Život u ritmu pruge

Moja ljubav prema vozovima verovatno ima genetsko poreklo, otac i dva strica dočekali su penziju u plavim uniformama. U njihovom rodnom mestu, Mokroj Gori, život je decenijama tekao ritmom pruge, ali kao i kod Pekićevih Njegovana, "što život daje to ga i uzima". Kada je "uski kolosek" ‘74. zatvoren, selo je gotovo izumrlo, no već su i potomci onih koji su otišli odneli u nozdrvama miris "ćirinih" drvenih sedišta, a u krvi nemire koje podižu tutanj točkova i pisak lokomotive. Razvoju ljubavi kumovale su i neke olakšice. Kao član porodice železničara, imao sam "režijsku karticu" koja mi je omogućavala da se po domovini, nekada dosta velikoj, krećem sa ogromnim popustom. Teorijski, broj povlašćenih putovanja bio je ograničen na deset, ali nepisani kodeks železničarskog esnafa nalagao je da se pečat u "režijsku" ne stavlja gotovo nikad. Reč "daleko" nije postojala u mom rečniku. Koncerti u Zagrebu, Ljubljani, vikendi po Istri i Dalmaciji, mostarska i ohridska proleća bili su tako blizu pre jugoslovenskog...

Pročitajte Život u ritmu pruge