Čovek sa velikim brkovima

Na svoja prva putovanja nisam nosio fotoaparat. Ljudi koje sam sretao obično bi se iščuđavali, ali bilo je i takvih koji su u tome videli odraz nekog stava. Poštujem vas koji ne fotografišete, rekao mi je jedan matori Englez, vi ste shvatili suštinu putovanja. Tvrdio je da je svaki trenutak jedinstven i neponovljiv, a da bilo kakav pokušaj da se on sačuva daje samo žalostan falsifikat, amputirano tkivo stvarnosti u formalinskoj tegli. Fotografije me svaki put rastuže, rekao je, jer me podsete da je mnogo više toga izgubljeno nego što je sačuvano. Bio je mnogo stariji od mene i velik je deo života proveo putujući, a razgovor se odvijao u bašti nekog hostela u Istanbulu, negde početkom milenijuma. Ja sam klimao glavom, osećajući se zbog njegovih reči kao složena ličnost i poznavalac životnih finesa. Nisam smeo da mu odam pravi razlog svog putničkog asketizma. U to vreme nije bilo digitalnih aparata, pa je fotografisanje podrazumevalo petljanciju sa kupovinom filma, razvijanjem nakon 36 snimaka, potragu za...

Pročitajte Čovek sa velikim brkovima