Ima li neko nove informacije o vizama ? kako dobiti to famozno pozivno pismo ? Za Iran preko agencije a za Pakistan ?

ako bi dobili kojim slucajem da li posjetiti Karaci ili Islamabad ?

hvala

Ja sam predao kompletnu dokumentaciju za Pakistansku vizu danas.Trazio sam da mi odobre 2 meseca da ostanem. 6 nedelja se otprilike ceka na odgovor.  A nadlezni u Pakistanu odobravaju ili odbijaju za vizu pa se verovatno zbog toga i ceka toliko na odgovor. Pozivno pismo sam dobio od jednog Pakistanca iz Karacija koji je inace oficir u njihovoj vojsci a sa njim me je povezao jedan prijatelj. Takodje popunjenu aplikaciju sam predao,skeniran pasos sa stranicama da imaju uvid gde sam do sada bio a takodje i skeniran pasos i sve podatke od osobe od koje sam dobio pozivno pismo.Inace u Pakistan cu uci iz Irana a posle toga cu ici u Indiju...

On 4/20/2016 at 6:54 AM, Patagonac said:

Ja sam predao kompletnu dokumentaciju za Pakistansku vizu danas...

Javi kako si prosao ...

Ovo je odgovor Pakistanske ambasade putem emaila nakon predate dokumentacije

Dear Dragan,

Thank u for ur interest to visit Pakistan. We r glad to hear that. We have received ur mail for issuance of visa to enter Pakistan. We r processing it , however, it may be noted that  processing time is 50 to 60 days . we will inform u once process complete.

Regards

a par dana posle toga stize jos jedan email

Dear Dragan,

Before we process ur request pl send us following two papers

ur bank statement,
letter dully signed by Mr. Jahangir Akram
Ur itinerary to visit Pakistan inclusive of other countries and if u have visas for those countries pl send the copies.

Regards

sto jednostavno kad moze i komplikovano...Dostavio sam i te trazene papire pa opet cekanje.Kao da je Pakistan drzava u koju ljudi jedva cekaju da emigriraju,tako se ponasaju...

Thank u?
We r?
Pls (jos ovde fali s)?
itd...

Ovo jos nisam vidio u "sluzbenoj" komunikaciji 

ne mogu se sjetiti gdje sam na ovom sajtu opisao svoje iskustvo . Prvo za nas su nadlezni u Budimpesti (ne moze u BGD) onda posle xx poziva kazu mi da im posaljemo pasose i da kad nas pozovu dodjemo po njih . Nista nisu vredili pozivi i slicno da Crna Gora nije u Madjarskoj . Tek posle pisanja Pakistanskom turistickoj organizaciji i obradjanja iste ambasadi pozva nas je tel konzul izvinuo se na nesporazumu , posle je islo lako i brzo ( oko mjesec i po) .

Zahvaljujem i ovim putem gospodji Nini Adjanin na savjetima . Da nije bilo nje bilo bi gusto na ulasku . Crnogorski pasos , viza u Madjarskoj , stizemo iz Avganistana (a izgleda da njih niko nije obavjestio da SCG vise ne postoji ) , zato sam trazio i dobio pored vize papir gdje to pise ( sa svim hologramima ,kodovima i slicno) .

Ali isplatilo se , ima sta da se vidi , osim jedne neprijatnosti sa nekom od njihovih milicija kad smo ostali bez foto aparate drugih neprijatnosti nije bili , posebno imajuci u vidi da sam isao sa suprugom .

Kako se zavrsi ThirstyTraveler viza za Pakistan? da li ste je dobili na kraju?

 

Kako sam se nedavno vratio iz Pakistana gde sam proveo šest nedelja putujući kroz ovu zemlju preneću ovde neke od svojih utisaka.

Kao prvo mogu da kažem da gradovi sigurno nisu mesta u Pakistanu gde treba da provodite puno vremena kao turista. Jednostavno su previše zagađeni, saobraćaj je katastrofalan, te su jednostavno prenaseljeni. Pakistan je zemlja sa prvenstveno prirodnim atrakcijama i na to se i treba fokusirati ako odlučite da obilazite ovu zemlju turistički. Tako me nisu oduševili ni Karači, ni Hajderabad, ni Sukur pa čak ni Lahore, iako je vredilo posetiti ceremoniju na granici sa Indijom uprkos tome što sa indijske strane baš i nije bilo posetilaca zbog kovid mera.

Islamabad koji predstavljaju kao ne baš previše interesantan grad, je ipak na kraju bio pravo osveženje. Tu saobraćaj nije toliko zagušen, te bi mnogi birali upravo ovaj grad za život kada bi morali živeti u Pakistanu. U ovom gradu ima puno bogatih ljudi i sam grad ne nalikuje na druge gradove u zemlji. Pošto je projektovan posebno da bude glavni grad, ovde se baš ne može pešačiti te se morate koristiti motor taksijem ili običnim taksijem pošto je sve daleko bilo gde da se uputite. Aplikacije poput Ubera i Karima su pravi spas od taksista koji vole da naplate više turistima ali one funkcionišu samo u velikim gradovima.

Naravno za alpiniste predstavlja ova zemlja poseban izazov ali i pored toga ima šta da se vidi. Što se Pešavara tiče tačno je sve što se priča za gostoljubivost ljudi. Ovde ćete sresti neke od najgostoljubivijih ljudi ikada. To ćete primetiti pošto na mnogim mestima neće hteti da uzmu novac od vas te će vas sigurno na više mesta častiti pošto ste kao stranac gost u njihovoj zemlji i to im je posebna čast. Pešavar je bio i prvi grad u Pakistanu gde sam uspeo da pešačim kroz neke delove grada što je inače veliki problem u Pakistanu pošto u mnogim mestima uopšte nema trotoara pa morate da (pokušate da) idete putem. 

Dolina Svat gde Pakistanci dolaze na skijanje zimi kao i da se osveže leti deifinitivno ima svoje lepote. Tu ćete primeti mnogo više zelenila negoli u nekim drugim delovima zemlje. Tu sam posetio dva mesta Mingoru i Kalam. Od ova dva mesta mi se Kalam mnogo više dopao. Kako sam putovanje nastavio dalje za Čitral i dolinu Kalaša, otkrio sam nova interesantna mesta u zemlji. Čitral se pokazao kao simpatičan gradić sa lepim bazarima a u dolini Kalaša možete posmatrati kako žive Kalašani koji imaju svoj jezik, svoju religiju i žive u nekom starijem vremenu. Ovde takođe konačno možete konzumirati alkohol koji oni sami proizvode. Inače je alkohol u Pakistanu dostupan samo za nemuslimane u licenciranim radnjama koje su često prikrivene u blizini poznatih hotela.

Putovanje sam nastavio do Gilgita dalje ka severu zemlje. Gilgit za koji isto ne preporučuju neko duže zadržavanje mi je ostao u prijatnom sećanju. I ovde se sve vrti oko bazara te je saobraćaj dosta zagušen. Grad mnogima koristi kao polazna tačka za dalje putovanje kroz dolinu Hunza koja predstavlja jednu od najpoznatijih turističkih atrakcija zemlje. Ovde imate puno prirodnih atrakcija. Prvo sam se popeo do Rakapoši base camp-a a posle sam nastavio putovanje preko Karimabada, Pasua do krajnjeg severa zemlje, najvišeg graničnog prelaza na svetu na visini od 4733m nadmorske visine, prelaza Kundžerab. Vožnja autom putem Karakoram mi je bila prelepo iskustvo. Sam granični prelaz je trenutno zatvoren te je interesantno da je turistička atrakcija ali samo sa pakistanske strane. Prilaz do same kapije nije moguć, te vas pakistanska vojska zaustavlja nekoliko metara ranije pošto se Kinezi boje da im korona ne pređe u zemlju. Inače Kinezi baš i ne dolaze da se slikaju ovde. Razlog tome je i taj da baš i nema puno obližnjih mesta u blizini sa kineske strane.

Ovde će sigurno mnogi Pakistanci tražiti da se slikaju sa vama kao i u mnogim drugim delovima zemlje. To je jedna stvar koja će vam sigurno dosaditi u Pakistanu, slikanje sa lokalcima. Razlog za to je taj da mnogi Pakistanci u životu nisu videli stranca te su onda odjednom opsednuti strancem. Dešava se da pretrče ulicu da bi tražili da se slikaju te tu ide posle i često obavezno traženje Whatsapp ili FB naloga te vas stalno zovu na čaj. Moj je savet da im ne dajete ove podatke jer ća vas u mnogim slučajevima smarati. Situacija je još gora ako ste osoba ženskog pola koja sama putuje. Realno dovoljno im je dati samo pakistanski broj koji ćete svakako morati nabaviti zbog korištenja aplikacija poput Ubera ili Karima.

Pakistanska hrana je odlična, tu možete slobodno isprobati većinu specijaliteta. Iako svi kažu kako je hrana ljuta, ja sam očekivao još ljuću hranu pa sam se iznenadio da nije bila toliko ekstremno ljuta. Jede se prstima i na to se treba naviknuti. Cene hrane u lokalnim restoranima su stvarno jako jeftine.

Ono što se još može uočiti je da stepen konzervativnosti u značajnoj meri zavisi od provincije u kojoj se nalazite. Tako se u nekim delovima zemlje žene mogu videti samo prekrivene glave uz pratnju muževa, te ih inače baš i nećete nigde susretati, dok su u velikim gradovima mnogo liberalniji te se može videti da recimo žena sama vozi auto, što je drugim delovima zemlje nezamislivo. Isto tako u mnogim delovima zemlje u lokalnim restoranima možete videti samo muškarce, dok to u velikim gradovima nije slučaj.

Sama zemlja je veoma sigurna za putovanje, nemojte čitati lažna upozorenja vezana za sigurnost u Pakistanu, te je stvarno lako putovati po Pakistanu. Ovo je zemlja gostoljubivih ljudi koji će vam uvek pomoći, tu nećete imati problema.

Iako znam da je u pitanju muslimanska zemlja, ipak mi je nedostajao noćni život, te se naravno sva komunikacija sa lokalcima svodi praktično samo na muškarce.

Inače spremite se da dok putujete Pakistanom imate jako puno kontrolnih punktova gde će vas legitimisati te će vas negde duže, a negde kraće zadržavati pošto ste stranac. Zato treba imati kod sebe više fotokopija pasoša i vize a u provinciji Sind će vam u nekim gradovima dodeliti čak i oružanu policijsku pratnju zbog sigurnosti iako je sama provincija veoma sigurna. Tu se radi samo u tome da nisu naviknuti na turiste u ovom delu zemlje.

 

17 hours ago, Kornelije said:

Kako sam se nedavno vratio iz Pakistana gde sam proveo šest nedelja putujući kroz ovu zemlju preneću ovde neke od svojih utisaka.

Kao prvo mogu da kažem da gradovi sigurno nisu mesta u Pakistanu gde treba da provodite puno vremena kao turista. Jednostavno su previše zagađeni, saobraćaj je katastrofalan, te su jednostavno prenaseljeni. Pakistan je zemlja sa prvenstveno prirodnim atrakcijama i na to se i treba fokusirati ako odlučite da obilazite ovu zemlju turistički. Tako me nisu oduševili ni Karači, ni Hajderabad, ni Sukur pa čak ni Lahore, iako je vredilo posetiti ceremoniju na granici sa Indijom uprkos tome što sa indijske strane baš i nije bilo posetilaca zbog kovid mera.

Islamabad koji predstavljaju kao ne baš previše interesantan grad, je ipak na kraju bio pravo osveženje. Tu saobraćaj nije toliko zagušen, te bi mnogi birali upravo ovaj grad za život kada bi morali živeti u Pakistanu. U ovom gradu ima puno bogatih ljudi i sam grad ne nalikuje na druge gradove u zemlji. Pošto je projektovan posebno da bude glavni grad, ovde se baš ne može pešačiti te se morate koristiti motor taksijem ili običnim taksijem pošto je sve daleko bilo gde da se uputite. Aplikacije poput Ubera i Karima su pravi spas od taksista koji vole da naplate više turistima ali one funkcionišu samo u velikim gradovima.

Naravno za alpiniste predstavlja ova zemlja poseban izazov ali i pored toga ima šta da se vidi. Što se Pešavara tiče tačno je sve što se priča za gostoljubivost ljudi. Ovde ćete sresti neke od najgostoljubivijih ljudi ikada. To ćete primetiti pošto na mnogim mestima neće hteti da uzmu novac od vas te će vas sigurno na više mesta častiti pošto ste kao stranac gost u njihovoj zemlji i to im je posebna čast. Pešavar je bio i prvi grad u Pakistanu gde sam uspeo da pešačim kroz neke delove grada što je inače veliki problem u Pakistanu pošto u mnogim mestima uopšte nema trotoara pa morate da (pokušate da) idete putem. 

Dolina Svat gde Pakistanci dolaze na skijanje zimi kao i da se osveže leti deifinitivno ima svoje lepote. Tu ćete primeti mnogo više zelenila negoli u nekim drugim delovima zemlje. Tu sam posetio dva mesta Mingoru i Kalam. Od ova dva mesta mi se Kalam mnogo više dopao. Kako sam putovanje nastavio dalje za Čitral i dolinu Kalaša, otkrio sam nova interesantna mesta u zemlji. Čitral se pokazao kao simpatičan gradić sa lepim bazarima a u dolini Kalaša možete posmatrati kako žive Kalašani koji imaju svoj jezik, svoju religiju i žive u nekom starijem vremenu. Ovde takođe konačno možete konzumirati alkohol koji oni sami proizvode. Inače je alkohol u Pakistanu dostupan samo za nemuslimane u licenciranim radnjama koje su često prikrivene u blizini poznatih hotela.

Putovanje sam nastavio do Gilgita dalje ka severu zemlje. Gilgit za koji isto ne preporučuju neko duže zadržavanje mi je ostao u prijatnom sećanju. I ovde se sve vrti oko bazara te je saobraćaj dosta zagušen. Grad mnogima koristi kao polazna tačka za dalje putovanje kroz dolinu Hunza koja predstavlja jednu od najpoznatijih turističkih atrakcija zemlje. Ovde imate puno prirodnih atrakcija. Prvo sam se popeo do Rakapoši base camp-a a posle sam nastavio putovanje preko Karimabada, Pasua do krajnjeg severa zemlje, najvišeg graničnog prelaza na svetu na visini od 4733m nadmorske visine, prelaza Kundžerab. Vožnja autom putem Karakoram mi je bila prelepo iskustvo. Sam granični prelaz je trenutno zatvoren te je interesantno da je turistička atrakcija ali samo sa pakistanske strane. Prilaz do same kapije nije moguć, te vas pakistanska vojska zaustavlja nekoliko metara ranije pošto se Kinezi boje da im korona ne pređe u zemlju. Inače Kinezi baš i ne dolaze da se slikaju ovde. Razlog tome je i taj da baš i nema puno obližnjih mesta u blizini sa kineske strane.

Ovde će sigurno mnogi Pakistanci tražiti da se slikaju sa vama kao i u mnogim drugim delovima zemlje. To je jedna stvar koja će vam sigurno dosaditi u Pakistanu, slikanje sa lokalcima. Razlog za to je taj da mnogi Pakistanci u životu nisu videli stranca te su onda odjednom opsednuti strancem. Dešava se da pretrče ulicu da bi tražili da se slikaju te tu ide posle i često obavezno traženje Whatsapp ili FB naloga te vas stalno zovu na čaj. Moj je savet da im ne dajete ove podatke jer ća vas u mnogim slučajevima smarati. Situacija je još gora ako ste osoba ženskog pola koja sama putuje. Realno dovoljno im je dati samo pakistanski broj koji ćete svakako morati nabaviti zbog korištenja aplikacija poput Ubera ili Karima.

Pakistanska hrana je odlična, tu možete slobodno isprobati većinu specijaliteta. Iako svi kažu kako je hrana ljuta, ja sam očekivao još ljuću hranu pa sam se iznenadio da nije bila toliko ekstremno ljuta. Jede se prstima i na to se treba naviknuti. Cene hrane u lokalnim restoranima su stvarno jako jeftine.

Ono što se još može uočiti je da stepen konzervativnosti u značajnoj meri zavisi od provincije u kojoj se nalazite. Tako se u nekim delovima zemlje žene mogu videti samo prekrivene glave uz pratnju muževa, te ih inače baš i nećete nigde susretati, dok su u velikim gradovima mnogo liberalniji te se može videti da recimo žena sama vozi auto, što je drugim delovima zemlje nezamislivo. Isto tako u mnogim delovima zemlje u lokalnim restoranima možete videti samo muškarce, dok to u velikim gradovima nije slučaj.

Sama zemlja je veoma sigurna za putovanje, nemojte čitati lažna upozorenja vezana za sigurnost u Pakistanu, te je stvarno lako putovati po Pakistanu. Ovo je zemlja gostoljubivih ljudi koji će vam uvek pomoći, tu nećete imati problema.

Iako znam da je u pitanju muslimanska zemlja, ipak mi je nedostajao noćni život, te se naravno sva komunikacija sa lokalcima svodi praktično samo na muškarce.

Inače spremite se da dok putujete Pakistanom imate jako puno kontrolnih punktova gde će vas legitimisati te će vas negde duže, a negde kraće zadržavati pošto ste stranac. Zato treba imati kod sebe više fotokopija pasoša i vize a u provinciji Sind će vam u nekim gradovima dodeliti čak i oružanu policijsku pratnju zbog sigurnosti iako je sama provincija veoma sigurna. Tu se radi samo u tome da nisu naviknuti na turiste u ovom delu zemlje.

 

a koliko su konzervativni u dolini Hunza i Kailaša po pitanju žena, i njihove slobode kretanja, oblačenja itd, je li slično kao u velikim gradovima ili je konzervativno?

U dolini Kalaša, pogotovo u selu Rumbur, žive samo na starinski način kao pre 100 godina gde žene peru sve u lokalnoj reci ručno ali ne pokrivaju lice, pošto i nisu muslimanke, kao recimo u konzervativnim provincijama poput Hajber-Pahtunve, te se bez problema može pričati sa Kalašankama i mogu se fotografisati što je nezamislivo za ove konzervativnije provincije. U drugom selu Bumburet već ima i muslimanki te su one pokrivene naravno. I ovde je funkcija žene usko vezana za kućne poslove. 

U dolini Hunza ima isto dosta Pakistanaca koji su svetlije puti te sebe smatraju potomcima vojske Aleksandra Makedonskog isto kao i Kalaši, te nisu toliko konzervativni. Tu žene nisu bile sve pokrivene, te mi je u jednom hotelu bez problema žena od vlasnika hotela lično pripremala i servirala obroke što mislim da mi se u drugim provincijama ne bi desilo. 

S druge strane u Gilgitu u lokalnim restoranima sam viđao gotovo samo muškarce, ako se pojavila žena ona je bila uvek u pratnji muža, te su ih odveli u deo koji se pokrije zavesom da bi ona mogla da otkrije svoje lice kada jede.

Svakako su najliberalniji u velikim gradovima što se najviše primeti u Islamabadu.