Najbolji savremeni esejista našeg jezika piše o neoegzotizmu u savremenoj književnoj produkciji. "Otpor je emancipovano pisanje na maternjem jeziku."

Pročitajte Alegorija kolebljivog fundamentaliste

Kraj eseja je fantastičan:

"Hteo sam da ukažem na složenost problema sa kojim se suočava svaki pokušaj prodora na anglofono tržište kulture; da ilustrujem književnu cenu prihvatanja u tom sistemu. Mislim da je to važno jer i mi, sa tačke gledišta metropole, spadamo u „treći svet". Mi smo onaj nepoznati ostatak iz pesme Džona Dona. Mi: srbo-kr-kr, bošnja-cr-cr i ostali jugoslovaci, daleki rođaci iz balkancke provincije, Evropljani na popravnom ispitu sa gigantskim bugerom iz vladanja. Naše komične države, hteo sam da kažem, mogu do mile volje da subvencionišu prevode na engleski: anglofoni sistem traži i dobija ispovedno štivo Vesne Goldsvorti. To je svakako bolje od Kolebljivog fundamentaliste, ali je deo iste strogo baždarene mašine.

Otpor toj mašini nije moguć ukoliko sanjamo o uspehu; mašina definiše uspeh. Otpor nije pisanje na engleskom, niti folklorno-arhaično pisanje na (recimo) srpskom jeziku iz nacionalističkkih pobuda: znamo da je sve to već upisano u sistem. Otpor je otpor tržištu i kooptiranoj teoriji. Otpor je upravo ono što teorijski ogranak hegemonije predstavlja kao uzaludnu besmislicu: emancipovano pisanje, ambiciozno i odvažno pisanje, čitanje i kritikovanje, učenje od najboljih i stvaranje „hibridne" književnosti u najboljem smislu reči, ali koja je realizovana u svom jeziku, živi u tom jeziku, i ne baca zavidne poglede na medijski uspeh u metropoli.

Tome bih dodao još bezobrazniji zahtev da naše književnosti (baš me briga kako se zovu) budu citarane kao ravnopravne, po merilima koja važe za „prvosvetske" tekstove. No metropoli se ne mogu upućivati zahtevi sa margine. Na nama je, hoću da kažem, da pišemo kao da smo ravnopravni, kao da nas neko, negde, nekad, čita po merilima za odrasle. Pa ako se tada ispostavi da pišemo lošije knjige od Kolebljivog fundamentaliste, onda gubimo pravo žalbe. Do tog tužnog dana, otpor je moguć."

Odličan tekst. Bravo za link za Kišov "srbo-kr-kr", morao sam opet to da pročitam

Да ли грешим или је ово подугачак текст провинцијског писца који се жали како је тешко пробити се у меторполи?

Као неко ко пише о родном селу а хоће да га читају у Београду?

Читао сам његов "Стаклени зид", описује неке имигранте, оно је тако плитко, политички коректно и у стилу некога ко пише о нечему о чему нема појма (или се прави да нема појма) да ми није криво ако га не читају... лик напросто покушава да звучи онако како замишља да би просечан Американац описивао емигранте које не разуме. Као ови домаћи филмови које праве на начин на који мисле да би прошли на западу.

Ne bih rekao da nema pojma. Tasić je emigrant: odrastao je u Novom Sadu, a onda otišao u Kanadu gde i dalje živi sa suprugom. Emigrantsko iskustvo koje opisuje u "Staklenom zidu" mene je lično baš dotaklo, jer sam prošao kroz vrlo slično iskustvo živeći u Vankuveru.

Значи још горе, труди се да о имигрантима пише из перспективе северноамеричког игнорамуса... рекох већ на шта ми то личи

Можда и грешим наравно