Koji je vaš najveći neuspeh na autostopu?

Postoji li neka relacija odakle bukvalno niste mogli da se pomerite ni kilometar?

Letos sam se vraćao iz Budve, stigao sam do Zlatibora bez problema, u Podgorici sam malo duže čekao ali ništa strašno.

U Zlatiboru sam ostao jednu noć i ujutru sam krenuo da stopiram do Kragujevca. Bila je baš velika frenkvencija saobraćaja i bio sam ubeđen da će ići lako.

Ali nikako, sva kola su bila puna uglavnom, a ovi što su bili sami uglavnom su išli samo do Užica. Baš baš nikako. A bio sam se zainatio pošto sam stopirao i na dužim relacijama i nikad nisam čekao duže od sat vremena, a uglavnom naleti neko vozilo za 10 minuta.

A ovde ništa bukvalno 3-4 sata, možda i više. Baš mi je bilo neobjašnjivo pošto je prošlo na stotine možda i hiljade auta.

Nakon toga sam odustao od autostopa, ostao još jedno veče tamo i sutra ujutru prekršio princip i plan i vratio se autobusom kući pošto nisam imao živaca da se dalje maltretiram.

To mi je najveći neuspeh do sada.

Znam lika iz Užica koji je krenuo da stopira do Italije. Bili smo tad jos srednja skola, al ono, pri kraju srednje. Posvadjao se decko sa roditeljima, iznervira se, na brzinu pokupi par stvari, pasos, pozdravi se sa par ortaka na koje je naleteo usput u kraju, i krene za Italiju. Stopirao je u pravcu Beograda. 

Zove ga jedan drugar malo kasnije:

- Gde si?

- Evo me kod Čačka.

- Ok

Jos malo kasnije:

- Gde si?

- Evo me kod Ovčar banje.

- Super, kad stizes u BG?

- Pa majmune, Ovcar banja je pre Čačka! Vracam se kuci. 

Bolje da se nije vratio. Dupe su mu pomerali od zajebavanja. 

Frend i ja stopirali iz Beča za Prag. Vruće ljeto 2013., letimo po benzinskoj na izlazu iz grada i ispitujemo ljude da nas povezu. 6 sati smo letjeli od auta do auta sa pauzama od 5 min. Dečko sa tablicom Prag je stao, auto potpuno prazan:

mi: jel ides prema pragu mozda?

on (sav veseo i nasmjesen): idem idem haha

mi (sa ogromnim smajlijima na licima): jel bi nas htio pokupit, idemo direktno tamo?

on (sav sretan i pozitivan): ne hehe

Samo smo odgovorili ok i bili u cudu jedno 5 min. Na odlasku dok je odparkiravao auto je mahnuo sav nasmjesen pokazao palac gore, potrubio i dao gas Spakirali smo stvari, otisli na drugi dio Beča prema Salzburgu. Nakon 10 min u 10h navecer nam je stao Joseph kod kojeg smo u sankt poltenu proveli 4 dana, koji nas je vodio po turistickim mjestima, svirao frednu harmoniku za rodjendan

Jedini put kad sam odustao od stopa je bilo u Kopru, na izlazu iz grada, nije savršeno mjesto ali nije bilo ni nemoguće bilo stati - masa auta prolazi auto putem i niko ni da pogleda. Mislim da smo dreždili oko 3 sata i onda uzeli lokalni bus, iscimali se do prvog sela i onda je išlo glatko...

Moj rekord je do nedavno bio pet ipo sati (a da mi niko ne stane).

Sad,proslog leta,sam ga oborio.

Vracao sam se iz Istanbula kuci (u Zrenjanin).

Islo je nekako (promenio sam 10-ak prevoza),dok se nisam zaglavio u nekom mestu pre Niske Banje (mislim da je bio Prosek;ima na izlazu veliki sljunkoviti parking i kafanu).Tamo sam stigao valjda oko 4 popodne.I racunam medjunarodni auto-put Sofija-Nis-Beograd,frekventan saobracaj,samo je pitanje trenutka kad ce mi neko stati.

Ali...

Tu sam proveo celo popodne.I vece.I noc.I jos me i pljusak zadesio,pa sam bio pokisao.Mislim da sam negde posle ponoci (sav mokar) ukapirao da cu i ostati celu noc na tom prokletom parkingu.E,reko,gde bas ja da zaglavim u ovoj vukojebini,u p.m.

Prespavao sam na tom parkingu,sta drugo (srecom,imao sam vrecu za spavanje) i sutra nastavio put.Prvo peske jedno 2-3 kilometra do naplatne rampe,pa posle stopom do BG-a,i dalje...

I dalje ne kapiram da je tada proslo pored mene jedno 3 miliona prevoznih sredstava (sto automobila,sto kombija,sto kamiona) i da mi bas niko od njih nije stao (za tih skoro pa pola dana)...? 

...tu nesto ne stima

Edited March 9, 201510 yr by Laza GNR

Jednom sam preko pet sati pokušavao da izađem iz Beograda, išao sam prema jugu Srbije. Hladno vreme, oktobar, novembar, već pada mrak, zaledio sam se... Očekivao sam da ću uveliko biti u toplini doma svog..  U nekom trenutku me poveze kamiondžija, a kako je tek te vožnja prošla, posle 5 sati smrzavanja, saznaćete jednom kada i od toga napravim priču...  

Ja sam sa jaranom oko 6 i po sati pokušavao da izađem iz Sarajeva. Prošlo je milion auta, niko nas ni pogledao nije, užas.

Međutim, izabrali smo pogrešno mjesto za stopiranje. Naime, pošli smo iz Istočnog Sarajeva, tu smo napravili kardinalnu grešku. Većina auta je išla iz Istočnog u grad, a morala je tuda proći. Dakle, mućak.

Pošto smo bili bez love, nekako smo namolili konduktera u lokalnom autobusu da nas odbaci do prvog sela džaba. Odatle nismo imali problema, ustopali smo za 10ak minuta.

Zapamtite, kad idete iz Sarajeva na istok, STOPIRAJTE KOD VIJEĆNICE!

Moja prica je obrnuta- sa suprugom sam bila na Panami, gde smo imali iznajmljen auto, sa kojim smo isli iz Panama Citija to severnih ostva Bocas blizu granice sa Kosta Rikom. Ostavili smo auto na nekom parkingu na par dana, (dok smo bili na ostvrima- do kojih se ide camcima- nema trajekta, a i sta ce vam auto na ostvu- hteli smo samo do tamo da imamo slobodu kretanja). Tamo nam se dogodila jedna nezgoda- u toku noci dok smo spavali, u hotel (ne u hostel, vec u hotel) su nam upali i ukrali sve pare koje smo imali. Ajde, u redu, zivot ide dalje, iako nam je to bio ceo budzet za putovanje, jebi ga, necemo sad da se mracimo, jer nam je ostalo jos 8, 9 dana do kraja, a tu je i bankomat. Kada smo zavrsili na ostvrima, vratili smo se camcima do tog mesta gde smo parkirali auto. Odatle, mnogi koji se vracaju sa ostrva idu u male gradice po provinciji, ili na pacificku obalu- a mi nismo bas imali neki odredjeni plan. Moj suprug nije toliko avanturistickog duha kao ja, ali sam uspela nekako da ga nagovorim da cekamo tu sa autom gde ljudi izlaze sa tih camaca, i da ponudimo prevoz (za pare). Ipak smo bili preko 1000 eura u minusu, pa daj bar stotku da zaradimo. Koja greska! Prvo, mesto gde se sve ovo desava je vise nego vukojebina. Drugo, taksisti, koji tu cekaju te iste ljude da im nude prevoz su bili ocito ljuti na nas. Pri tome, bilo je 35 stepeni, a nigde ni jedne grancice ispod kojebi smo mogli da stanemo izmedju camaca koji dolaze, da se sklonimo malo od sunca. Trece, posto u to vreme kada smo bili tamo bas u toj provinciji su pronadjene dve mrtve holandjanke nakon 8 meseci potrage za njima, svi turisti su bili veoma sumnjicavi za bilo kakav prevoz koji nije autobus, a narocito sto smo bili jedini belci koji su kao "radili" pa je amerikacima i drugima to bilo u startu cudno- mislili su da smo ili narkomani ili psihopate. Onda smo se dogovorili sa likom koji sa macetom sece kokose da nam on nadje ljude, pa bi smo mu mi dali 25% cene koju ugovori. I ovo sve traje i traje, a ja hocu da se srusim od toplote i sunca, i konacno nam lik nadje nekog backpacker-a, i kao da ga vozimo, usput nam je. Nismo presli ni 25 kilometra, mi smo njemu dali $50, da izadje iz auta, i da lepo n sedne na autobus na koji je planirao da sedne, samo da ne moramo vise da ga slusamo. Bar je neko zaradio.

  Miss J, imaš li još ovakvih priča? Ova zvuči... 

Могла би у ред за објаву, као и још неке овде

Duya, imam kol'ko 'oces. Evo ti jos jedna, na temu stopiranja: stopirala sam na Brankovom mostu dok sam bila u cetvrtoj godini gimnazije, lik stao, izblejali par puta, i mesec dana kasnije sam se preselila kod njega- ziveli smo zajedno cetiri ipo godine