U indijskom gradu Varanasi postoji neobično mesto gde ljudi imaju "rok" od dve nedelje da - umru

Varanasi - U indijskom gradu Varanasi nalazi se konačište, krajnja destinacija starih Indusa, koji tu dolaze u nadi da će za nekoliko dana umreti i biti tradicionalno sahranjeni spaljivanjem na obali Ganga. Nakon prijema na recepciji "Mukti Bavan" konačišta, gosti imaju "rok" od dve nedelje da umru. U protivnom, moraju da napuste hotel.

"Dok ostali svet proslavlja rođenje novog života, mi na sličan način proslavljamo smrt", kaže Bairav Nat Šukla, menadžer ovog konačišta. Indusi veruju da će, nakon što umru u Varanasiju i njihov pepeo bude razasut po Gangu, to omogućiti duši da izbegne krug smrti i ponovnog rođenja - da će postići "mokšu", odnosno spasenje.

U "Mukti Bavanu" mesečno umre između 30 i 70 ljudi. Rok od dve sedmice za umiranje se poštuje. Međutim, ako nema gužve, menadžer ponekad dozvoli gostima da ostanu duže od dve nedelje i sačekaju svoj kraj. Dešavalo se, takođe, da je, ukoliko je bila velika gužva, Šukla dozvoljavao nekim gostima da umru u njegovoj kancelariji.

Atmosfera u konačištu "Mukti Bavan", ili "Kući spasenja", nije toliko turobna koliko bi se moglo pomisliti. U jednoj sobi su Narajana i njegova 80-godišnja majka, Manorme Devi, koja besvesno leži na drvenom ležaju. "Stara je. Imala je dug život, i kako mogu da osećam tugu? Varanasi je bitno mesto. Mesto hramova. Srećan sam što sam je doveo ovde da umre", kaže Narajan.

Njegova porodica će platiti samo troškove struje i hrane. Najsiromašnije porodice mogu sve da obave besplatno.

U ovom konačištu nema doktora ni medicinskih sestara. Umesto njih, tu su samo četiri sveštenika. Predvideti dan kada će neko umreti - prilično je nepouzdana "nauka". Zato putovanje u Varanasi predstavlja neku vrstu kockanja.

"Ljudi dođu u nadi da im se smrt približila ali, u slučajevima kada nije, oni se nađu u nedoumici", priča Šukla. Porodica Rama Boga Pandija je postala prilično nervozna jer 85-godišnji bivši učitelj iz sela na istoku države Bihar u svojoj sobi u konačištu leži već deset dana. Za razliku od drugih gostiju, on je još svestan, mada ne može da govori i jedva da može da se kreće.

Njegove umorne oči gledaju svakog ko uđe u sobu. Bori se da se nasmeje.Telo mu je sama kost i koža.

"Doveli smo ga pošto su nam doktori rekli da za njega nema više nade", kaže Daja Šankar, Ramov najstariji sin, koji će zapaliti pogrebni plamen kada za to dođe vreme.

Beta-Rojters

Potpuno bizarno... 

Kod nas bi ovo bilo morbidno...

ovaaaj... upoznata sam, donekle sa tim obicajima, ali... uh! 

leeee... ali neverovatno je kako je to njima normalno...

negde te docekaju da umres... :-\

a onda te prospu po Gangu

uh

ipak su indijanci i indijci donekle slicni

mnogi indijanci imaju obicaj da odu u prirodu da umru, kad osete da je dosao njihov cas.

ne znam, ljudi... meni to deluje sasvim prirodno..

bolje nego da te zakucaju u sanduk.. prirodica

a hotel je stvarno ludilo...