Otkako sam kao tinejdžer pročitao prvu knjigu putopisa koju mi je otac tutnuo u ruke, "Pisma iz Azije" Zuka Džumhura, postao sam i ostao zaljubljen u Orijent kao "divno čudo jedno i strašni užas", ali sam isto tako bio i ostao oduševljen načinom pripovedanja pomenutog hodoljuba.

Od čitanja te knjige pa do prvog pravog samostalnog putničko-istraživačkog putovanja prošlo je dosta godina, ali se u meni uprkos toome (ili zahvaljujuči tome) iskristalisala jedna nomadska percepcija okruženja i sveta koju ne treba prepričavati industrijskim konzumerizmom uhodanih aranžmana, bezličnih i formalnih preporuka komercijalno-egzotične prirode, već da se stvari i odnose stvari i ljudi iskrenije i jasnije vide ako im se priđe sa ulice, mikro interakcijom, peške, licem-u-lice.

Tako je i nastao blog Socjalna geografija koji obrađuje različite teme, pre svega sociološke prirode, a potom i pitanja kulture, umetnosti, politike, pa i putopisa. Putopisne teme su načete sasvim slučajno i prerasle su u jedne od najdražih jer sam shvatio da se kao putnik, skitajući ili čitajući, osećam privilegovanim strancem koji u momentima naizgled besciljnog lutanja pronalazi (ili barem misli da pronalazi) određena životna pitanja za kojim nastavlja da traga. Privilegija putnika stranca je u tome što on i pored putnog geografskog cilja nosi u sebi i taj socijalni besput lutalice koji se odnosi na unutrašnje dijaloge, unutrašnje traženje sebe. Sa tom potrebom je nastao blog Socijalna geografija i ovde ću ostaviti nekoliko linkova ka tekstovima koje sam pisao sa prethodnih putovanja ili putopisnih knjiga za koje smatram da su zanimljive.

 

"Postoje gradovi koje treba posetiti bez obzira na njihovu marketinšku tj. turistićku privlačnost ili ma koliko lepi ili ružni bili, neke gradove jednostavno treba posetiti jer su teški kao sveta mesta. Jedan od takvih gradova je Sarajevo o kojem sam slično mislio i pre nego što sam ga pohodio, a posle ove posete sam još više uveren u to. Namerno kažem pohodio jer mi se čini da bi taj grad valjalo posmatrati iz perspektive svojevrsnog svetog mesta i predmeta hodočašća, ne samo lokalnog bosansko-hercegovačkog tipa, već šire bivše jugoslovenske, pa i evropske perspektive. U toj nekadašnjoj jugoslovenskoj državi, bilo da je reč o monarhistićkoj ili socijalističkoj, Sarajevo je pripadalo prvoj klasi gradova, uz Beograd i Zagreb, ubeđen sam rame uz rame sa Beogradom, a daleko ispred provincijalnog Zagreba. "
http://socijalnageografija.blogspot.rs/2016/12/sarajevo-mostar-visoko.html

 

"Polovi života ili plodna mesta civilizacija, svejedno, svaki kontinent ih ima. Zapravo, svaki kontinent ima svoj potkontinent kojim je esencijalno određen i kojim na izvestan način čuva svoju osobenost, odnosno svoje matične ćelije. Arhivira nasleđe i projektuje nastupajuće. O ovim potkontinentima se može govoriti na različite načine, u prirodno-geografskom smislu, u kulturnom, političkom ili ekonomskom, ali suština im je svuda ista: društveno gravitaciono sabiranje."
http://socijalnageografija.blogspot.rs/2016/08/putovanje-kroz-brazil.html

"Čitanje putopisnih knjiga najčešće doživljavam kao neku vrstu ispovedničkog teksta sa hodočasničkog putovanja, pri čemu to hodočasničko u sebi nosi karakter i težinu ubeđenja, ideologije, religije ili, naprosto, duhovnosti. Upravo iz tog razloga putopisi i mogu biti iskrivljena slika i predstava jer će se neretko bazirati na predubeđenju, odnosno na određenoj meta-naraciji kao temelju i osnovu čitave pokretačke avanture, pri čemu je to ubeđenje i naraciju teško izbiti samom sebi iz glave kada se na terenu susretnemo sa drugačijim stanjem od onoga kako nas romantizovana kultura putovanja uči."
http://socijalnageografija.blogspot.rs/2015/08/putovanje-kroz-bantustan.html

"Pred polazak iz Tbilisija dogovorili smo se da se ne vratimo istim putem kojim smo i došli, nego da, prvo, odemo u Batumi i odatle pređemo granicu na znatno prometnijem graničnom prelazu i da se, dalje, do Istanbula dovučemo crnomorskom magistralom. Jedna od opcija je bila da od Batumija do Istanbula idemo stopom (što su nam svi putnici Putničke kuće predlagali), ali smo se na kraju odlučili za bus. Oko podne smo na Station Square uhvatili jednu od brojnih maršrutki za Batumi, vožnja traje nekih pet sati i opet je krajolik fenomenalan, pri tom se prolazi nekoliko bitnih raskrsnica za gradove kao što su Ahalcihe, Borjomi, Kutaisi."

http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/09/zakavkazje-batumi.html

"Kada sam u prvom putopisu pomenuo sličnosti Zakavkazja sa Balkanom, onda sam mislio na sličnosti kulturnih vetrometina na kojim se nalaze zakavkaske i balkanske države. U društvenim naukama kojima je u centru proučavanja politička istorija, Balkan, i sve ono što uz njega ide, zauzima bitno mesto. Kada se u sociologiji, ili geopolitici, kaže „balkanizacija“, onda se pod tim podrazumeva konstantno osipanje kontinuiteta državnosti i državotvornosti, kao i nesposobnosti da se to osipanje reši diplomatskim sredstvima. Naravno, čitava stvar nije nikakv balkanski izum (zemlje nekadašnjeg Beneluksa su se vekovima krvavo satirale), ali je ta društvenonaučna odrednica, „balkanizacija“, postala odomaćena u skladu sa savremenim razvojem nauke. Da ipak ne bismo ostali usamljeni, mi, Balkanci, pobrinuo se američki geopolitičar poljskog porekla, Zbignjev Bžežinski, koji je odrednicu Balkan i balkanizacija protegao na Zakavkazje i srednju Aziju, nazvavši ovo geografsko područje Evroazijski Balkan. Dakle, nešto što bi, otprilike, moglo da se prepozna u savremenoj ruskoj ideji o stvaranju Evroazijske unije kao pandanu Evropskoj uniji, a što obuhvata nekadašnje južne republike SSSR. U ovu grupu, evroazijskih balkanskih država, spadaju Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Krigistan i Tadžikistan (ponegde se može pročitati da tu spada i Avganistan, što nije isključeno imajući u vidu pokušaj sovjetske i, kasnije, američke dugoročne okupacije ove zemlje)."
http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/zakavkazje.html

"Kome god od Turaka da smo rekli da putujemo na (severo)istok Turske, u Kars, ostavljali smo im utisak čudaka koji ne deluju kao uobičajeni turisti. To se moglo primetiti već po zalasku u Ankaru u kojoj nismo sreli bogzna koliko stranaca, odnosno turista. Međutim, krenuti u Kars kroz kontinentalnu Tursku, to je već van neke šire turističke ponude. Ali uvek smo domaćinima objašnjavali da nam krajnja destinacija nije Kars, već Tbilisi ili, kako u Turskoj kažu, Tiflis."

http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/na-putu-za-zakavkazje-severoistocna.html

"

Stižemo busom na glavnu evropsku istanbulsku železnićku stanicu Sirkeđi (namerno kažem glavnu jer je moguće da postoji nekoliko manjih železničkih stanica do ove). Paraleleno sa radovima u Bugarskoj i u Turskoj se renovira železnička mreža oko Istanbula, a koliko smo uspeli da saznamo u planu je podvodno železničko"" povezivanje evropskog i azijskog dela Istanbula, odnosno spajanje evropske stanice Sirkeđi sa azijskom Hajdar-paša stanicom. Kasnije, sutradan u Ankari, ćemo saznati da je otvorena i brza linija Ankara – Eskišehir – Istanbul i Ankara – Konja."

http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/na-putu-za-zakavkazje-turska-ankara.html

"Kada sam početkom ove godine pravio plan kako da rasporedim preostali uštekani novac od prošlogodišnjeg kratkotrajnog šljakanja, jedna od bitnih stavki je bila – more. More iz prostog razloga jer na istom nisam bio od kratkotrajnog, jesenjeg, kupanja na maturskoj ekskurziji u Grčkoj u jesen 2005. godine. Pre toga prvo i jedino ozbiljnije „soljenje“ je bilo davne, olimpijske, 1996. godine u Krašićima, u Crnoj Gori. Dakle, rešio sam da hoću na more dok još imam para, a to je značilo da minimum 300€ MORAM da imam za odmor. I sve bi bilo u turističkom paradajz redu da krajem juna nisam saznao za „Putničku kuću – Tbilisi“."

http://socijalnageografija.blogspot.rs/2014/08/na-putu-za-zakavkazje-bugarska.html

 

 

 

Odlicno zvuci, samo napred! Na poslu su mi blokirani blogovi pa cu rado pogledati od kuce. Podrska!