСУДИМО СЕ ДА БУДЕМО ЈУЖЊАЦИ: Немачког новинара „Зидојче цајтунга” и вишедеценијског дописника са југа Европе (Италија, Грчка, Шпанија) Себастијана Шепа његови суграђани називају петоколонашем. Он је недавно написао књигу намењену Немцима покушавајући да их убеди да нису увек у праву кад очекују да сви прихвате њихов модел као најбољи и једино могући.

Шеп каже за шпанске медије да су Немци убеђени да јужњаци – Грчка и Шпанија нарочито – морају да функционишу по истом економском моделу као Немачка. Књигу је насловио „Усудимо се да будемо јужњаци” зато што „Немци очекују да Шпанци и Грци постану Немци” да прихвате пропаганду финансијских институција, утркивање у згртању новца и индивидуалној каријери. Они од јужњака траже да се „усуде да буду као Немци” а Шеп их провоцира обрнутим аргументом и препоручује својим суграђанима да се храбро суоче са алтернативом коју нуде покрети као што су грчка Сириза или Подемос који осваја огромни број присталица у Шпанији.

Немци се понашају као да је људски дух дисциплинована војска, као да владајући неолиберални модел заиста нема алтернативу, додаје немачки новинар. На такву окованост не пристаје професор Пабло Иглесијас, лидер шпанског Подемоса, већ тражи да људи колективно пронађу ново решење, уместо што се приклањају окошталим неолибералним мантрама које у неким земљама узрокују суноврат, а никад бољитак.

ЖЕНЕ У БЕЛОМ И ГВАНТАНАМО: Америка је више од пола века држала Кубу под ембаргом очекујући од Хаване да прихвате безрезервно модел „обећане земље”. Када је Вашингтон решио да се помири са Хаваном, почеле су у америчке медије да стижу и репортаже о успесима кубанске медицине и још више о солидарности и храбрости лекара са Острва, који су масовно одлазили у борбу са епидемијом еболе, тамо где је ретко ко хтео да иде. Чешће се данас говори и о Американцима који су са великим успехом завршили студије медицине у Хавани, а да за тако нешто у Америци нису могли да скупе стотине хиљада долара. Јасно је сада да многи иду на хируршко подмлађивање у Хавану, а да је Американцима то још увек ускраћено.

А људска права, а затвори у којима још има кажњених дисидената, питају се амерички конгресмени који се противе нормализацији односа. Много се мање помињу оних 122 мученика у америчкој војној бази Гвантанамо, који неосуђени и вечно осумњичени да су терористи, чекају да се испуни обећање Барака Обаме и да их најзад пусте из затвора.

Многе америчке звезде се довијају како да стигну до Хаване. Џеј Зи, Бијонсе, Роберт Редфорд, Стивен Спилберг…успели су да стигну на егзотично место пре него што је на њему саграђен Мекдоналдс. Биће и биг мека на Куби. У ствари већ га има, али само у војној бази Гвантанамо.

Док год ту буду могли да се одморе од себе самих, Југ остаје неодољиво привлачан за Немце, Американце, Енглезе, Французе…Бар на кратко су се усудили да буду јужњаци.

Зорана Шуваковић

објављено: 15.03.2015

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Neodoljiva-privlacnost-juga.sr.html

"Гарсули је из Темишвара отпутовао на појутарје Тијелова. Фелдмаршал-лајтнант Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен поручио му је био да причека мало у Темишвару. Да види последице своје мудрости међу Сербима. Ускоро.

Старац је тврдио да су Серби чудан народ и да их Гарсули не зна. Серби су лакоми на почасти, воле медалију, а за туђина би душу дали. Међутим, ако примете да их лажу и варају, да им дата реч није одржана, то памте. У столећа!

Са Турцима се – тврдио је Енгелсхофен – носе, око неког Косова (Енгелсхофен је писао: Cassova) већ неких триста шесет година. Серби не заборављају! То је јако непослушна и дивља врста народа. `Ein äusserst unbotmässiges und wilds Element!`"

(Милош Црњански, Сеобе, друга књига)

Нешто су замрле ове "велике" теме

http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:583013-%D0%97%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B0

ЈОВАН Скерлић је, такође, подвлачио разликe између француског и немачког модела. Позивајући се на тумачења историчара Шарла Сењобоса, он пише:

"Али није расправљено: шта је принцип националности, шта сачињава један народ? Да ли јединство расе, као што тврде Немци? Или јединство и сличност језика, као што тврде панслависти? Или заједница воље, жеља бити под једном истом владавином, као што тврде Французи, Швајцарци, Американци? Или само чињеница што се станује на једном истом земљишту, као што је тврдио вођ мађарске аристократије Андраши?"

"Француски патриотизам, који је крајем 18. века запалио стару монархијску и феудалну Европу, налазио је своје хране у широким хуманитарним идејама века просвете, и Французи су ратовали на три границе са свима владарима, у име начела Слободе, Једнакости и Братства, изједначив ствар Француске са стварју човечанства." "У Немачкој, патриотизам је имао одбрамбен и узак локалан карактер". "Цео немачки романтизам имао је феудални карактер и мало је ствари које је немачка поезија тако опевала колико рушевине средњовековних ритерских замкова који се огледају на зеленој површини Рајне".

У СВОЈИМ публицистичким текстовима и у "Историји нове српске књижевности" Скерлић је тако одлучно одбацивао традиције српског средњег века. Српски и југословенски национализам требало је засновати на, како он каже, "свакодневној трезвености и политичком реализму" - на лаичкој култури, политичким слободама и друштвеној солидарности. Већ 1904. Скерлић је овако описивао разлике између такве врсте национализма и традиционалног, романтичарског национализма:

"Да се пробуди национално сећање, свест и понос; да се она аморфна маса подигне на ступањ народа, обратило се прошлости, старој слави, победама средњевековних владара. Прву реч су имали историци и филолози, историјске успомене узете су за идеал будућности, језичне зачкољице имале су да стварају националну особеност, ударило се путем историзма и националнога романтизма". "Није се народу говорило: као и сви други, зато што живиш, зато што си човек и свесно створење, и ти имаш права као и сви остали, да опстанеш, да се развијаш, да што боље живиш, као равноправни члан људске заједнице, да идеш до пуног развића и до пуне слободе. У место речи иницијативе и вере у живот, позвала се у помоћ епиграфика и хералдика, средњевековно витештво и прашљиви пергаменти, васкрсао се и Душан, и Симеун, и Звонимир, пустиле су се опасне идеје да се ти дани дају и требају повратити, и народи који ништа нису имали, који је требало да извојују основна човечанска и политичка права, битно право на опстанак, опијали су се лудим империјализмом, манијом за величином, у свим тим оргијама угрејане маште романтичарске" (Скерлић 1904:125).

СКЕРЛИЋ је, пре свега, мислио на српски романтизам. И у његовом времену, међутим, "прашљиви пергаменти" "епиграфика и хералдика" уобичајено су коришћени у националистичким сукобима унутар Аустро-Угарске; њима је доказивано "историјско право", или "државно право" мађарских и хрватских политичких елита на одређене територије, и негирано постојање српских и осталих националних мањина које та "историјска права", тобоже, нису имале. О томе ће, у време Анексионе кризе, писати историчар и професор универзитета, радикал Љубомир Јовановић; он је тврдио и да су те теорије охрабриле балканске шовинисте да захтевају обнову својих средњовековних царстава.

 

ПАТРИОТИЗАМ НИЈЕ АНТИКВАРНИЦА

СКЕРЛИЋ је неуморно и речито објашањавао како је требало да изгледа тај нови патриотизам:

"Наш патриотизам није онај антикварски, метафизичарски и фразеолошки романтичарски национализам старијих нараштаја, но сувремено, стварно, трезвено, демократско и социјално осећање солидарности са својим народом, са широким слојевима народним који чине темељ и суштину једне расе. Ми не волимо историске фантоме но живе људе, и нама је много ближи један сељак и радник данашњега доба но 'христољубиви владари' и сјајна властела из Средњега века".

 

Одушевљен победама у Првом балканском рату, Скерлић је, међутим, заборавио на ове идеолошке обзире; уводник "Светли дани" (1912) био је пун подсећања на српску средњовековну славу и на "за навек освећене косовске витезове".

http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98/%D1%84%D0%B5%D1%99%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8.528.html?item_id=891

Фељтон у Новостима, "Историја српске националне идеје"

 

 

Edited September 9, 20177 yr by Relja