Znam sve to. 

Nažalost, nemam pojma o marketingu niti znam nekoga ko se time bavi. Aludirala sam na brojne agencije. Možda biste mogli da im pošaljete upit, sa predlogom da osmisle neku crowd funding kampanju za vas a da naplate po realizaciji projekta, tj. da imaju procenat. Ovo mi je palo na pamet kad je bila ona tema o Perkovom spotu. Neko je jako lepo analizirao zašto njegov video jeste privukao stotine fundera a vaš nije. Ne mogu da tvrdim, ali mislim da ga nije radio sam već da je verovatno angažovao nekog kome je to struka.

Svoju pomoć mogu da ponudim (već sam ponudila) u vezi sa načinom na koji sam ja promovisala svoju turu oko sveta i knjigu, što je bilo 'na osećaj' i uz neprocenjivu pomoć Tamare iz Putospektive, iako ni ona nije stručna niti je imala prethodno iskustvo u nečem takvom.

Deluje mi kao očigledno, ali nisam više siguran pravimo li svi istu razliku, te je bolje da iskažem: treba razlikovati pojmove putnika i putopisca [termini moji], koji naravno nisu međusobno isključivi.

Svi smo mi tek putnici kada se denemo na put na Frušku goru, Rim, Nuakšot ili Patagoniju vođeni, pretežno ili potpuno, tek nagonom za putovanje, željom da se vide druge stvari i neizdržom da se bude na mestu. Sve dok svoje doživljaje i utiske zadržimo za sebe ili uzak krug prijatelja, putnici ćemo i ostati. Kada, međutim, želimo da to podelimo sa širim auditorijumom, u formi forumskog posta, bloga, članka na Klubu putnika, članka u časopisu, video-snimka, reportaže ili knjige, polako postajemo putopisci. Kod većine se to putopisanije tu i završi: forumski post ili blog će pročitati stotinak ljudi, neko će pohvaliti, većina će ignorisati, i autor se okrene drugom hobiju ili zadovolji time da njegov rad ostane zabava užeg kruga ljudi. Međutim, oni sa više upornosti, sreće i talenta, u kojoj god proporciji, dopreće do šireg kruga ljudi, privući će pažnju, pojaviće se tu i prvi sitni honorari u formi sponzorstava ili keša, i tako će postati "profesionalni" putopisci.

Uočimo, međutim, da su bivanje putnikom i autorom (koje god provenijencije) dve potpuno odvojene kategorije, koje se rade iz različitih pobuda. Biti putnikom je (ako ne morate silom svoje profesije) potreba nemirnog duha za kretanjem, istraživanjem i promenom pogonjena potpuno unutrašnjom, introvertnom dinamikom. Biti autorom je potreba da se unutrašnji talenat javno, ekstrovertno iskaže, da se u drugima reflektuje potvrda sopstvenog truda i talenta, da se dobije pohvala i nagrada.

Kada se, u različitim proporcijama (koje uglavnom svi imamo) u jednoj osobi sretnu putnik i autor, dobije se putopisac. Dinamika ova dva aspekta ličnosti se razlikuje od jednog do drugog putopisca: jedni postaju autori samo da bi zaradili dovoljno para i sponzora da bi zadovoljili svoje putničke nagone. Drugi pak putuju da bi imali dovoljno materijala za svoja spisanija. Kod većine, pak, ove su uloge teško razlučive, i ne razaznaju ih više ni sami.

Koliko primećujem - moderatorske makaze ovde žestoko rade... 

Ako dobro shvatam  -  to je pre nekog vremena  brisani post pričao. / pitao / problematizovao...

Eh, svi su jednaki - samo su neki jednakiji  (a moderatori su naj-jednakiji).

Ima li nekog načina da se čovek odjavi sa ovog foruma? 

Deluje mi kao očigledno, ali nisam više siguran pravimo li svi istu razliku, te je bolje da iskažem: treba razlikovati pojmove putnika i putopisca [termini moji], koji naravno nisu međusobno isključivi.

Svi smo mi tek putnici kada se denemo na put na Frušku goru, Rim, Nuakšot ili Patagoniju vođeni, pretežno ili potpuno, tek nagonom za putovanje, željom da se vide druge stvari i neizdržom da se bude na mestu. Sve dok svoje doživljaje i utiske zadržimo za sebe ili uzak krug prijatelja, putnici ćemo i ostati. Kada, međutim, želimo da to podelimo sa širim auditorijumom, u formi forumskog posta, bloga, članka na Klubu putnika, članka u časopisu, video-snimka, reportaže ili knjige, polako postajemo putopisci. Kod većine se to putopisanije tu i završi: forumski post ili blog će pročitati stotinak ljudi, neko će pohvaliti, većina će ignorisati, i autor se okrene drugom hobiju ili zadovolji time da njegov rad ostane zabava užeg kruga ljudi. Međutim, oni sa više upornosti, sreće i talenta, u kojoj god proporciji, dopreće do šireg kruga ljudi, privući će pažnju, pojaviće se tu i prvi sitni honorari u formi sponzorstava ili keša, i tako će postati "profesionalni" putopisci.

Uočimo, međutim, da su bivanje putnikom i autorom (koje god provenijencije) dve potpuno odvojene kategorije, koje se rade iz različitih pobuda. Biti putnikom je (ako ne morate silom svoje profesije) potreba nemirnog duha za kretanjem, istraživanjem i promenom pogonjena potpuno unutrašnjom, introvertnom dinamikom. Biti autorom je potreba da se unutrašnji talenat javno, ekstrovertno iskaže, da se u drugima reflektuje potvrda sopstvenog truda i talenta, da se dobije pohvala i nagrada.

Kada se, u različitim proporcijama (koje uglavnom svi imamo) u jednoj osobi sretnu putnik i autor, dobije se putopisac. Dinamika ova dva aspekta ličnosti se razlikuje od jednog do drugog putopisca: jedni postaju autori samo da bi zaradili dovoljno para i sponzora da bi zadovoljili svoje putničke nagone. Drugi pak putuju da bi imali dovoljno materijala za svoja spisanija. Kod većine, pak, ove su uloge teško razlučive, i ne razaznaju ih više ni sami.

Ovo je nešto najlucidinije što sam pročitala o ovoj temi.

No, nekako mi se čini da su na posebnom tapetu samo oni koji se izražavaju kroz pisanu reč.

Zanima me kako bi video tu distinkciju između fotografa bilo koje druge provenijencije i fotografa koji putuje i objavljuje/prodaje svoje radove s putovanja.

Takođe, ovde se stalno provlači ta 'zabrana' javnog objavljivanja kao jedini marker koji odvaja uslovno rečeno 'pravog' putnika od putopisca-autora-putnika-ilikakogodganazvali. Zaboravlja se, svesno ili ne, da danas svi bloguju. Bloguje se o koječemu. U poplavi blogova o raznim temama, mnogi blogeri dobijaju priliku da počnu i da žive od blogovanja. Danas je već opšteprihvaćeno navesti kao zanimanje 'bloger'. Čak i vrlo ozbiljni književni kritičari na tribinama i u svojim kritikama govore da blogovanje ako nije u najstrožem smislu umetnička forma a ono ipak, u mnogim slučajevima, jeste forma umetničkog izražavanja. Čini mi se da je vrlo tanka ta razlikovna linija i da se ona ne nalazi u nečijim motivima da bloguje-putuje-piše-fotografiše već u kvalitetu toga što radi. A taj kvalitet podleže strukovnoj oceni - kao delo. I mislim da je to i jedini pravi kriterijum a sve polemike ovog tipa su nasilni pokušaji da se napravi nekakva moralna granica koja za samo delo uopšte nije bitna. 

(Pada mi na pamet da je jedna od najvoljih pesama ikada napisanih napisana krajnje svesno, sa namerom da bude upravo to - najbolja poema ikada napisana. Reč je o Gavranu (Anabel Li), a kako je i zašto tako zamišljena Po je detaljno objasnio u Filozofiji kompozicije. Ako to prenesemo u savremeni trenutak i napravimo analogiju sa nekim (uzmimo da je pisac) ko svesno uradi nešto zarad budućeg dobrog dela (preduzme neko putovanje i krene da o njemu bloguje a potom ga i obradi u žanru koji mu odgovara), da li je važno to delo koje je stvorio, njegov kvalitet, ili piščeve pobude da smišljeno stvori delo koje će biti posebno?) 

I ajde da vidimo i drugu stranu u ovim polemikama.

Zašto bi nekome ko putuje i piše samo za uži krug prijatelja (nije mu se posrećilo ili nije dovoljno dobar) smetalo što neki od toga žive? Što su od svog hobija napravili izvor prihoda a pri tom je, ponavljam njihovo pisanje / njihove fotografije / njihove slike (šta god) umetnički vredno? Ako nije u pozadini motiv ljubomore, može da bude i okoštalost za promene. Do sredine pa i druge trećine prošlog veka performans nije bio priznat kao umetnička forma. Sada uveliko postoje performeri. Neko je od javnog izlaganja svojih veština / talenata / znanja napravio umetnički priznatu kategroiju. Da li oni sa druge strane u ovakvim polemikama mogu da dozvole da su možda neosetljivi za neminovna pomeranja granica u umetnosti u eri interneta?

@Nanavira, brisani post je vređao, i to veoma otvoreno. Što ovaj ovde citirani ne čini ni u naznaci. Razlika je mala ali suštinska.

Edited December 1, 201410 yr by Snezana011

Koliko primećujem - moderatorske makaze ovde žestoko rade...

Tako je.

Ako dobro shvatam  -  to je pre nekog vremena  brisani post pričao. / pitao / problematizovao...

Postoje, ugrubo, dva načina da se neko pitanje pita/problematizuje, lep i ružan. Prvi je otvoren za odgovor koji je suprotan tvom stavu, a drugi ima nameru da omalovaži i uvredi. Zanimljivo, onaj prvi ujedno biva i efikasniji da ljude pridobiješ za svoj stav i nateraš ih da razmišljaju o njemu. Ako ti je to cilj, to jest.

Eh, svi su jednaki - samo su neki jednakiji  (a moderatori su naj-jednakiji).

To je još Orvel konstatovao odavno.

Ima li nekog načina da se čovek odjavi sa ovog foruma?

"Sign Out" u gornjem desnom uglu.

Na forumu je dobrodošla diskusija, tome i služi, da razmenimo mišljenja, stavove, argumente. Iznošenje stava uz usputno napadanje druge osobe (dakle ne argumenta) ovde nije prihvatljivo. U to se računa i pasivna agresija koja nažalost mnogima prolazi ispod radara jer nije otvoreno vulgarna.

Takođe, ovde se stalno provlači ta 'zabrana' javnog objavljivanja kao jedini marker koji odvaja uslovno rečeno 'pravog' putnika od putopisca-autora-putnika-ilikakogodganazvali. Zaboravlja se, svesno ili ne, da danas svi bloguju. Bloguje se o koječemu. U poplavi blogova o raznim temama, mnogi blogeri dobijaju priliku da počnu i da žive od blogovanja. Danas je već opšteprihvaćeno navesti kao zanimanje 'bloger'. Čak i vrlo ozbiljni književni kritičari na tribinama i u svojim kritikama govore da blogovanje ako nije u najstrožem smislu umetnička forma a ono ipak, u mnogim slučajevima, jeste forma umetničkog izražavanja. Čini mi se da je vrlo tanka ta razlikovna linija i da se ona ne nalazi u nečijim motivima da bloguje-putuje-piše-fotografiše već u kvalitetu toga što radi. A taj kvalitet podleže strukovnoj oceni - kao delo. I mislim da je to i jedini pravi kriterijum a sve polemike ovog tipa su nasilni pokušaji da se napravi nekakva moralna granica koja za samo delo uopšte nije bitna. 

Ne znam gde se to u našem domenu provlači zabrana javnog objavljivanja. Jedno je cenzura a drugo kritika. Prva bi ti, Snežo, trebalo da znaš razliku.

Treba da se objavljuje sve, ali istovremeno treba da postoji kritička i stručna javnost koja će dati svoje sudove. Deo te javnosti čine i ovakve polemike, zar ne? Upravo su one deo artikulacije javnih glasova, dakle deo kritičke javnosti, a ne poziv na zabranu ili cenzuru. Polemike ovog tipa deo su formiranja strukovnih kriterijuma, a ne pravljenje nekakve moralne granice, koja niti može niti sme da postoji. Zar to nije očigledno?

Drugo, kažem opet, isti kriterijumi treba da važe za pisce, fotografe, stripadžije, reditelje, predavače i ostale autore i kulturne radnike. Bez obzira da li su oni (i) putnici. Ne znam ko to fotografima gleda kroz prste a žigoše pisce, ali ako neko to radi mislim da greši

Edited December 1, 201410 yr by Uroš Krčadinac

Ne znam gde se provlači ta zabrana javnog objavljivanja bilo čega. Jedno je cenzura a drugo kritika. Prva bi ti, Snežo, trebalo da znaš razliku.

Treba da se objavljuje sve, ali istovremeno treba da postoji kritička i stručna javnost koja će dati svoje sudove. Deo te javnosti čine i ovakve polemike, zar ne? Upravo su one deo artikulacije javnih glasova, dakle deo kritičke javnosti, a ne poziv na zabranu ili cenzuru. Polemike ovog tipa deo su formiranja strukovnih kriterijuma, a ne pravljenje nekakve moralne granice, koja niti može niti sme da postoji. Zar to nije očigledno?

Drugo, kažem opet, isti kriterijumi treba da važe za pisce, fotografe, stripadžije, reditelje, predavače i ostale autore i kulturne radnike. Bez obzira da li su oni (i) putnici. Ne znam ko to fotografima gleda kroz prste a žigoše pisce, ali ako neko to radi mislim da greši

Stavila sam reč 'zabrana' između navodnika jer sam mislila na neizrečenu zabranu, prećutnu i podrazumevanu. Ne tako davno ovde je jedan član vrlo izričito rekao da putnici ne bi smeli da javno objavljuju dok su na putovanju. Jeste to samo jedno radikalno mišljenje, ali mnogo puta u raznim komentarima o ovim temama to se provlači kao kriterijum podele -- sve dok ne pišeš za 'veliku publiku', tj. sve dok tvoje pisanje prate samo tvoji najbliži, ti si nekakav 'pravi' putnik i to je moralno ispravno. Ako počne da te čita nogo ljudi, ti postaješ 'profi putnik' čak iako od toga ne zarađuješ, i odmah je to nemoralno, odnosno razlog da te oni iz one grupe 'nepisaca' omalovaže. Dakle, ako hoćeš da budeš 'pravi putnik', onda ne treba da javno pišeš i da budeš čitan. Nije zabrana, ali zvuči kao aksiom od kog se uvek polazi prilikom utvrđivanja ko su jedni a ko drugi.

Najsvežiji primer imali smo pre intervencije modratora, nekoliko postova iznad. Čovek ne zna ništa o kvalitetu ni Hrvojevog ni mog pisanja (a pretpostavljam ni ostalih koje je imao na umu) ali samim tim što javno objavljujemo dok putujemo svrstani smo u neku moralno nižerazrednu kategoriju. Toliko strašnu da nije izostao ni epitet da smo jadni.    

Edited December 1, 201410 yr by Snezana011

Aha, to je onaj moderirani komentar, promaklo mi je to.

Slažem se u potpunosti.

(Uzgred, kurioziteta radi, postoje kritičari koji veruju da je Po u svojoj Filozofiji kompozicije bio sasvim ironičan, da je implicitno, između redova, želeo da pokaže kako se umetnička dela prava nadahnućem a ne poštovanjem logičkih pravila. Takođe ima onih koji tu analizu smatraju aposteriornom racionalizacijom procesa koji je morao biti intuitivan. )

(Uzgred, kurioziteta radi, postoje kritičari koji veruju da je Po u svojoj Filozofiji kompozicije bio sasvim ironičan, da je implicitno, između redova, želeo da pokaže kako se umetnička dela prava nadahnućem a ne poštovanjem logičkih pravila. Takođe ima onih koji tu analizu smatraju aposteriornom racionalizacijom procesa koji je morao biti intuitivan. )

Ovde bih samo ubacila jedno "i" - postoje i kritičari koji veruju... Ali isto tako je mogla da najpre postoji racionalna ideja, možda u formi zapitanosti kakva bi bila idelano dopadljiva poema. Nije nemoguće da je jedne večeri, rumom podgrejani Po poželeo da napiše poemu koja će se bez razlike svima dopasti. Da li je nakon toga odmah došao kreativni fleš ili se toj zapitanosti Po vraćao kao izazovu, čekajući trenutak kada će mu se otvoriti uvidi - možemo samo da nagađamo. 

Budući da si i sam osetio kako izgleda proces kreativnog stvaranja, znaš da je vrlo teško razdvojiti da li je prvo - (kokoš ili jaje) - intuitivna ideja ili racionalna namera/želja da se napiše delo, a zbog/iz koje se (namere/želje) ideja rodila. U našoj priči i vezano za naše primere, smela bih da prilično pouzdano tvrdim da retko ko ko ima sklonost ka nekoj umetničkoj oblasti, kada polazi na putovanje ne pomišlja da pre ili kasnije to iskustvo izrazi kroz umetnost koja mu je bliska. Ne verujem da iko ima matematički tačan plan kako će to tačno i uraditi i kako će time što bude uradio privući publiku. Smešno je tako nešto i pomisliti, ali čak i da ima, da neko sedne i razradi marketinški plan svog putovanja & dela koje će iz toga nasta(ja)ti - opet ostaje jedino važno da li je ono dobro ili ne.  

Da se onda dogovorimo da ne postoji profesionalni putnik ali postoji profesionalni putopisac?   Mislim, kad već postoji profesionalni ubica, sigurno ni on nema diplomu i radnu knjižicu ubice.

Zanimljivo je pitanje otkud toliki antagonizam. Znam da naše ljude jako zaboli kada pomisle da neko nešto zaradi. Meni su već nebrojeno puta rekli kako sigurno uzimam dobre pare od ovog sajta. Tek kad objasnim da je situacija upravo suprotna, malo se odobrovolje. 

Kod poslova koji su po definiciji komercijalni niko ne pravi problem. Niko se ne žali što bankari zarađuju, i niko ne misli da bi taksisti trebalo da nas voze besplatno. Mi smo na forumu imali poplavu hejta kada smo uveli Google Adsense na sajt, pri čemu je više forumaša demonstrativno, uvređeno i povređeno napustilo forum za sva vremena. Nedavno je Uroš držao predavanje u kome se dotakao i putovanja, pisanja, crtanja mapa itd, i onda je jedna žena iz publike rekla, sva uznemirena: "Vi ste od putovanja napravili biznis!" Eh, gospođo, kamo lepe sreće. Ali shvatio sam šta ju je pogodilo. Putovanja su nešto romantično i magično, i sad tu neko hoće da crta mape i piše knjige i pravi zajednicu i šta ti ja znam. Pokvarili smo putovanje.

Znajući nas, možda je i u pravu. Malo šta mi još nismo pokvarili, uglavnom sebi.     

Da se onda dogovorimo da ne postoji profesionalni putnik ali postoji profesionalni putopisac?   Mislim, kad već postoji profesionalni ubica, sigurno ni on nema diplomu i radnu knjižicu ubice.

Zanimljivo je pitanje otkud toliki antagonizam. Znam da naše ljude jako zaboli kada pomisle da neko nešto zaradi. Meni su već nebrojeno puta rekli kako sigurno uzimam dobre pare od ovog sajta. Tek kad objasnim da je situacija upravo suprotna, malo se odobrovolje. 

Kod poslova koji su po definiciji komercijalni niko ne pravi problem. Niko se ne žali što bankari zarađuju, i niko ne misli da bi taksisti trebalo da nas voze besplatno. Mi smo na forumu imali poplavu hejta kada smo uveli Google Adsense na sajt, pri čemu je više forumaša demonstrativno, uvređeno i povređeno napustilo forum za sva vremena. Nedavno je Uroš držao predavanje u kome se dotakao i putovanja, pisanja, crtanja mapa itd, i onda je jedna žena iz publike rekla, sva uznemirena: "Vi ste od putovanja napravili biznis!" Eh, gospođo, kamo lepe sreće. Ali shvatio sam šta ju je pogodilo. Putovanja su nešto romantično i magično, i sad tu neko hoće da crta mape i piše knjige i pravi zajednicu i šta ti ja znam. Pokvarili smo putovanje.

Znajući nas, možda je i u pravu. Malo šta mi još nismo pokvarili, uglavnom sebi.     

Al ti je analogija

Šalim se.

Ipak mislim da 'profesionalni putopisac' ne pokriva sve one vrste poslova ljudi koji više ili manje žive od putovanja. Fotograf koji prodaje fotke s putovanja, snimatelj... ne ulaze u tu odrednicu jer se izražavaju kroz drugu umetnost.

Dalje, mnogi od ljudi iz te kategorije ne žive od toga što pišu niti pišu putopise. Perkova knjiga nije putopis, nije ni Hrvojeva, ni poslednja Rostuharova, nije ni moja... A svi opet na razne načine, živimo od toga što radimo - bilo tako što neki imaju sponzore, drugi zbog putovanja dobijaju prostor u novinama da objavljuju, trećima javna izloženost ('popularnost') donosi sredstva da putuju.   

A u vezi s tim antagonizmom, on je veoma rasprostranjen i javlja se u odnosu na sve delatnosti koje donose novac a koje nisu vezane za kancelarijski posao i radno vreme od devet do pet. Već izjašnjavanje nekog kao freelencera izaziva tu vrstu 'ljutnje' kod ljudi čiji su poslovi u tom smislu konvencionalniji.

Pada mi na pamet izraz 'putnici sa konceptualnim projektom' koji možda najbolje ukazuje da tu postoji značajna razlika u odnosu na samo 'putnika'. Nažalost, predugačak je da bi se mogao koristiti.

Edited December 2, 201410 yr by Snezana011

Putovanje je u genima. Ipak smo mi bili nomadi mnoooogo duze nego sto smo ziveli sedelackim nacinom zivota.

http://vimeo.com/108650530

Ono sto mi se najvise svidja kod nomada je sloboda - ne samo sloboda kretanja, vec nomadi nemaju drzave, nema moci i dominacije jer se ne polaze pravo na tlo. Imovina se shvata kao to sto jeste - nesto sto se privremeno koristi dok sluzi svrsi jer ne moze da se nagomilava, neprakticno je nositi. Tada je kuca svuda, i sire od ove planete koja je i sama etimoloski putnik (potice od grckog izraza putujuca zvezda).

Edited December 2, 201410 yr by noskich