Klod Levi-Stros u Amazoniji
Te sumnjive mirise i uskovitlane vetrove, preteče dubljih poremećaja, nagovestio mi je jedan beznačajan događaj koji mi se urezao u svest kao kakvo predskazanje. Pošto sam odustao od obnavljanja ugovora na univerzitetu Sao Paola da bih se posvetio dugom pohodu po unutrašnjosti zemlje, preduhitrio sam svoje kolege i ukrcao se, nekoliko nedelja pre njih, na brod koji je trebalo da me odvede u Brazil; prvi put posle četiri godine bio sam jedini univerzitetski profesor na brodu; prvi put je bilo mnogo putnika: poslovni ljudi iz inostranstva i čitavo ljudstvo jedne vojne misije koja se zaputila u Paragvaj. To putovanje se veoma razlikovalo od onih koja sam poznavao i nije bilo ni traga od nekadašnje vedre atmosfere na brodu. Oficiri i njihove supruge shvatili su transatlantsko putovanje kao kolonijalnu ekspediciju, a svoju službu instruktora u jednoj, sve u svemu, prilično skromnoj vojsci kao predstojeću okupaciju pobeđene zemlje, za koju su se, barem moralno, pripremali na palubi pretvorenoj u vojni poligon, pri čemu je uloga domorodaca pripala civilnim putnicima. Ovi više nisu znali kud da pobegnu od bučne bahatosti čije se neprijatno dejstvo osećalo čak i na pasareli. Držanje komandanta misije bilo je suprotno držanju njegovih podređenih; njega i njegovu ženu krasile su diskretnost i predusretljivost; jednog dana su mi se pridružili u slabo posećenom kutku, gde sam se sklonio od buke, i stali da se raspituju o mojim prošlim radovima i cilju moje misije; nekolikim aluzijama nagovestili su mi da su oni samo nemoćni i trezveni svedoci zbivanja na brodu. Suprotnost je bila veoma upadljiva i, reklo bi se, skrivala neku tajnu; tri-četiri godine kasnije, setio sam se tog događaja kad sam u novinama video ime tog oficira čiji je lični položaj bio zaista paradoksalan.
Da li sam tada prvi put shvatio da su me tako obeshrabrujuće okolnosti u drugim krajevima sveta konačno nečem naučile? Putovanja, čarobni kovčeg pun divnih nada i snova, nikad vam više neće izručiti svoje neokrnjeno blago. Jedna pomahnitala civilizacija, koja se odveć brzo umnožava, zauvek je uništila morske tišine. Miris tropa i svežinu živih bića zagadilo je neko vrenje sumnjivih zadaha, koje umrtvljuje naše želje i tera nas da sakupljamo plesnive uspomene.
Kako bismo danas, kad se polinežanska ostrva, preobražena u nosače aviona čvrsto usidrene na dnu Južnih mora, dave pod betonom, kad čitava Azija poprima izgled bolesne zone, kad sirotinjska naselja podignuta od lima izjedaju Afriku, kad trgovačka i vojna avijacija skrnavi čistotu američkih ili melanežanskih šuma, mogli očekivati da putovanje kao bekstvo od te civilizacije vodi nečem drugom do suočavanju s najnesrećnijim oblicima naše istorijske egzistencije? Ova velika zapadna civilizacija uspela je da proizvede čuda u kojima uživamo, ali je njihova cena visoka. Kao svoje najslavnije delo, stub na kojem se uzdižu gradevine nečuvene složenosti, zapadnjački red i harmonija iziskuju uništenje ogromne mase zloćudnih uzgrednih proizvoda koji zagađuju zemlju. Putovanja nam danas, pre svega, pokazuju naše smeće bačeno u lice čovečanstva.
Sad razumem strast, ludilo i neverodostojnost putničkih kazivanja. Ona donose privid onog što više ne postoji, a što je neophodno da bi se izbegla mučna izvesnost o dvadeset hiljada prokockanih godina istorije. Tu se više ništa ne može: civilizacija više nije onaj osetljivi cvetak koji se čuvao i mukotrpno gajio u nekoliko zaštićenih kutaka teritorije bogate rustičnim vrstama, opasnim zbog njihove vitalnosti, ali i dragocenim jer omogućavaju raznovrsnost i ojačavanje semena. Čovečanstvo se ugnezdilo u monokulturu i posvetilo proizvodnji masovne civilizacije kao repe. Na njegovom jelovniku će se ubuduće nalaziti samo to jelo.
Nekad su ljudi žrtvovali život u Indiji ili na oba američka kontinenta da bi doneli robu koja nam danas izgleda smešna: drvo za ugalj (bois de braisé), po kojem je Brazil dobio ime, crveni pigment ili biber, za kojim je, u doba Anrija IV, dvor toliko ludovao da su se njegova zrna grickala čak i u bombonama. Ti podsticaji za čula vida i mirisa, ta vesela toplina za oči, to izvrsno peckanje na jeziku pridodati su novom registru čulne klavijature jedne civilizacije koja nije ni slutila koliko je bljutava. Treba li stvar još jednom obrnuti i reći da moderni naslednici Marka Pola donose iz tih istih zemalja, ovog puta u obliku fotografija, knjiga i kazivanja, moralne začine koji su još potrebniji našem društvu uronjenom u dosadu?
Sledeće poređenje mi izgleda značajnije. Naime, moderni začini su, sviđalo se to nama ili ne, falsifikovani, i to ne zbog njihove čisto psihološke prirode, već zato što pripovedač, koliko god bio pošten, ne može, ili više ne može da nam ih donese u njihovom autentičnom obliku. Da bismo ih svarili, moramo, pomoću jedne manipulacije koja je nesvesna samo kod najprostodušnijih, probrati i prosejati uspomene, i ono što je puka imitacija zameniti pravim doživljajem. Ovako izgledaju te istraživačke priče: to i to pleme, opisano kao divlje i do dan-danas verno običajima ne znam kog primitivnog čovečanstva karikiranog u nekoliko površnih poglavlja, proučavao sam kao student mnogo nedelja na osnovu radova koje su mu, pre pedeset godina, ili čak sasvim nedavno, posvetili naučnici, pre no što su ga dodir s belcima i epidemije svele na šačicu bednih izroda. Ta druga grupa koju je, kako kažu, otkrio i za četrdeset i osam sati proučio jedan vrlo mlad putnik, uočena je (što nije beznačajno) dok je prelazila sa svoje teritorije u privremeni logor, koji je taj mladić naivno smatrao njihovim stalnim prebivalištem. Pri tom su se brižljivo zabašurivali načini pristupa toj grupi kako bi se prikrilo postojanje misionarske stanice koja već dvadeset godina održava neprestane veze sa urođenicima i malog motornog broda koji plovi duboko u unutrašnjost tog područja; međutim, vično oko je na fotografijama odmah uočavalo njihovo prisustvo po izdajničkim detaljima: u poneki kadar je, uprkos brižljivosti, dospelo kakvo zarđalo bure koje je u tom devičanskom svetu služilo kao lonac.
Ispraznost tih pretenzija, naivna lakovernost koja ih prihvata pa čak i podstiče, zasluga kojom se pravdaju toliki zaludni napori (na stranu činjenica da oni doprinose daljem propadanju, iako to brižljivo prikrivaju) – sve to ukazuje na snažne psihološke pobude aktera i njihove publike, čijem osvetljavanju bi moglo pomoći proučavanje nekih urođeničkih institucija. Etnografija, naime, mora dati svoj doprinos razumevanju mode koja ka njoj usmerava sve te medveđe usluge.
U mnogim severnoameričkim plemenima, društveni ugled svakog pojedinca određen je okolnostima ispita kojem se podvrgavaju dečaci kad stupe u pubertet. Neki moraju da provedu određeno vreme sami na splavu bez hrane; drugi se osamljuju u planini, izloženi divljim zverima, hladnoći i kiši. Danima, nedeljama ili mesecima lišavaju se hrane: jedu samo proste namirnice, ili gladuju tokom dugih perioda, a njihovo fiziološko propadanje još se i ubrzava sredstvima za povraćanje. Koriste se sva moguća sredstva za prekoračivanje običnog ljudskog iskustva: dugotrajne ledene kupke, svojevoljna odsecanja jednog ili više zglavaka, kidanje tetiva tako što se pod leđne mišiće umetnu metalni klinovi privezani za težak tovar koji valja vući. A kad nisu izloženi takvim krajnostima, moraju se iscrpljivati besmislenim trudom: čupaju dlaku po dlaku s tela, ili iglicu po iglicu s jelovih grana, dok ih potpuno ne ogole, ili izdubljuju kamene blokove.
Oni se nadaju da će u stanju potpune zatupljenosti, slabosti ili sumanutosti, u kakvo ih dovode ta iskušenja, uspeti da stupe u dodir s natprirodnim svetom. Dirnuta jačinom njihovih patnji i molitvi, magijska životinja moraće da im se odazove; ukazaće im se njihov budući duh zaštitnik, ime koje će otad nositi i posebna moć, svojstvena zaštitniku, koja će im u njihovoj društvenoj grupi obezbediti određene privilegije i društveni položaj.
Imamo li utisak da ti urođenici ne mogu ništa očekivati od društva? Institucije i običaji izgledaju im slični kakvom mehanizmu čije jednolično funkcionisanje ništa ne prepušta slučaju, sreći ili talentu. Oni mogu uticati na sudbinu samo ako se odvaže da odu u opasne granične predele gde društvene norme gube smisao i gde, u isti mah, nestaju sigurnost i zahtevi grupe: da odu, dakle, do samih granica ustanovljenog poretka, fizičke izdržljivosti i psihičke i moralne patnje. Naime, upravo na toj nepostojanoj ivici čovek se izlaže ili opasnosti da se prevali na drugu stranu i da se više nikad ne vrati ili, naprotiv, da stekne, u ogromnom okeanu neiskorišćenih ljudskih snaga koji okružuje čovečanstvo podvrgunto strogim pravilima, jednu ličnu zalihu moći koja na mesto društvenog poretka, inače nepromenljivog, stavlja igru u kojoj se može sve izgubiti.
U svakom slučaju, i takvo tumačenje moglo bi biti površno. Naime, u tim plemenima američkih ravnica ili visoravni još nema individualnog verovanja koje bi se suprotstavilo kolektivnoj doktrini. Tu sva dijalektika počiva na običajima i filozofiji grupe. Pojedinac uči od grupe; verovanje u duhove zaštitnike je grupni čin, i čitavo društvo uči svoje članove da se u okviru društvenog poretka nemaju čemu nadati, osim po cenu besmislenog i očajničkog pokušaja da iz njega izađu.
Može li se prevideti do koje je mere to „traganje za moći" ponovo istaknuto kao vrednost u naivnom odnosu između publike i „njenih" istraživača u savremenom francuskom društvu. I tu, od puberteta, dečaci traže dozvolu da se odazovu podsticajima koji im se nameću od najranijeg detinjstva, i da se što brže uključe, na ovaj ili onaj način, u svoju civilizaciju. To se može postići visinom, penjanjem na nekoliko planina, ili dubinom, spuštanjem u ponore, ali i horizontalno, odlaskom u srce dalekih krajeva. Konačno, to traženo preterivanje može pripadati moralnom poretku, kao kod onih što sami sebe dovode u najteže situacije koje se, prema postojećim saznanjima, ne mogu preživeti.
Društvo je potpuno ravnodušno prema takozvanim racionalnim rezultatima tih pustolovina. Ta svedočanstva nisu ni naučna otkrića ni prilog poeziji i književnosti: ona su najčešće zapanjujuće siromašna. Važna je činjenica da se pokušalo, a ne predmet pokušaja. Kao u našem urodeničkom primeru, mladić koji se tokom nekoliko nedelja ili meseci odvojio od grupe da bi se izložio jednom krajnje teškom stanju (nekad sa ubeđenjem i iskrenom željom, nekad, naprotiv, oprezno i prepredeno – urođenička društva poznaju te nijanse), vraća se kao posednik određene moći, koja se kod nas izražava člancima u novinama, velikim tiražima i predavanjima s rasprodatim ulaznicama, ali čiji magijski karakter potvrđuje proces automistifikacije same grupe, što objašnjava tu pojavu u svim slučajevima. Naime, ti primitivci koje je dovoljno posetiti da bismo se vratili posvećeni, ti vrhovi pod ledom, te pećine i duboke šume, hramovi uzvišenih i korisnih otkrovenja su, zapravo, sa različitih razloga, neprijatelji jednog društva koje samo za sebe izvodi komediju njihovog oplemenjivanja čim mu pođe za rukom da ih uništi, ali koje bi prema njima osećalo samo užasavanje i odvratnost kad bi moralo da ih posmatra kao istinske neprijatelje. Jadna lovino uhvaćena u zamku mehaničke civilizacije, vi divljaci amazonskih prašuma, vi slabe i bespomoćne žrtve, mogu rezignirano da prihvatim udes koji vas uništava, ali me ne može prevariti bajanje istraživača, neuverljivije od vašeg, koji pred nezasitom publikom maše albumima kodahroma kao što vi mašete svojim maskama. Veruje li on da će se pomoću njih domoći vaših čini? I nije mu dosta što vas uništava, nije toga čak ni svestan, potrebno mu je da vašim senima grozničavo utaži nostalgični kanibalizam istorije kojoj ste vi već podlegli.
Zar ću ja, otpisani prethodnik tih trkača kroz prašumu, biti jedini kome je u rukama ostao samo pepeo? Zar će jedino moj glas svedočiti o neuspehu tog bekstva u nepoznato? Poput mitskog Inidjanca, otišao sam onoliko daleko koliko zemlja dopušta, i kad sam stigao na kraj sveta, ispitivao sam živa bića i stvari i uvek nailazio na razočaranje: „Ostao je tu u suzama, molitvama i jecajima. A ipak nije čuo nikakav tajanstveni šum, niti je mogao zaspati kako bi u snu bio prenet u hram magijskih životinja. Nije mu preostala ni najmanja nada: niko mu nije dao nikakvu moć..."
San, „bog divljaka", kako su govorili stari misionari, uvek bi mi skliznuo kroz prste poput neuhvatljive kuglice žive. Gde mi je ostavio nekoliko sjajnih komadića? U Kujabi, gde je nekad iz tla izviralo zlatno grumenje? U Ubatubi, danas opusteloj luci, gde su pre dvesta godina tovarili galije? U preletu nad pustinjama Arabije, ružičastim i zelenim poput školjkinog sedefa? Možda u Americi ili u Aziji? Na sprudovima Nove Zemlje, na bolivijskim visoravnima ili na brežuljcima burmanske granice? Biram jedno ime kojem legenda i dalje poklanja poverenje i ugled: Lahor.
Teren za avijaciju u nekom malom predgrađu; beskrajne avenije s dva reda drveća i vila; na ograđenom prostoru hotel koji podseća na normansku ergelu, sastavljen od nekoliko istovetnih zgrada čija vrata u ravnom nizu, kao na malim konjušnicama, vode u identične apartmane: napred salon, pozadi kupatilo, a u sredini spavaća soba. Kilometar duga avenija vodi na trg potprefekture, odakle polaze druge avenije; duž njih se nalaze retke prodavnice i zanatske radnje: apoteka, fotograf, knjižara, časovničar. Kao zatočeniku tog besmislenog prostranstva, cilj mi već izgleda izvan domašaja. Gde je onaj stari, pravi Lahor? Da bi se do njega došlo na kraju tog nevešto nasađenog i već oronulog predgrađa, valja preći još kilometar bazara; tu je jedna zlatarska radnja dostupna plitkom džepu, gde se mehaničkom testerom zlato rasteže u listove debljine lima, a u njenom neposrednom susedstvu nalaze se kozmetičari, prodavnice lekovitog bilja i uvozne robe od plastike. Da li ću konačno doći do njega tim senovitim uličicama, gde se pribijam uza zidove da bih propustio stada ovaca s runom obojenim u plavo ili ružičasto, bivole – svaki je veliki kao tri krave – koji vas prijateljski gurkaju ili, češće, kamione? Ispred ovih trošnih drvenih kuća, na kojima je zub vremena ostavio svoj trag? Mogao bih da nazrem njihova čipkasta i izrezbarena pročelja kad moj pogled ne bi ometala metalna paučina koja se proteže preko celog grada, od zida do zida. S vremena na vreme, naravno, na nekoliko časaka, na nekoliko metara, izroni iz dubina vremena pokoja slika ili odjek. U uličici s kovnicama zlata i srebra razlegne se spokojan i jasan zveket, kao da kakav kućni duh s hiljadu ruku rasejano udara po ksilofonu. Izlazim otud i odmah upadam u široke trake avenija koje oštro razdvajaju ruševine kuća starih petsto godina (posledica nedavnih nereda), ali tako često uništavanih i obnavljanih da njihova nepojmljiva oronulost više ne zna za godine. Takav sam ja bio putnik, arheolog prostora koji se uzalud trudi da ponovo otkrije egzotiku pomoću parčića i krhotina.
Na taj način iluzija podmuklo plete svoje zamke. Voleo bih da sam živeo u doba pravih putovanja, kad se pred putnikom u punom sjaju pružao prizor koji još nije bio iskvaren, zagađen i uklet; da to područje nisam pohodio u sopstvenoj koži, već kao Bernije, Tavernije i Manuči... Kad igra pretpostavki jednom otpočne, nema joj kraja. Kada je trebalo videti Indiju, u koje je doba proučavanje brazilskih divljaka moglo doneti najčistije zadovoljstvo, kad smo ih mogli upoznati u najmanje iskrivljenom obliku? Da li je bilo bolje doći u Rio u XVIII veku s Bugenvilom ili u XVI veku s Letijem i Teveom? Svakih pet godina unazad omogućavaju mi da spasem neki običaj, da upoznam još neku svetkovinu ili verovanje. Ali odveć dobro poznajem tekstove da ne bih znao da se vraćanjem sto godina unazad u isti mah lišavam informacija i zanimljivosti koje mogu obogatiti moje razmišljanje. Nalazim se pred krugom u koji ne mogu zakoračiti: što su manje ljudske kulture bile kadre da međusobno komuniciraju i kvare jedna drugu, to su manje njihovi emisari mogli da uoče bogatstvo i značaj te raznovrsnosti. Na kraju krajeva, ja sam zatočenik jedne alternative: čas starinski putnik, suočen s čudesnim prizorom koji mu čitav ili gotovo čitav izmiče – još gore, koji u njemu izaziva podsmeh i odvratnost – a čas savremeni putnik u poteri za tragovima jedne iščezle realnosti. U oba ta slučaja sam na gubitku, i to većem no što se na prvi pogled čini: zar nisam ja, sa svojim uzdisanjem zbog senki, neprijemčiv za pravi prizor koji se uobličuje u ovom trenutku i za čije mi opažanje, na ovom stupnju ljudskosti, nedostaje odgovarajuće čulo? Za nekoliko stotina godina, na istom mestu, neki drugi, jednako očajan putnik, oplakivaće nestanak onoga što sam ja mogao videti, a što mi je promaklo. Kao žrtvu dvostruke nemoći, povređuje me sve što opažam i neprestano sebe prekorevam da nisam dovoljno pažljivo gledao.
Dugo sam bio paralisan tom dilemom, ali mi se sad čini da fluidni nemir postepeno nestaje. Neuhvatljivi oblici postaju jasniji, zbrka se lagano raspršuje. Čemu to treba da zahvalim ako ne proticanju godina? Uranjajući moje uspomene u svoju reku, zaborav ih nije samo istrošio i progutao. Čvrsta građevina koju je podigao od tih delića, daje mojim koracima bolju ravnotežu, a mom pogledu jasniji vidik. Novi red je zamenio stari. Između te dve sad razmaknute obale: mog pogleda i njegovog predmeta, godine koje su ih uništavale u isti mah su gradile gaz od krhotina. Prepreke su sve manje, obrušavaju se čitavi zidovi; vremena i mesta se sudaraju, staju jedno kraj drugog ili zamenjuju mesta, kao sedimenti koje je pomerio zemljotres stare kore. Poneki sićušan i drevan detalj pomalja se kao vrh, a čitavi slojevi moje prošlosti netragom nestaju. Naizgled nepovezani događaji iz raznorodnih perioda i područja klize jedni preko drugih, a onda iznenada zastanu, poput kakve tvrđave koju je projektovao arhitekta mudriji od moje istorije. „Svaki čovek", piše Šatobrijan, „nosi u sebi složen svet sačinjen od onoga što je video i voleo, kojem se neprestano vraća, čak i onda kad naizgled pohodi neki strani svet i u njemu se nastanjuje." Sad je prelaz moguć. Na neočekivan način, vreme je prostrlo prevlaku između života i mene; bilo je potrebno dvadeset godina zaborava da bih se suočio s jednim starim iskustvom; upravo to što sam za njim tragao po čitavom svetu uskraćivalo mi je ranije njegov smisao i onemogućavalo mi da se s njim srodim.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955).
