Čitam onu temu o praktičnim savetima za Maroko, pa mi pade na pamet srodna, a opet sasvim drugačija tema.

Više ljudi, mnogi od njih sa ovog foruma, godinama su mi pričali kako su Marokanci jezivi ljudi, lopovčine, smarači, pokvarenjaci. Međutim, eto, mi prođosmo zemlju od severa do juga (od trajekta iz Španije, do prelaska u Mauritaniju), dobar deo autostopom, i ne primetismo ništa od toga.

Možda je to zato što sam očekivao da će ljudi biti užasno naporni, nekako sam otišao sa tom predrasudom, pa ako su i bili malo naporni to mi se učinilo ništa u poređenju sa pričama kojih sam se naslušao. Ili zato što smo već mnogo putovali po sličnim zemljama pa znamo pravila.

Zašto su Marokanci ostavili toliko loš utisak na mnoge putnike? Kakav je vaš utisak? Ako su uspeli da iznerviraju tolike putnike, sigurno tu ima nešto, nije moguće da svi izmišljaju.

Isto tako se i ja naslušah sličnih priča o Maroku pred polazak. Leteli smo iz jednog malog mesta Cuneo u Italiji za Marakeš. Avion je bio pun Marokanaca koji su ceo put vikali jedni na druge, na stjuardese, decu nisu ni pokušavali da smiruju koja su nam skakala po glavi, neko je čak i cigaretu zapalio. Bio je to moj prvi let u životu i malo - malo sam pogledao u saputnicu i pitao je "jel ovo normalno?".

Sleteli smo u Marakeš i jedan momak se ponudi da nas besplatno odveze u centar. U početku odbijamo, jer su nas drugi putnici pripremili na ovu vrstu lopovluka, međutim na kraju pristajemo. Ispostavilo se da je zaista želeo da nam učini samo uslugu.

Narednih dana smo, međutim, u Marakešu svi proizveli neku neverovatnu moć ignorisanja, jer su ljudi nekada bili nepodnošljivo dosadni. Nekad su nas desetak minuta vodili kroz uličice starog grada da bi nas doveli do svoje radnje, a ponudili su se da nam pokažu izlaz na trg. Na kraju bi uvek tražili pare. Tražili bi za bilo koju sitnicu.

- Kuda je...?

- Levo. Pare.

Dešavalo se i da te opsuju kad ih odbiješ.

Nerviralo me je to da šta god pogledaš, šta god poželiš da gricneš, da pomirišeš, moraš da se cenkaš i gubiš vreme. Brzo to dosadi.

E sad, u momentu kada smo napustili Marakeš, stvari se potpuno menjaju. Proveli smo još skoro ceo mesec u Maroku, prešli ga uzduž i popreko, kao i vi, autostopom od Mauritanije do Španije, i nigde narod nije bio napadan. Naprotiv, ljudi su uglavnom bili veoma prijatni i srdačni, tako da se ni ja, nikako ne slažem da Marokanci ne valjaju. Štaviše...

(Valjda je samo Marakeš "nastradao" zbog turizma, iako imaju više megaturističkih gradova. Inače, najzanimljiviji trg koji sam video je u Marakešu.)

Moj prvi host, a sada prijatelj je bio koristio CS u Maroku (grada se ne secam, ali mogu pitati)...prijatelj je inace izuzetno aktivan surfer (bio pre ovih promena i odlaska u Aziju) i bas takav covek, putnik, drustven lik, ma sve... Domacin ga je mnogo puta navlacio (mada mu je prijatelj svaki put stavljao do znanja da zna sta ovaj radi)...konstantno trazio da se plati puno vise nego je bilo realno - pice, hrana, droga, bas sve... Prijatelj samo iz postovanja prema ostalim clanovima porodice nije kasnije zalepio tipu negativnu ocenu, ali je izmedju redova poslao poruku kroz referencu...

Njegovo najgore CS iskustvo, a zaista je ogromno...

Mozda zavisi i od toga gde se covek krece, u turistickim zonama veca je mogucnost susreta sa raznoraznim smaracima, koji traze pare, nude raznorazne usluge da bi ih naplatili, i sl, dok ce u nekoj zabiti putnik namernik biti ugoscen iskreno i od srca. Maroko i Egipat su klasicne turisticke detinacije, pa ce se uvek naci oni kojima je cilj da nesto usicare od stranaca. Za razliku od njih Jemenci, na primer, nisu navikli na strance, pa im redje prilaze, stice se utisak da su malo nepoverljivi, samim tim nisu navalentni. Mada, jednom kada se otkrave, znaju da budu komunikativni i nadasve gostoljubivi, kao sto je to uobicajeno u arapskom svetu.

Edited April 14, 201410 yr by Ena

Mene su Marokanci razočarali, jer sam pogrešno očekivao da su sličniji Sirijcima - tamo nas nikad niko nije gnjavio, a ovde se dešavalo i da nas doslovno vuku za rukav ili prate duž više ulica. Sirijci su mi delovalo mnogo dostojanstvenije.

Prvo što mi pada na pamet jeste da je to zato što, recimo, u Marakešu ima mnogo više turista u odnosu na broj stanovnika, nego u Damasku. Ili bar ima mnogo više ljudi koji su "očigledni" turisti, oni koje karakterišu kačketi, fotoaparati, "pederuše", šarene bermude, zgužvane mape i blago blentavi pogledi. U Maroku sam često viđao zapadnjake koji su tim dosadnjakovićima ostavljali desetine dolara ili evra ili su plaćali besmisleno visoke sume za tričarije. Ako ništa drugo, tamo se mnogo više isplati smarati strance za pare nego u Siriji.

S druge strane, moram priznati dve stvari. Prvo, kada smo bili u Maroku, bilo je očigledno da smo turisti i po našem izgledu i po tome što ne znamo da beknemo ni na arapskom, ni na francuskom. Ti, Lazare, mnogo manje ličiš na turistu kad putuješ, a umeš i da se sporazumevaš na arapskom, pa tvoj doživljaj mora biti drugačiji. Drugo, upoznali smo desetak ljudi preko CS-a i svi su odreda bili ljubazni, normalni i društveni i bilo nam je sasvim lepo sa njima, a sreli smo i dosta prodavaca, taksista, službenika, itd... sa kojima se moglo normalno dogovarati i "kulturno" cenjkati, pa ne može da se kaže da su Marokanci isključivo ružni, prljavi i zli.

Moguće je da je nama bilo toliko okej jer smo bili dobro pripremljeni. Prvo, pripremile su nas te zastrašujuće priče drugih putnika o zlim Marokancima. Drugo, pripremilo nas je to što smo pre toga već dosta putovali i po arapskom svetu, i po podsaharskoj Africi, pa smo izvukli neka pravila.

Jedno pravilo je da uglavnom ne prihvataš pomoć od onih koji ti je revnosno nude. Na primer, hodamo ulicom u Marakešu, ne znamo gde se nešto nalazi, čim zbunjeno zastanemo prilazi nam par mladića da nas pitaju šta tražimo. Mi kažemo - ništa, hvala, i onda vidimo nekog dedu koji sedi u svom dućanu i nabada čekićem po tepsiji, lepo pitamo njega i dobijemo odgovor bez ikakve finansijske nadoknade. Ovo se pokazalo veoma uspešnim: jednostavno ne prihvatati nikakvu pomoć od likova koji stoje okolo i besposličare čekajući da iskoriste nekog stranca.

Drugo pravilo je ignorisanje. Takođe Marakeš, hoćemo uveče da fotkamo onaj čuveni trg odozgo, pa gledamo gde da se popnemo. Ugledamo zgradu restorana, ima nekoliko spratova i gore veliku terasu. Na restoranu piše: "Zabranjen ulaz ako nećete ništa popiti!" Mi lepo prođemo skroz do terase, fotkamo šta smo hteli, siđemo. Konobari su nam jedno dvadeset puta doviknuli "mister, m'sje" ali mi smo ih potpuno iskulirali.

Treće pravilo je da izgledaš zajebano. Nabaciš samouverenu, "ne diram te - ne diraš me" facu, hronično namrštenu. Na to dodaš neobrijanost, iznošenu odeću sa rupama i zakrpama, i uglavnom niko neće da te dira. Em ne deluješ kao da imaš para, em deluješ kao da je bolje ne prilaziti ti. Ako se neko i zajebe pa priđe, samo se još više namrštiš i prođeš dalje.

Četvrto pravilo, arapsko "ne". Malo mrštenja, zatvorene oči, i blago podizanje glave i obrva. Ne usporavaš korak, ne prekidaš razgovor sa svojim saputnicima. Skontaju da verovatno živiš tu negde ili si Arapin iz neke druge zemlje. Eventualno dodati "la, šukran" ako ovo nije dovoljno.

Peto pravilo, zbuni neprijatelja. U Mauritaniji, na groblju brodova, jedno deset puta su nam rekli da ne smemo da fotkamo. Uglavnom imigranti iz Senegala, seku let-lampama one brodove i kradu metal. Mi kažemo, važi, nećemo, a čim se oni okrenu - nastavimo. Dođu opet, nervozni i besni, nose neke šipke, mi kažemo, dobro, izvini, fotkao sam nebo, vidi kako su lepi oblaci, a kako se ti zoveš? Halil, pa to je divno ime, ja se zovem Lazar, nego reci Halile, odakle si, imaš li dece? Istovremeno pružaš ruku, tapkaš ga po ramenu, nema straha ni neprijateljstva, velik osmeh. Tako se opasna situacija završi pozivom na čaj.

Šesto pravilo, jezik. Slabo se ja sporazumevam na arapskom, ali znam te svakodnevne fraze i mogu da sklopim poneku prostu rečenicu u prezentu. Čim ti znaš par reči, odmah te drugačije gledaju, odmah nisi običan turista koga treba olešiti. Em si odrpan, em znaš njihov jezik, em ih potpuno kuliraš i smeškaš se kad ti prete - uopšte im nije jasno ko si, šta si, kako da se postave.

Peto pravilo, nikakva agresivnost! Izgledati strogo, zajebano (koliko je to moguće za nekoga ko stvarno nije zajeban), ne ulaziti u preteranu srdačnost, ali ipak biti srdačan. I uvek izgledati kao da tačno znaš šta radiš, da si opušten u toj situaciji, da nisi nimalo zbunjen i zabrinut. Ako ti neko predloži nešto što je očigledna glupost, počneš da se smeješ. Recimo pitaš pošto je sok na ulici, popiješ, a onda ti prodavac traži duplo više. Ja obično tada počnem glasno da se smejem, u fazonu, eh vid ti šejtana, mene si našo. Onda i on počne da se smeje, jer i sam zna koliko je besmisleno to što traži, i lepo se raziđemo k'o prijatelji

Jedna meni draga epizoda. Isto Marakeš - tamo su nas najviše smarali, jer je turističko mesto. Stojimo u starom gradu i mislimo kako da dođemo do trga, i prilaze neki mladići - hej, kažu, mi idemo na trg, hajde povešćemo vas. Ma jok, kažemo mi, ne treba, hvala. I onda smo ih pratili na rastojanju od 20 metara, odvedoše nas do trga a da to nisu ni znali.

Naš CS host u Fesu nam je tražio pare da sebi i svojim drugarima kupi votku, na šta je od nas dobio desetominutno predavanje o tome kako je maločas pričao da je ne znam kakav vernik, a sad hoće da pije alkohol, zar on ne zna da bog sedi gore i sve gleda? Toliko se smorio da nam više ništa nije tražio.

Naravno, većina ovih stvari radi se podsvesno, improvizuje se na licu mesta, zahvaljujući iskustvu. Nekada bude vrlo zabavno

Što se samog Maroka tiče, stvarno je bilo okej. Bilo je da nas pokupe na stopu i plate nam ručak, pa čak i da nam pruže besplatan smeštaj. Bilo je da u predgrađu Rabata, noću, priđemo nekom liku da pitamo gde je centar, a on kaže, ajde idemo do mojih kola, odvešću vas, daleko je. Možda je to zato što smo izbegavali turistička mesta. Kratko smo bili u Fesu i Marakešu, jedino od "standardnih" stvari koje smo videli bili su oni štavioci koža, i trg Džema el Fna (na kome smo se zadržali 15 minuta). Nismo išli u Šefšauen i na druga mesta kuda su nas svi redom slali.

Sretao sam ljude koji su išli dublje po planinskim delovima Maroka, ali u one delove gde ne sretneš nijednog turistu, i rekli su mi da su svi uglavnom gostoljubivi, da se obraduju kad vide goste. Nažalost, u turistička mesta se sjati najgori šljam.

Manje više se za sve slažem sa Lazarem.

Sretao sam ljude koji su išli dublje po planinskim delovima Maroka, ali u one delove gde ne sretneš nijednog turistu, i rekli su mi da su svi uglavnom gostoljubivi, da se obraduju kad vide goste. Nažalost, u turistička mesta se sjati najgori šljam.

Ljudi u zabitima Atlasa su nas ugošćavali srdačno i nikad ništa nisu tražili. Žive u najgoroj bedi a hoće i to malo da podele sa tobom. U Marakešu, deseta priča. Nama je to bilo prvo putovanje u neku arapsku zemlju i naseli smo dosta puta. Posebno jer smo išli (svojim) kolima pa smo se naplačali likovima za "čuvanje kola" a oni nestanu sa parkinga čim zgrnu bakšiš...

S druge strane (mnogi od vas znaju ovu priču), nama se auto pokvario u sred ničega i završili smo potpuno očajni u minijaturnom selu u kom niko nije govorio ni engleski ni francuski ali se 12 ljudi okupilo oko kola u nekoj improvizovanoj radionici, a glavni majstor je pronašao kreativno rešenje uz pomoć kog smo prevalili još pet hiljada kilometara bez problema. Da je hteo mogao je da nam traži stotinak evra jer nam je itekako pomogao. On je tražio - DESET. Mi mu ponudili 20, on ni da čuje...

Nikako ne mogu da se slozim sa teorijiom o "zlim marokancima", i nas su vise puta smarali nudeci ove ili one usluge, preporucivali kupovinu u svojim radnjama, voznju u bas njegovom taksiju i sl, ali sam ja to uvek dozivljavao kao njihove ponude. Mnoge sam uspevao da odbijem, ali je bilo prilika kada su svakako bile dobro dosle. Istini za volju, cesto su, bas tada bile precenjene, ali je bilo situacija kada se bez pomoci lokalaca ne bi snasli u isprepletanim i nepreglednim ulicama Marakesa i Fesa. Kada god je bila prilika za pomoc smo se obracali prodavcima u radnjama, sto zbog vece verovatnoce da znaju engleski, sto zbog toga sto ne mogu da napuste radnju i odvedu nas do mesta za koje smo pitali i traze novac za to, nego nam samo objasne ili jednostavno rukom pokazu pravac.

Sa druge strane, jedan od mojih najjacih utisaka sa puta je upravo njihova srdacnost, gostoljubivost i odsustvo bilo kakve agresivnosti. To smo najbolje mogli osetiti u vozu, gde bi nas odmah po sedanju u kupe nudili jabukama, na ulici gde smo bezbroj puta culi Welcome u Morocco i sl. Posebno mi je bilo prijatno da posmatram njihove medjusobne odnose, koji su prepuni uvazavanja, iskazivanja prisnosti i opet da ponovim bez imalo agresivnosti na koju smo se mi, bojim se, navikli.

Eto tako sam ja doziveo marokanski mentalitet 

Hajde da i ja napisem koju.

Kao covek koji ima nekoliko dobrih prijatelja Marokanaca, mogu reci da sve zavisi gde su rodjeni, ako su rodjeni u turistickim mestima, naravno da ce vecina njih pokusati da vas iskoriste jer su tako nauceni, ako zive u Evropi, naravno da ce biti opasni, i veoma brutalni (pricam za one ulicare koje sam sretao po Parizu, Amsterdamu, Briselu).

Sa druge strane tradicionalno vaspitan  Marokanac je vernik, moli se nekoliko puta dnevno i Pravi ti je prijatelj, osetio sam na svojoj kozi. Posto sam dosta Marokanaca upoznao, mogu reci, naravno generalno, da pozitivno ipak preovladava...