Pozdrav dragi forumasi,

Kako jako mali broj putnika deli iskustva o samostalnim turama ka ovom delu Turske, podelicu moja iskustva sa vama. Cilj za proslo leto je bio pronaci jeftino letovanje. Kako je vec bio jul kada smo decko i ja krenuli u potragu, u obzir nisu dosle agencije, tj. njihovi popusti su davno vec bili okoncani. Kao i svaki put do sada, lokacija se birala na osnovu jeftinih karata low-costera, pa je ovaj put izbor pao na Tursku, zahvaljujuci sjajnom Pegasusu. Nakon cekiranja karata, na red je dosao booking, koji nas je takodje prijatno obradovao cenama. Nakon malog istrazivanja o mogucim destinacijama, izbor je pao na tri mesta - Oludeniz, Alanya i Antalya, a plan je izgledao ovako:

- Let Beograd-Istanbul-Dalaman

1. Oludeniz – 4 nocenja u hotelu Greeneye Pension

2. Alanya – 7 nocenja u hotelu Hildegard

3. Antalya – 3 nocenja u hotelu Twenty

- Let Antalya-Istanbul-Beograd

Avion nas je kostao 138€ sa sve prtljagom, jer Pegasus daje pored rucnog i 20kg besplatnog prtljaga po osobi, sto je danas retkost kod low-costera. Sto se smestaja tice Oludeniz smo platili 128€ 4nights/breakfast/double, Alanyu 125€ 8nights/double i Antalyu 60€ 3nights/double. I tako smo zbudzili 15 dana za manje od 300€, sto je bilo sasvim prihvatljivo.

Na put krecemo bez ikakvih vecih planova sem odmaranja i eventualnog usputnog sopinga ako se ukaze prilika. Preko Istanbula smo leteli za Dalaman, najblizi grad Oludenizu koji ima aerodrom i koji je od njega udaljen oko sat vremena (~50 km). Pre puta se nismo narocito informisali o transferu s aerodroma, vec smo samo bili upoznati s cinjenicom da autobusi voze do grada Fethiye, odakle se tzv. dolmusima ide do krajnje destinacije. Ispred aerodroma smo naisli na ogroman broj standova raznih agencija, ali nam nisu mogli pomoci jer je to samo za one koji su unapred preko njih rezervisali (predpostavljam citav aranzman). Lunjajuci okolo saznali smo da je cena taxija oko 65-70€ i da nam je ispred nosa pobegao Havas bus koji jedini vozi odatle i da je sledeci za 2,5h. Posto smo odlucili da ga cekamo, snadbeli smo se jeftinim alkoholom sa Duty-Free-a (jer je alkohol dosta skup u Turskoj inace) i udarili po epizodama Drzavnog posla, jer smo nasili na free-wi-fi.

Nakon duzeg cekanja, Havas stize sa 15ak min, zakasnjenja i najzad krecemo ka Fethiyama, u nadi da necemo imati ovakve neprilike sa dolmusima do krajnjeg odredista. Na svu srecu, po izlasku sa autobuske stanice, odmah smo uhvatili jedan dolmus (iako mene rec dolmus podseca na nesto malo savremenije od autobusa "Krstic i sin", ovi koji voze na relaciji Fethiye-Oludeniz su savremeni kombici - bas kao ovi sto kod nas voze E-linije) i jako brzo stigli u Oludeniz.

Naime Oludeniz (bukvalan naziv je Mrtvo more) je mesto koje je oko 10 km udaljeno od Fethiya i poznato je po plazi Blue Lagoon (slika nize), koja je prema Vikipediji cesto svrstavana medju top 5 plaza na svetu, kako od strane putnika, tako i od strane turistickih casopisa. Oludeniz podrazumeva gornji deo naselja u kome se nalazi veliki broj hotela, centralni deo sa restoranima, prodavnicama i klubovima. Smestaj u tom delu je i do 3 puta jeftiniji u odnosu na donji deo naselja koji je udaljen 3 km odatle, i nalazi se pored mora. Da ne bi bilo zabune, kada pogledate u cenovnik dolmusa cene pisu od Fethiya do Hisaronua i od Fethiya do Oludeniza. Hisaronu je zapravo taj gornji deo i cena do njega je 3,5 tl, dok je cena do Oludeniza 5 tl (od Fethiya). Cena od Hisaronua do Oludeniza je 2,75 tl, i u slucaju da ste smesteni gore (kao sto smo bili mi), svakoga dana hvatate dolmus do plaze, koji na svu srecu idu jako, jako cesto.

Malo sam ga gore iskomlikovala oko objasnjenja sta je zapravo Oludeniz: prostije – sastoji se iz gornjeg dela i donjeg dela. U praksi, gornji deo zovu Hisaronu (oko glavnog kruznog toka i centra restorana i klubova), donji deo zovu Oludeniz. Sad je valjda ok.

Elem, od smestaja nismo znali sta da ocekujemo jer nije imao ocenu na Bookingu, ali je bio znatno jeftiniji od ostalih, a nismo imali veliki broj nocenja pa smo odlucili da rizikujemo. Nakon rezervacije smo redovno cekirali ponude u nadi da ce iskrsnuti neka bolja ponuda, ali nam se samo smesio Greeneye Pension (slika nize, izvor: booking). Nismo imali mnogo problema da ga lociramo jer imamo super mape za sve zemlje na Nokia Lumia telefonu, koje su btw. oflajn. Iako je delovalo da je u gornjem centralnom delu, ulica do njega ipak nije bila asfaltirana, pa smo jedva dovukli kofere kroz prasinu i kamenje. Docekala nas je neka vrlo ekscentricna zena, koja je kasnije ce se ispostaviti vrlo luckasta, ali je ljubazna. Izgledalo je kao da smo sasvim sami u tom hotelu ili sta vec, ali nismo previse paznje obracali na to, glavni cilj je bio – KREVET. Ali, pre kreveta, dva znatizeljnika su se zaputila do centra. Sok! Neon, laseri, turci-napasnici koji vrebaju iz lokala i Tarkanov Kiss, Kiss iz svakog kluba (izgleda da im je ta numera neprevazidjena jer je jos uvek jako aktuelna). U obliznjem marketu smo pokupovali vodu, sokove, slatkise i ostalo po dosta povoljnim cenama. Nakon toga, pravac soba, i zeljno iscekivanje sutrasnje plaze. Probudili su nas pevci i dzamija u sred noci, jer im se nesto ovi bio-casovnici ne poklapaju sa svitanjem.

Prvi dan smo odmah otisli do Blue Lagoon plaze, zbog koje smo zapravo i izabrali ovo mesto. Plaza je proglasena za neki nacionalni park ili sta vec i ulaz se naplacuje (6 tl po osobi). Ispostavilo se da je voda zelenkasta, a ne tirkizna, da su ljudi napakovani kao sardinice jer su lezaljke bukvalno na 10 cm, koje su btw. dosta skuplje u odnosu na sva druga mesta gde smo bili (7x3, dve lezaljke i suncobran = 21 tl), i da pravi pogled na lagunu mogu dobiti iskljucivo paraglajderi. S plaze su nas isprasili pre pola osam, iako na ulazu pise da je radno vreme do 20:00h. Ja inace volim da blejim na plazi dok sunce ne zadje skroz. Ali ok, bilo je u fazonu: bili-videli.

Nakon plaze smo odlucili da ostanemo dole i da idemo na neku vecericu (sa sve plaza-stajlingom), jer gore, sem marketa, nista nije obecavalo. Prijatno smo se iznenadili donjem-morskom setalistu i restoranima. Bilo je znatno prijatnije od pakla u Hisaronuu. Cekirali smo cene ribe i naisli na neki fastfood-restorancic koji je bio najpovoljniji (Best Kebab se zove, cini mi se) i super vecerali! Bili smo im gosti u jos par navrata jer su bas povoljni, a sve od hrane sto smo jeli je bilo odlicno. Narednih dana smo se kupali na obicnoj ili da kazem gradskoj plazi (slika nize), koja je zaista bila super. Iznajmljivanje na ovoj je bilo 6x3, dve lezaljke i suncobran = 18 tl, i imalo je mesta da se dise izmedju ljudi. Plaza je od stitnih kamencica, za razliku od Blue Lagoon koja je pescana. Voda je bila fenomenalna! Topla, cista, tirkizna – ma fantazija. Doduse malo talasasto, kao i u ostalim mestima u kojima smo bili. Mozda nije narocito povoljno za malu decu, posto je dubina prakticno na samo par metara, ali za nas ostale je sjajno! Na svim plazama na kojima smo bili (Oludeniz, Alanya, Antalya) postoje kabine za prasvlacenje, tusevi i toalet i sve je bespatno.

Jedno pre podne smo iskoristili da odemo do Fethiya da kupimo autobuske karte za Alanyu i da svratimo do Fish Marketa, iliti riblje pijace, za koju smo dobili preporuku od nekog finog starca Dzona iz Engleske, koji je stalan gost naseg pansiona, jer mu je kako kaze zivot leti u Turskoj jeftiniji. Ocekivali smo ono bas, bas pijacu sa ribom, mackama i muvama, medjutim to je jedno ugladjeno mesto gde je neki mini trzni centar, sa pijacom i tom ribljom pijacom. Zamisljeno je kao neki mali trg, gde su u centru kruzno postavljene tezge sa ribom, dok su okolo restorani koji ti odmah nude da ti spreme ribu. Sve je dosta ugladjeno i zapravo fazonski napravljeno. Cena ribe je dosta ujednacena, i razlikuje se samo u umetnosti cenkanja. Mi smo platili red snapper-a od 1 kg sa nekoliko kozica 50 tl (oni to i ociste kad kupis). U restoranu se priprema ribe i salata koju daju uz to placa 6 tl po osobi. Na kraju, ne dodje nista jeftijije, cak u nekim slucajevima je mozda i skuplje ako se ne cenkas, ali imas priliku da sam izaberes ribu koju hoces da jedes. Zanimljivo sasvim i vredno posete.

U sobi smo doslovno samo uvece dolazili da prespavamo. Ima jako puno komaraca, ali na svu srecu smo imali mrezicu na prozoru, a i luckasta nam je dala onu uticnicu protiv komaraca (mada sam se ja debelo snadbela svim tim za put). Ali mrezica nije sprecila malog geka (http://en.wikipedia....ean_house_gecko bas tog!) da bleji na nasem plafonu. Uz silne napore da ga ne povredimo smo ga jedva izbacili kroz prozor. Ali smo drugih muka imali: kako je struja u sobi radila na karticu, sistem je bio jako los, tj. nekako kineski (ispostavilo se kad smo se vratili u Bg da smo i nasli da se prodaje na dealextreme-u). Kada zabodemo karticu u kucicu struje ima svega pola sata i onda se ugasi. Najgore je bilo dok nismo skapirali da se to desava i ujutro se cudili sto nam telefoni nisu napunjeni. Sledece vece je nestalo struje u sred tusiranja i osecala sam se kao u nekom losem horor filmu. Ona je preko dana cvakala nesto oko toga, zasrafljivala, kucala ali nije pomoglo. Pored svega, bilo je dosta prasnjavo, cesma nije curila u lavabo, vec svuda okolo i dr. Nisam uopste dzangrizava i od smestaja trazim samo pristojnost, ali je ovde svasta nesto skripalo i bilo spuki. Naravoucenije je da neocenjene hotele sigurno necemo vise bukirati!

P.S. Poslednjeg dana smo shvatili da smo izlazeci iz sobe, pregazili jos jednog malog geka koji se verovatno krio iza kofera

Savet za nekoga ko nije bio: ne bih ponavljala izlet u Oludeniz u svakom slucaju, a ako bi me bas put naneo, nikako ne bih birala Hisaronu, vec iskljucivo donji deo uz more. Mozda ta razlika u ceni i nije tolika, s obzirom da se svaki dan placa bar 5,5 tl po osobi za odlazak na plazu (ako se ljudi vracaju do gore da se spreme, pa opet odu dole na veceru ili u setnju, to mu za par dodje 22 tl sto uopste nije zanemarljivo). Dan-dva za ovo mesto je dovoljno, ako vam je usput izmedju drugih destinacija, po mom misljenju. I sigurno da je za paraglajding sjajno, jer kazu da kada skocis odozgo, sve do Rodosa se vidi.

Jos jedna prakticna stvar: pri prethodnoj poseti Turskoj (april 2013., Istanbul, Ankara), kurs na aerodromu u Istanbulu je bio fer, ali se u gradu dobijalo vise para. U Dalamanu na aerodormu smo morali da zamenimo malo para kako bi platili autobuske karte i sitnice i kurs je tada bio 1€=2,65tl. U Oludenizu nas je docekao kurs od 1€=2,62tl, sto je bilo dosta cudno, i sve do Alanye taj kurs nismo dobili u menjacnici, pri cemu je u Istanbulu tada bio 1€=2,69tl. Jedino nam je jedan car na pumpi u Fethiyama dao po kursu 1€=2,7tl, jer je preracunao sa neta.

Dan pre puta smo kupili karte za Alanyu na autobuskoj stanici u Fethiyama. Na autobuskoj stanici im je princip jako cudan. Naime, nema centralizovanog prodavanja karata kao kod nas, vec idete od kancelarije do kancelarije, koje su nacickane jedna do druge i zapravo one cine tu zgradu autobuske stanice i raspitujete se za destinacije i cene. Prosli smo sve te kancelarijice i u prvom krugu su svi govorili istu cenu – 40tl. Kada smo krenuli nazad, jedan je spustio cenu na 35 tl i mi odma kupismo karte. Mada, zasigurno bi dali i 40 tl odmah, jer nismo znali da se i za bas karte cenkaju, vec smo vise od iznenadjenja njihovim sistemom bazali unaokolo. Poslednjeg dana Oludeniza smo pre podne blejali na plazi, lagano krenuli na rucak, dok nam je karta za Alanyu bila za 17:30h. Kod svog tog naseg odugovlacenja, postalo je neizvesno da li cemo stici na vreme. Trebalo se sa plaze vratiti gore do Hisaronua, zatim odvuci torbe prasnjavim putem do ulice, uhvatiti dolmus do Fethiya i na kraju uhvatiti bus. Sve se zavrsilo tako sto sam ja, nakon sto nas je dolmus ostavio ispred autobuske, trcala (u kupacem kostimu i suknji, jer nisam stigla da se presvucem, naravno) ka stanici i zaustavila autobus koji je skoro izasao sa perona, dok je decko sa dva kofera i kojekakvim kesama kaskao za mnom. Srece mnogo vise od pameti! Problem ne bi bio sam odlazak busa, vec cinjenica da je to bio poslednji autobus za Alanyu tog dana. Srecni se smestamo, oblacimo i uzivamo u turskim planinskim pejzazima. Moram da napomenem i fascinaciju turskim autobusima! Ovaj kojim smo se mi vozili (voznja od oko 6h) je na svakom sedistu imao displej sa slusalicama, na kome se prikazivalo 15ak razlicitih kanala i jedan od njih je bila kamera na autobusu koja je prikazivala put pred nama. Posluzenje je sluzio decko/suvozac ili sta vec sa sve belim rukavicama, i to: prvo voda, zatim slatkisi, pa kafa i sokovi. Svaka cast!

Posle jako prijatnog puta, kasno uvece stizemo u Alanyu. Telefon nam je opet pomogao i jako brzo smo nasli nas hotel. Za sve putnike kojima je B&B dovoljan aranzman u Alanji, nase najtoplije preporuke za hotel Hildegard. Fenomenalno je sredjen i odrzavan. Na 3-4 min. smo bili od Kleopatra plaze (plaza br. 12). Soba ima apsolutno sve sto je potrebno: od svih komoda, preko frizidera i fena (terasa naravno), + WiFi. Peskiri se menjaju na dva dana i posteljinu su nam na pola zamenili. Neverovatno je cisto i prijatno, a osoblje hotela je vrlo predusretljivo. Naime vlasnici hotela u njemu zapravo i rade (majka i sin), i zaista ga odrzavaju kao da je njihova kuca u kojoj zive. U blizini je decije igraliste, a u hotelu imaju lift (spas ako ste na visem spretu, a u mogo slucajeva do sada smo vukli stvari bar na treci), bazen i bicikle koje mozete da vozite za dz. Za jeftinu varijantu ovo je najbolji hotel u kojem smo do sada imali priliku da boravimo. Mozete ga cekirati na Booking-u: http://www.booking.c...h-blockdisplay4

Osecanja o Alanyi su mi dosta podeljena. Realno kada pogledate, grad je dosta veliki. Digresija: jedan dan sam imala mali peh, krema za suncanje mi je usla u oko, ono je poprilicno nateklo, a otok nije spadao ni sutra dan, vec se povecao. Po prvi put smo koristili polisu osiguranja koje smo kupili. Zvali, oni dosli kolima u hotel po nas i odvezli nas u ordinaciju. Ja primila injekciju i dobila neke kapi, sve bilo ok, a mi u dva smera dobrano obisli grad, samo na jednu stranu smo se vozili dvadeset minuta i duze. Tad smo zapravo stekli utisak o velicini grada. Sve je u hotelima i zgradama. Ataturk ulica je prepuna onih smaraca koji prodaju od igle do lokomotive, nekih restorana i prodavaca razlicitih izleta. Kada se zadje malo u centralni deo oko tvrdjave, stvar se menja i grad malo dobija dusu. U marini je zaglusujuci neonski nocni zivot, koji sa vezova posmatraju gusari, vikinzi, kosturi i ostali zastitni znakovi turistickih brodova. Kleopatrina plaza je ok, pescana, ogromna (podeljena je 22 plaze, ako se ne varam), pretrpana ljudima (cena lezaljki je ovde bila 4x3, dve lezaljke i suncobran = 12 tl, s tim sto mozete sa svakim onim tipom koji radi na plazi da ugovorite da placate 10 tl dnevno, ako im date unapred za par dana). Drugu plazu, koja se nalazi iza starog grada i marine, tzv. gradska, nismo ni posetili. Tako da gradom nisam narocito odusevljena, ali ipak mi je bilo fino.

Moram da priznam da nismo ulagali narocit napor da istrazujemo grad, samo onoliko koliko je bilo dovoljno da nadjemo dobru hranu i uvece da izblejimo. Kada smo vec kod hrane, restorani u Alanyi su bili znatno skuplji od onih u Oludenizu, a kasnije ce se ispostaviti i od onih u Antalyi. Razlog – nepoznat! Ni jednim restoranom nismo bili ono uau odusevljeni, ali smo na kraju naisli na jedan vrlo, vrlo povoljan, zove se Derya lokantası, rade od 12h npr. pa do 20h eventualno 21:30h, i prekticno sluze rani rucak, rucak i kasni rucak. Mesto izgleda onako totalno lokalno, cene su vise nego povoljne, a hrana je odlicna.

Sto se tice menjanja novca, ispostavilo se da smo ubedljivo najbolji kurs dobijali u Migros marketima. Mi smo nasli dva komada, jedan je iza akva parka, dok je drugi nesto dalje, ka izlazu iz Alanye, u blizini autobuske stanice. Uvek im je kurs bio znatno jaci nego u svim menjacnicama u gradu, tako da je dovoljno da kupite bilo kakvu sitnicu, ako vam nista nije neophodno i oni vam fino obracunaju i kusur vrate u lirama. U Antalyi smo naleteli na jedan manji MigrosJet, tamo je kurs bio dosta los, sto znaci da zavisi i od formata prodavnice, pa nije lose da se raspitate o kursu pre same kupovine. Osim Migrosa, ima i market koji se zove Bim, on je u neposrednoj blizini plaze br. 10, i jako je povoljan, s tim sto ima dosta ogranicen asortiman proizvoda, uglavnom turskih, ali u principu ima sve sto je neophodno! Pored razumljivo visoke cene alkohola, samo mi ne ide u glavu zasto su im pistaci i te grickalice toliko skupe?! Uvek bih ocekivala da je znatno jeftinije nego kod nas.

Sto se izleta tice, nude Turci sirok spektar, i moze se reci da ima za svakoga po nesto. Nezgoda Alanye je mozda sto je najistocnije od svih popularnih turistickih destinacija, pa je samim tim put do izleta na zapadu najduzi. Meni je najveca zelja bila da obidjem Pamukale, ali oko 370 km u jednom smeru nije zvucilo privlacno. Pre puta smo pokusali da se informisemo o rent-a-car-u, ali kako niko nije imao iskustva sa tim, odustali smo od ideje. Valjda ce biti prilike neki drugi put (Pamukale! i Kapadokija!). Mi smo se odlucili samo za Hamam (15 €) i voznju brodom (15 €) koja je na kraju bila totalni promasaj, i nikome ne preporucujem taj izlet. Hamam koji smo posetili se zove Harem (http://haremhamam.com/tosmur/), u sustini nije los. Jedina stvar koja je malo bezveze je sto kada dodjete, spopadne vas fotograf-vodic koji vam ponudi milijardu slika za 15 €, cini mi se, i ako ne pristanete, prakticno samo projuri kroz sve korake kroz hamam. Mi naravno nismo hteli da se slikamo kako se znojimo u sauni i slicno, ali drugi par koji je zapoceo turu kada i mi je hteo, tako da nije mogao da nas otkaci i imali smo pun tretman. Voznja brodom (viking nam je bio maskota) je bila zapravo nesporazum, oboje smo zbog drugog pristali i na kraju se slatko ismejali uctivoscu jedno prema drugome. Voznja je krajnje glupa, malo kroz luku, do Kleopatre, pa u neku uvalu na neki ruckic i nazad. Pri tom gusar-kapetan je mnogo dosadan i smara sa glupim forama, a kontam da je zanimljivo jedino nekim pripitim tinejdzerima, pod uslovom da se ne podave kad krene skakanje sa broda.

Uglavnom, Alanya je u nasem slucaju bila sjajno mesto za punjenje baterija i otpadanje, i na kraju je bio red da se pripremimo za trodnevni izlet u Antalyu, i neki konkretan soping.

Na autobuskoj stanici u Alanyi vazi isti princip za kupovinu karata. Ujurili smo jednog vozaca i kupili karte (18 tl) i zaputili se u Antalyu. Plan je bio da nas vozac ostavi u Deepo Outletu (http://www.deepo.com.tr/EN) koji se nalazi na ulasku u grad, u neposrednoj blizini aerodroma, jer je autobuska stanica u Antalyi na drugom kraju grada, pa bismo izgubili puno vremena u odlasku do smestaja i ponovnom transferu do aerodroma. Tretman u autobusu je opet isti – bele rukavice, pice, slatkisi i stajanje kod outleta (kao usluga, naravno). Moram da dodam da turski basevi imaju i wifi, sto je zaista superiska! Jedini izazov za predstojeci soping su bile torbe koje smo vukli sa sobom. S obzirom da je aerodrom u blizini, mislili smo da ce biti neki deo za odlaganje prtljaga, medjutim niks-nula! Ali na srecu smo devojci za info pultom uspeli da utrapimo sve nase stvari, koje nisu bile jedine, ali je vec kolicina stvari oko nje postajala kriticna, tako da kada ih je primila na cuvanje, zbrisali smo iste sekunde kako se ne bi predomislila. Outlet je pristojne velicine (valjda je to najveci outlet na Mediteranu), i uglavnom dominiraju turske marke. S pocetka smo se razvlacili, ali smo na kraju ubacili u petu, kako bi stigli na poslednji organizovani prevoz do grada. Obavili smo dosta solidan soping, na jedvite jade uspeli da se sporazumemo sa vozacem kombija, ukrcali se i srecni i zadovoljni krenuli na poslednje odrediste za ovo leto. Outlet ima sopstveno-organizovani prevoz, koji funkcionise po redu voznje, i to ima cini mi se tri kombija koji idu na razlicite strane po gradu, pri tom je taj prevoz besplatan. Covek nas je ostavio na dosta zgodnom mestu u blizini naseg hotela.

Antalya je vec ozbiljan grad, od verovatno milion stanovnika. Hotel nam je bio na idealnoj lokaciji u starom delu grada (Kaleiçi), gde su okupljeni skoro svi sajtovi za obilaske. Hotel je ustvari predstavljao iznajmljeni (ili sta vec) deo zgrade, koji podrazumeva treci, cetvrti sprat i krovnu terasu sa koje je divan pogled na grad. Momci koji rade su izuzetno ljubazni i predusretljivi. Sama soba je bila sasvim ok, cista, namestaj malo star, kupatilo novo i sredjeno. Malo nas je taj uspon do treceg sa svim tim stvarima smorio, ali sve kul. Nakon minimalnog raspakivanja, pravljenja preliminarnog plana za preostala dva dana, uputili smo se na kasnu veceru u nedelju vece. Nismo imali narocite srece sa otvorenim mestima za jelo, pa smo uboli sigurni PizzaPizza fast food restorancic, koji smo vec testirali u Alanyi, i pokazao se kao sasvim solidan.

Naredna dva dana smo zaista uzivali po ulicama Antalye. Pored onih redovnih mesta: Yivli Minare, Saat Kulesi, Yat Limanı, İskele Camii, Murat Paşa Camii, Kesik Minare, Hıdırlık Kulesi, Hadrianus Gate i sl., spustili smo se i do Konyaaltı plaze, i obisli jos dva gradska trzna centra 5M Migros (http://www.antalyamigros.com/en/) i Mark Antalya AVM (http://www.avmgezgin...ya-avm-191.html), kao i restorane po marini koji su bili sasvim dobri.

Nas godisnji se ispostavio kao jako raznovrsan - razlicita mesta, razlicite aktivnosti i bio je dosta prijatan. Turci me nisu narocito kupili, tako da nisam sigurna da li bih ponovila letovanje opet na istim mestima - Oludeniz zasigurno ne, za ova druga ne mogu da tvrdim, ali nikad se ne zna. Nisam bila bas narocito temeljna u opisivanju, ali ako je potrebna bilo kakva informacija, rado cu pokusati da pomognem.

Do sledeceg putovanja.

Hvala na korisnim info. Jeste isli na jos neke plaze oko Fetija i na neki izlet u okolini (Saklikent npr)? Bicu u Fetijama 6,7 dana u sep, a letimo iz Antalije Pegasusom nazad pa  mi koriste sve info o ta dva grada vezano za izlete i znamenitosti 

Mozda mogu da pomognem oko Saklikenta sa svojim iskustvom

Ja sam ga obisla pre par godina, i odusevila se! Trek kroz klisuru je zaista jedinstven dozivljaj, koji bih rado ponovila.

Isla sam solo i odsela nekoliko dana u Fetijama. Razmatrala sam mogucnost da uzmem neku dnevnu turu, ali one su osim Saklikenta ukljucivale neke stvari koje mene nisu toliko interesovale. U hostelu u kom sam odsela su mi objasnili da je vrlo lako doci do Saklikenta i da mi tura ne treba, i ja sam se na kraju odlucila za tu varijantu. Na taj nacin sam bila slobodnija, i imala vremena koliko sam htela da uzivam u Saklikentu.

Iz grada imaju dolmuse koji voze za Saklikent, sa manje stanice odakle krecu i dolmusi za Oludeniz. Objansili su mi vozaci da postoje dva dolmusa, jedan expres ide oko 45 minuta, a drugi koji staje svuda usput ide skoro 2 sata. Ja sam uzela expres, i povratna karta je bila 20TL. Sama voznja do tamo mi je isto ostala u divnom secanju, zbog polja nara koji je tada sazrevao (bio je Okt) i pogleda na okolne planine.

Kad sam stigla, odmah smo svi bili opkoljeni sa nekim lokalcima koji pokusavaju da ti prodaju rafting i slicne stvari. Ja sam ih sve izbegla i otisla pravo u klisuru. Platis ulaz i prodjes kroz prorez u planinama, a onda naidjes na dva improvizovana kafica, odakle se krece na trek. Tamo se nalaze momci koji se nude kao "vodici" kroz samu klisuru i tesko se njih resiti. Naravno na kraju traze neki novac za to. Ne savetujem svakako da ides solo, ali ti koliko sam shvatila imas drustvo pa mozete jedno drugom da pomognete. Klisura krece iza krivine i ne vidis koliko je dugacka, mislim oko 800 metara, a na kraju su vodoskoci i prsti voda na sve strane Voda je hladna, ali brzo se naviknes. Mene je to skoro odvratilo, ali na kraju sam stisnula zube i mnogo mi je drago zbog toga Kroz klisuru ides skroz kroz vodu, negde moras da se penjes i preskaces stene, koje nisu male, i klizave su, i zato je potrebna pomoc jos jedne osobe. Dubina je bila max malo iznad kolena. Ja sam inace ponela garderobu da se presvucem i obucu za hodanje kroz vodu. Presvukla sam se tamo i ostavila stvari u tom kaficu da mi pricuvaju. Cipele za vodu mozes da kupis, mislim i iznajmis, tamo ispred samog ulaza. Inace ta zona oko ulaza, gde je reka, je toliko lepa, sa par restorana pored reke, da sam ja ostala tu da se osusim i uzivala na suncu jos par sati. Ako ides samo da odradis trek onda ti ne treba vise od sat vremena tamo, ali meni se toliko svidelo, da sam eto ostala skoro ceo dan

Hvala Lutalice, definitivno necu zaobici Saklikent