Interesuje me vase misljenje na tekst iz ovog clanka a pre svega na prvu fotografiju iz istog. Moze li vam takva situaciju unistiti odmor, stvoriti nelagodu ili naprosto ne menja vasu sliku o odmoru u tom trenutku?

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/570275/DVA-SVETA-Dok-se-turisti-kupaju-migranti-se-bore-za-goli-zivot

Искрено, ја новинарима не верујем, а најмање верујем сликама, јер могу да ти напишу шта год хоће. И обично то и раде, са све насловима "Нећете веровати... ", "Сломиће вам срце... "... 

Једноставно не могу да верујем да би неко полумртав изашао из мора а да би то људи мирно гледали и сунчали се на плажи.

Што се тиче овог чланка, ја бих рецимо радо летовао на Митилени/Лезбосу, јер ако је то место преплављено избеглицама, том месту је потребно да не пропадне економски, да могу да прихвате те људе а и да сами опстану, да не испадне да су им стварно азиланти уништили животе.

Иначе, нека ми не замери нико, али постојао је део људи у Србији и деведесетих који је мрзео људе који су дошли из ратних подручја, неке су чак тукли и малтретирали да и данас носе трауме од тога, а неки богме и мрзе Србију.

Посебно ми је занимљива та црта, која се данас рецимо исказује према косовским Србима - ако си се снашао, добио посао, имаш нешто од имовине ... мрзе те. Каква си ти избеглица ако имаш кола и паре.

Ваљда, да су ти све отели и спалили и да копаш по контејнерима, онда ти не би замерали. Не би ти ни помогли, али ето, некако је људима драже кад останеш без ичега него што си успео нешто да спасиш... 

Иначе, нека ми не замери нико, али постојао је део људи у Србији и деведесетих који је мрзео људе који су дошли из ратних подручја, неке су чак тукли и малтретирали да и данас носе трауме од тога, а неки богме и мрзе Србију.

Bilo je toga i u Pančevu. Potpuni krah solidarnosti.

Bilo je toga i u Pančevu. Potpuni krah solidarnosti.

Да не претерујемо, ипак то нису репрезентативни примери, причао сам с људима који су дошли у Ниш из Македоније, војна лица кад се војска повукла, причали су ми да су им децу редовно тукли. 

Такође, имам пријатељицу која је била у Лесковцу једно време, мрзи га из дна душе...

Наравно, има милион другачијих прича, где су људи примали скроз непознате људе у своје куће...

Али има и та нека луда мрзилачка црта, тај неки сеоски шовинизам где се мрзи свако ван свог села. Била је прича о неком Босанцу који је пре 40 година доселио у неко шумадијско село и 40 година су га малтретирали

И у Босни има тих прича, између придошлих и домаћих, најлуђа ми је нетрпељивост у Источном Сарајеву, према људима који су дошли из - практично других делова Сарајева

АЛЕКСАНДАР АПОСТОЛОВСКИ: Мигранти и ми

26.06.2015. - 8:17

ИСКРА на Фејсбуку

Много људи из нама непознатих и далеких светова у последње време борави у Србији. Пун их је и Београд. Гледамо их крајичком ока како спавају по парковима, како се купају на чесмама или се хране по пекарама. Најчешће, ипак, чекају да им неко помогне или покаже пут за обећане, европске земље.

Готово су нечујни. Као духови пристигли из чаробне лампе коју је неко отворио и пустио их да препешаче пола света. Гледају и они нас крајичком ока, па спусте главу.

Мигранти, тај нови дестабилизирајући фактор модерног света, сливају се копненим путевима у крајњу тачку – ето, не желим да будем малициозан, па кажем да се то дешава сасвим случајно, баш у Србији.

И ми, сиромашни и махом несрећни домаћини, посматрамо недељама и месецима те дошљаке који путују годинама из пустиње Либије, камените Сирије, уништеног Ирака или негостољубивог Авганистана. Беже ти људи од рата, беде и несреће. Траже мир, пристојан живот и срећу. И мисле да ће све то пронаћи у Европској унији.

Лако смо пронашли заједничку тачку. И ми, декларативно, желимо тамо, јер мислимо да нас чекају богатство, срећа и људи раширених руку. А бољи живот не може да чека. Тако је мислио Тадић. Тако сада мисли и Вучић.

Испоставило се, заправо, да имамо далеко више заједничког са тим људима различите боје коже и вере. Ствар је једноставна, тешко прихватамо истину и ми н они. Велики свет не жели ни њих, ни нас. Отуда се ваљда тако добро разумемо када се погледамо. Отуда их готово нико и не малтретира овде – у задњој пошти Србија. И поред толико навијача и хулигана који се тренутно одмарају због паузе у првенству.

Европа је преплављена избеглицама и, једноставно, не зна шта ће са њима. Брисел и нема комесара за проширење миграната, неког Јоханеса Хана за пустињску миграцију.

Сада и несташни момак ЕУ Виктор Орбан подиже зид на граници између Мађарске и Србије, те је ствар пустињски огољена. Нема више бирократских вербалних дриблинга о једнакости свих људи, о пружању помоћи тражиоцима азила. Сада се поручује без икакве самилости: нашли сте се пред зидом, враћајте се тамо одакле сте дошли.

Ти људи имају још један избор. Могу да предахну у Србији. Да се излече од илузија. Да сам зао, рекао бих како се некако потрефило да цунами миграната запљусне Европу и са мора и са копна, управо у тренутку када је тај исти свет покушао да уреди арапске земље, па и шире, све до Авганистана, по моделу западне демократије. Моамер је растргнут, Садам обешен, док се Асад још држи. Остали су сами Сирија и он. Народ му је отишао делом у Калифат, делом у ЕУ.

И гле чуда. Велика Британија није у систему Шенгена, па мирно усавршава инструменте за потпуну контролу својих граница. Америка је, опет, исувише далеко, да би убоги мигранти у чамцима стигли до ње. О пливању, због озбиљности теме, овде неће бити речи.

Odlican tekst Relja!

Glad you like it

U novom NIN-u tekst o imigrantima:

Deca migranti koja putuju sama

Kad stignu, više nisu deca

Od početka godine ukupno 8.200 dece je izrazilo nameru za azil. Od tog broja 3123 maloletnih su izbeglice bez roditeljske pratnje. Kroz Srbiju, ipak, mimo bilo kakve evidencije svakodnevno prolazi višestruko više dece koja su na neizvesan i rizičan put krenula sama.

Neke od njih centri za socijalni rada smeštaju u prihvatilišta i zavode za vaspitanje dece i omladine u Beogradu i Nišu. Većina nikada ne sačeka pomoć tih centara, niti se zadrži više od 72 sata.

U napuštenoj subotičkoj „ciglani“, recimo, moguće je u svakom trenutku videti grupe od po 15 dece, muških tinejdžera, koji bez pratnje dolaze pretežno iz Pakistana, Avganistana, Sirije. Kreću se zajedno u paze jedan na drugog kao porodica.

Na tom dugom putu prolaze kroz ruke krijumčara, lokalnih razbojnika, raznih nasilnika, među kojima su ponekad policajci i humanitarci, bivaju primorani da rade, zbog čega se dešava da krenu sa 12, a na odredište u Zapadnoj ili Severnoj evropi stignu sa 17 godina.

Srbija u kojoj prvi put dobijaju nekakvu pomoć i zaštitu nije njihova željena destinacija, jer od zadovoljenja bazičnih potreba ne može da se živi, a kamoli pomogne celo selo, koje je ponekad skupljalo novac da na put pošalje samo jednog tinejdžera. Najsposobnijeg, snalažljivog i najizdržljivijeg među njima.

Na tečnom engleskom jeziku Karabaz, sedamnaestogodišnjak iz Avganistana, sročiće svoje žrtvovanje za osmočlanu porodicu koja je dala 7.000 evra (dovoljnih samo za njega) da ga pošalje na dalek i neizvestan put migracije: „Idem u Nemačku.

Ne da bih se obogatio, nego da bih spasao svoju porodicu. Moja jedina želja je da cela moja porodica živi u miru i da moje tri sestre i dva brata ponovo dobiju mogućnost da se školuju.“

Opširnije u novom broju NIN-a.

Edited August 6, 20159 yr by Snezana011

Jedan od boljih tekstova na ovu temu.