Na 150km od Tbilisija se nalazi Kazbegi. Ko voli trčanje, tamo će 6. septembra biti održan Kazbegi maraton (ali i polumaraton i trka na 8km). 

A ko voli planinarenje, moze da se popne na vrh vulkanske planine Kazbek (ყაზბეგის მყინვარწვერი), treci najvisi vrh u Gruziji.

Kad smo kod planinarenja u Gruziji, Ushba (უშბა) je The Queen of Caucasus. Ali samo za ljude sa odlicnim alpinistickim iskustvom, dobrom opremom i jos boljom kondicijom.

http://i.imgur.com/q4M8paD.jpg

Evo jedan blog o Gruziji, Armeniji i naravno Tbilisu... nisam čitao al` bi trebalo da ima korisnih informacija...

http://tritjednanakavkazu.wordpress.com/

Овај димњак од евра што расте, јел то само новац са Индигого или укључује и остале донације?

  Sve zajedno.

Да ли је могуће да већ три дана нема ниједне уплате?

Moguće je

Sta u slucaju da se ne skupe pare?

Bez brige, kuće će se svakako biti Nadamo se da će se sakupiti dovoljno na licu mesta, i da će uspeti nešto da pretekne za finansiranje Kluba (magneti, majice, knjigovođa, birokratija, hosting, razni troškovi...). Ako ne, šta da se radi.

Kad ce se pojaviti formular za prijavu?

Videću da ga postavim što pre, više ljudi je pitalo

Cao, pozdrav svima! Ja sam zainteresovana da idem u Tbilisi, kako god, mada mozda najpre vozom, zbog lepote predela, i usputnih obilazaka. S obzirom na to da ne bih posla bas sama na toliki put, ako iima zainteresovanih koji bi isli posle 21.jula neka se jave. 

Cao, pozdrav svima! Ja sam zainteresovana da idem u Tbilisi, kako god, mada mozda najpre vozom, zbog lepote predela, i usputnih obilazaka. S obzirom na to da ne bih posla bas sama na toliki put, ako iima zainteresovanih koji bi isli posle 21.jula neka se jave. 

Jelena imamo topic u okviru "Prijatelj za putovanja" koja se odnosi na ovo sto si pomenula. Tamo je jedan clan predlozio put preko Turske sve do Tbilisi-ja, ja i jos par clanova smo zainteresovani da zajedno krenemo na ovaj put. Lakse je a i zabavnije Predlazem da pogledas plan puta koji bi svi zajedno razradili jos naravno i javis se u toj temi

Lep pozdrav

Edited June 13, 201410 yr by Grof bez krune

Postavljeni formular za prijave i pravilnilk: https://www.klubputnika.org/putnicka-kuca/tbilisi/3736-prijave-i-kucni-red

Da li drugar i ja mozemo da posaljemo dva puta zahtev za putnicku kucu? Posto bismo mi dosli sredinom avgusta, bili jedno 5 dana u tbilisiju, pa bismo skoknuli 3 dana do jermenije, i u povratku jos jedno 2-3 dana u tbilisiju pa nazad kuci.

As I know - moze.

Može, naravno

Ja sam se evo vratio iz Gruzije i Putničke kuće i jako bih želeo da podelim utiske sa drugim putnicima ovde. Ne znam gde da postujem ovo, a ovaj deo foruma mi deluje najprikladnije mesto za to.

Ja sam, nažalost, morao da se vratim iz Gruzije mnogo ranije nego što sam planirao (mislio sam da skoknem i do Jermenije, ali avaj), ali mislim da sam ipak bio dovoljno dugo da steknem neki utisak koji i nije tako površan.

Utiske ću podeliti u dve kategorije - šta mi se svidelo i šta mi se nije svidelo.

Prvo o pozitivnim utiscima.

1. Gruzija je mnogo lepa zemlja, možda i najlepša u kojoj sam bio (mada nisam baš mnogo proputovao). Definitivno je lepša od Crne Gore, koja je do putovanja u Gruziju bila ubedljivo na vrhu moje liste najlepših komada zemlje na svetu. Te planine na Kavkazu su stvarno spektakularne. Visoke i strme, obrasle zelenom travom, ispresecane mnogobrojnim potočićima, a vrhovi nestaju u oblacima. Stvarno bajkovito.  
2. Ljudi su jako srdačni i gostoljubivi, ali ja nikad nisam siguran da li je to samo zato što sam stranac ili su takvi i jedni prema drugima. Primetio sam da u Srbiji ljudi vole da se ulizuju strancima i da stranci uvek dobiju bolju uslugu od lokalaca, pa sam pomislio da je možda isti slučaj i u nekim drugim zemljama. U svakom slučaju, meni je prijalo.   Stopiranje je samim tim vrlo lako i relativno brzo.
3. Hrana mi je takođe zanimljiva. Delovala mi je donekle slična našoj (čitaj Turskoj). Oni sosovi su im baš zanimljivi i dve flaše sam poneo kao suvenir. Inesa iz Putničke kuće je toliko obožavala onaj sos od šljive da ga je stalno mazala na hleb.  Meni to nije bila baš najbolja kombinacija. 
4. U Tbilisiju su mi se najviše svideli oni buvljaci po parkovima gde se prodaju gramofonske ploče iz vremena SSSR-a, slike Jurija Gagarina od pre pedeset godina, razne stare knjige, porno filmovi i sovjetski priručnici za učenje stranih jezika, takođe od pre pedeset godina. U stvari, ti buvljaci su mi u početku bili odvratni ali su mi kasnije postali dragi. 

Nažalost, mnogo toga mi se nije svidelo i to je nekako ostavilo jači utisak na mene. Baš sam negativan. 

1. Ono što me je izluđivalo i na šta nikako nisam mogao da se naviknem jeste saobraćajna nekultura i nedostatak pešačkih prelaza. Svaki obilazak Tbilisija mi je na kraju preseo zbog stresa koji sam doživljavao prilikom prelaska ulice. Čak i kada nađete neki od retkih pešačkih prelaza, nemojte misliti ta tu imate prednost. Vozači vam bezobzirno presecaju put ili vas zaobilaze, samo da ne bi stali. A prelazak van pešačkog je kockanje sa životom. Već na prvi pogled se vidi da je Tbilisi grad prilagođen vozačima, a za pešake šta ostane. Malo je i trotoara. 
2. Takođe me je iznenadio i veliki broj besnih automobila. Svi voze neke džipove, mečke i slično. Pitam se samo u kojim to fabrikama rade ili koliko moraju da kopaju i oru na njivama da bi priuštili takve automobile. A jedan Gruzin mi je ladno rekao kako je bivši predsednik Sakašvili iskorenio korupciju. Aha, jeste. Svi voze. Benzin je jeftin. Mislim da je 2.1 lari što mu dođe oko 110 din za litar. Čuo sam takođe da su i cigarete jeftine. Ne volim te zemlje gde su luksuz i poroci jeftini. 
3. Ono što me je ipak najviše zapanjilo jeste što se mlađi ljudi stide svog znanja ruskog jezika.  Pričam ja tako sa jednim Gruzinom kako sam primetio da ama baš svi govore ruski i da mu to dođe kao drugi zvanični jezik, a on poče da me ubeđuje da nije tako, da sam stekao pogrešan utisak, da uglavnom svi znaju engleski. A on sam razbija ruski pa još počeo da se pravda kako ga je naučio zato što je živeo u posebnom multietničkom kraju Tbilisija pa su komunicirali na ruskom, ali eto on je izuzetak. Jeste jako antirusko osećanje zbog Osetije i Abhazije i ja to razumem ali znanje stranog jezika je uvek prednost. Stariji ljudi su mnogo opušteniji što se toga tiče.
4. Gruzini su opsednuti Amerikom i Zapadom. Vidi se da se zemlja svim silama trudi da postane što zapadnija i "kao" modernija ali to radi tako trapavo i površno. Na primer, svuda po Tbilisiju imate besplatni wi-fi, pa neke automate na svakom ćošku za dopunu ovoga i onoga, što bi trebalo da ostavi utisak modernosti i napretka, a odmah preko puta naiđete na temeljno nađubrene zelene površine i neosvetljene, štrokave podzemne prolaze. Onaj Gruzin je inače ubeđen da će Gruzija povratiti Abhaziju i Južnu Osetiju i da će ući u EU za najviše sedam godina. Verovatno zajedno sa Srbijom kad i Srbija povrati Kosovo. 
5. I na kraju, kao šlag na tortu, bio sam zgranut prizorom koji sam video prilikom odlaska iz Tbilisija, na putu prema aerodromu. Glavna ulica od grada do aerodroma se zove Avenija Džorža Buša.  Pa stvarno nisu normalni! To sve govori. 

Sama putnička kuća je bila zanimljiva i na sreću nepretrpana, bar kad sam ja bio tu. Upoznao sam neke ljude koji su mi se jako svideli, neke koje nisam mogao da podnesem, dosta sam naučio i o sebi (shvatio da sam pomalo snob, da i ja imam taj kompleks zapada, da mi je teško da se odreknem udobnosti  , da masovni turizam i nije tako loš  , da veš može odlično da se opere ručno i to u hladnoj vodi ako staviš sto kila praška...) ali sam naučio dosta i o drugima (shvatio da mnogi ljudi nemaju pojma zašto putuju, da neki putuju samo da bi po povratku mogli da kažu da su bili tamo i tamo, da se pohvale kako su veliki avanturisti i kako su se našli u raznim opasnim situacijama...). Sve u svemu vrlo zanimljivo i korisno iskustvo. 

Kakvi su vaši utisci?

Moram da napišem da sam sa uživanjem pročitao ovaj izveštaj 

U Gruziji sam bio sada već davne 2005, i sve vreme mi je izgledala kao jedna sjebanija, tužnija verzija Srbije koja je, pored drugih svojih nesreća, imala i tu nesreću da se graniči sa Rusijom. Sećam se da je tada na parlamentu visila divovska zastava EU, a sto metara dalje je stajao bilbord sa ogromnom fotografijom Džordža Buša. 

Možda najjači utisak o Gruziji bio je utisak sirotinje koja nikako da već jednom navikne na to da je sirota i da se pomiri sa tim - za razliku od, recimo, siromaštva na Bliskom istoku ili u zemljama Afrike, u kojima ljudi ne pamte nikakve bolje dane kada su imali siguran posao u državnoj službi i vikendicu na moru. U Gruziji se nekako videlo da ti ljudi uopšte ne umeju da budu siromašni, videlo se da nose iznošenu i staru odeću koja je nekada bila dobra, da su gradovi nekad lepo izgledali ali su se s vremenom raspali, da su parkovi bili pažljivo projektovani i posađeni ali su onda pušteni da podivljaju. U prestonici je to još bilo koliko-toliko zamaskirano, ali u provinciji je bilo bolno očigledno. Mene je ta očigledna entropija totalno deprimirala.

Što se buvljaka tiče, oni su najbolji u zemljama u kojima je nekad bilo dobro, pa su potom osiromašile. Onda ljudi iznose da prodaju i stvari koje nikada ne bi prodali, da ne moraju.

Što se mentaliteta tiče, isti kao na Balkanu. Identitetska pometnja takođe potpuno ista. Sa mnom su svi bez problema pričali ruski, ali to je bilo pre rata.

Vina - mnogo bolja nego kod nas. 

U nedelju sam se vratio sa putovanja, proveo sam u Tbilisiju 6 dana + 2 dana  u Batumiju. 

Fokus sam stavio na urbanu sredinu tako da sam, verovatno, jedan od retkih koji nije iskoristio mogucnost da uziva u fenomenalnoj prirodi

Meni je takodje bilo neverovatno odsustvo pesackih prelaza i zapustenih podzemnih prolaza koje sam koristio iskljucivo kad sam morao, pa sam u nekoliko navrata naocigled policije bez problema pretrcavao bulevare.

Ogroman broj dzipova me je takodje fascinirao, ali sam sebi to objasnio kao potrenu za terencima u ovoj zemlji gde se manijacki vozi i gde se, verovatno, koriste i alternativni putevi losijeg kvaliteta.

Onaj deo Tbilisija koji se nalazi u zaledju Station Sqaurea je totalno ludilo raspadnute radnicke cetvrti. Nakrivljene kuce, dvorista sa jednom zajednickom cesmom, nekakve pekare koje na prvi pogled ne zadovoljavaju minimum higijenskih standarda, radionice koje lice na deponije i sl. ostavile su mi utisak atmosfere iz Kafkinog Procesa.

Nista bolja situacija nije ni u samoj turistickoj zoni gde cim se malo skrene sa ulice Kote Abhazi nailazi se na oronule fasade i zapustena dvorista.

Gruzijska EUforicnost mi je logicna s obzirom na cinjenicu da Gruzija od sve tri zakavkaske republike nema bliskog saveznika u okruzenjju. Azerbejdzan, bogat gasom/naftom, ima otvorenog saveznika u jezicki/etnicki slicnoj Turskoj, Jermenija opstaje zahvaljujuci Rusiji, dok Gruzija trazi neki svoj put. Bilo mi je veoma zanimljivo kada sam pricao sa jednim 40godisnjim Gruzinom koji nam je pomogao da se snadjemo po dolasku kada je rekao da "mi mali pravoslavni treba da se drzimo zajedno" pri cemu se odmah ogradio od pravoslavne Rusije istakavsi da je Rusija, iako pravoslavna, samo jedna od imperijalnih sila

Tragikomicno mi je delovala situacija u Nacionalnom muzeju ili Muzeju/postavci sovjetske okupacije 1921-1991. Prilazim jednom od monitora na kojem je trebalo da ide nekakav film i citam na cirilici "нет сигнал". Dakle, sovjetske puske i cizme vise nema, ali je zato tu ruska tehnika sto mu dodje kao suptilniji vid okupacije ili ono sto se u geopolitici zove "meka moc" (Dzozef Naj). Ista stvar je i u trgovinama- ruska roba je sveprisutna.

Dakle, posle Turske Tbilisi je bio povratak u Evropu, ali u rusku verziju evropskog grada.

Sa druge strane, Batumi je bio nesto sasvim drugo. Imao sam utisak da sam u drugoj drzavi jer arhitektura apsolutno odstupa od onoga sto sam doziveo u Tbilisiju.

Centar grada mi je licio na kombinaciju rusko-turske kitnjastosti i ukrasa, naspram koje je Tbilisi prilicno arhitektonski jednostavan. Sve mi je to delovalo jos neverovatnije s obzirom na cinjenicu da je u pitanju savremena visokogradnja koja crpi inspiraciju iz, za Gruzine, "neprijateljskih: susednih kultura. 

I dok u Tbilisiju sa nelagodom priznaju da svi govore ruski kao maternji jezik, u Batumiju je to sasvim normalna stvar zbog ogromnog broja ruskih i ukrajinskih turista. Dakle, politika je jedno, a okolnosti i okruzenje nesto sasvim drugo, a tu je ekonomija poprilicno jasna i racionalna. Ipak, mogu da razumem antirusko raspolozenje kako zbog Juzne Osetije i Abhazije, kao i zbog dugog niza godina koji su proveli pod carskom i sovjetskom Rusijom, ali je njihovo insistiranje na ignorisanju konteksta da su modernizaciju doziveli kroz sovjetski socijalizam pogresno, kao sto je pogresno medjusobno ignorisanje bivsih jugoslovenskih republika.

U Beogradu sam vidjao ljude kako se krste dok gradskim prevozom prolaze pored crkve, ovde je to masovna pojava, a u jednom momentu sam spazio lika kako se zaustavlja, izlazi iz auta da bi se prekrstio i nastavlja dalje da vozi. Ipak, stekao sam utisak da se religija dozivljava ozbiljno i da su u nacionalnom smislu iskreniji pravoslavci u odnosu na Srbe. 

Parkovi su im po meri, manji ali nekako tematski gradjeni. Vode i fontana na javnim povrsinama ne nedostaje, sto je fenomenalno. Metro sistem, iako prebucan, sljaka odlicno i, sto je najbolje, jeftin je. Cini mi se da centar grada nije toliko zatrpan bilbordima kao sto se moze kod nas videti, ipak podosta je gradjevina od kulturnog znacaja koje se restauriraju i to kao da se radi bez zurbe. 

U svakom slucaju veoma interesantan grad jos interesantnije zemlje koja je dala jednog Staljina i Beriju, a i Erdogan je jednim delom etnicki Gruzin

Znate li u koje vrijeme otprilike stize voz u Kars i kada je iz Karsa moguce uhvatiti prevoz za Tbilisi? Sta kazu ovi koji su stigli s nasih krajeva..? Planiramo uzeti BFP..
Hvala puno..

Znate li u koje vrijeme otprilike stize voz u Kars i kada je iz Karsa moguce uhvatiti prevoz za Tbilisi? Sta kazu ovi koji su stigli s nasih krajeva..? Planiramo uzeti BFP..

Hvala puno..

U idealnom slucaju u Kars stizete u 18h, a najizglednije da ce to biti oko 19h.

Nocenje u gradu vam ne gine, sem ako u vozu ne upoznate neke lokalce koji vam mogu pomoci.

Za Tbilisi imate dve opcije:

1. da ujutru sto pre uhvatite neki prevoz do Ardahana odakle oko 12h ide marsutka preko Posofa i vozi vas do Akhaltsikhea u Gruziji, gde presedate i ulazite u gruzijsku marsutku koja ide direktno za Tbilisi. Turcima dajete 50 lira i to je cena za ceo put. Nista ne doplacujete.

2. da se raspitate u Karsu cim dodjete, ili rano ujutru, za neki iranski bus (video sam na granicnom prelazu bus sa iranskom, turskom i gruzijskom zastavom na sofersajbni, ime prevoznika nisam uspeo da procitam jer mi je pismo strano) za koji sam nasao neke informacije od prosle godine na LonelyPlanetu gde stoji da taj bus prolazi kroz Kars i ide za Tbilisi (tamo pise da se kompanija zove Gity Peyma).

A ima i treca opcija, a to je da menjate prevoze za svaku relaciju i da se snalazite kod lokalaca koji rade na crno ili taksiraju, pa uz cenkanje mozda i ne bude lose: Kars - Ardahan, Ardahan - Posof (ja sam dobio info da taj deo vozi neki matorac koji drzi cenu jer nema konkurenciju), Posof - granica, granica peske do pumpe gde gruzijski taksisti opet drze cenu do Akhaltsikhea, a onda odatle imate dosta izbora za Tbilisi.

Edited August 14, 201410 yr by BrankoM

Da li je, iskreno,

prevelik poduhvat ici tim vozom kroz cijelu Tursku..i nazad na isti nacin? Da li je to malo pretjerano..po vasem misljenju?

Ma nije uopšte, pogotovo ako doplatiš za spavaća kola nekih četiri i po evra uz Balkan fleksipas. Poneseš nešto hrane i to je to. Zanimljivo je u turskim vozovima   .

Da li je, iskreno,

prevelik poduhvat ici tim vozom kroz cijelu Tursku..i nazad na isti nacin? Da li je to malo pretjerano..po vasem misljenju?

Po meni nije preterano, mada sve zavisi od toga sta zelite od putovanja i od odmora. Meni je ovo bio prvi put da krenem na ovakvu vrstu putovanja i na tu stranu sveta i nimalo se nisam pokajao, tako da cu prvom sledecom prilikom opet tamo ali sa boljom opremom  

Ukoliko ne zelite da se vracate istim putem jednostavno iz Tbilisija uhvatite jednu od milion marsutki koje idu za Batumi i odatle rezervisete kartu za jedan od milion buseva koji ide za Istanbul i resite problem. Ili od Batumija pa do Istanbula auto-stopom, a usput mozda obidjete i neke od turskih crnomorskih gradova Rize, Samsun, Trabzon.

Ma nije uopšte, pogotovo ako doplatiš za spavaća kola nekih četiri i po evra uz Balkan fleksipas. Poneseš nešto hrane i to je to. Zanimljivo je u turskim vozovima   .

Defitinivno su zanimljivi, mozda malo preteruju sa klimom ali ok je

Mozda cak i ne moraju spavaca kola, sedista u vagonima mogu da se rotiraju tako da se moze improvizovati neki lezaj