Botanička bašta u Brazilu, 1879.
Za moju karijeru bio je presudan jedan telefonski poziv, u devet sati ujutru, u nedelju, u jesen 1934. Javio mi se Selesten Bugle, tada direktor Ecole normale supérieure; on je već nekoliko godina prema meni pokazivao izvesnu blagonaklonost, doduše, pomalo hladnu i uzdržanu: prvo, ja nisam pohađao njegovu školu, i drugo – važnije – čak i da jesam, izvesno ne bih pripadao grupi njegovih miljenika, prema kojima je gajio vrlo ekskluzivna osećanja. Po svoj prilici, nije imao bolji izbor, i zato mi se odsečno obratio: „Želite li još da se bavite etnografijom? – Naravno! – Onda se odmah javite za mesto profesora sociologije na Univerzitetu Sao Paola. Predgrađa su puna Indijanaca; njima ćete moći da se bavite u slobodnom vremenu. Ali, svoju konačnu odluku morate saopštiti profesoru Dimi najkasnije u podne."
Brazil i Južna Amerika nisu mi tada mnogo značili. Ipak, i danas mi s kristalnom jasnoćom pred oči izlaze slike koje je u meni pobudio taj neočekivani predlog. Egzotični krajevi pojaviše mi se kao sušta suprotnost našima, a reč „antipodi" dobi u mojoj uobrazilji bogatije i naivnije značenje od doslovnog. Zapanjio bih se da sam čuo kako neka životinjska ili biljna vrsta može imati isti izgled na obe strane globusa. Svako drvo, svaka životinja, svaka vlat trave morali su biti potpuno različiti i na prvi pogled odavati svoju tropsku prirodu. Moja mašta je naslikala Brazil kao zatalasane krošnje palmi koje skrivaju neobičnu arhitekturu, a sve zajedno se kupa u egzotičnim mirisima; taj olfaktivni detalj se, izgleda, došunjao kroz nesvesnu homofoniju reči „Brazil" i „grésiller", ali on objašnjava, bolje od svakog stečenog iskustva, to što i danas s Brazilom najpre povezujem miris nečeg nagorelog.
Iz današnje perspektive te slike mi ne izgledaju sasvim proizvoljne. Naučio sam da se do istine o nekoj situaciji ne dolazi svakodnevnim posmatranjem, već onim strpljivim i neravnomernim destilovanjem; Brazilu me je možda već tad privukla dvosmislenost mirisa koja je proizvela spontani kalambur kao prenosioca jedne simboličke pouke koju nisam uspeo jasno da izrazim rečima. Istraživanje je manje putovanje, a više prebiranje: samo prizor koji izmiče, delić predela i misao uhvaćena u letu omogućuju nam da razumemo inače jalove horizonte.
U ovom trenutku, ekstravagantna Bugleova napomena o Indijancima navodi me da razmišljam o nečem drugom. Kako je došao na pomisao da je Sao Paulo, makar i u njegovim predgrađima, urođenički grad? Svakako ga je pobrkao s Meksikom ili Tegusigalpom. Filozof koji je nekad napisao delo Kastinski sistem u Indiji, a da se ni u jednom času nije zapitao ne bi li bilo bolje da najpre tamo ode i nešto vidi sopstvenim očima („u bujici događaja samo institucije ostaju na površini" izjavio je oholo u svom predgovoru iz 1927) nije ni pomislio da bi kvalifikacija „urođenik" mogla uticati na etnografsko istraživanje. Znamo, uostalom, da on nije bio jedini zvanični sociolog koji je pokazao takav nemar: ima mnogo sličnih primera.
Kako god bilo, ni sam u to vreme nisam bio dovoljno upućen da bih mogao da odbacim iluzije koje su odgovarale mojim planovima, utoliko pre što je i Žorž Dima imao mutne predstave o tamošnjoj situaciji: on je upoznao južni Brazil u doba kad istrebljivanje urođeničke populacije još nije bilo dovršeno, a društvo diktatora, feudalaca i mecena, u kojem se dobro osećao, nije mu ni najmanje pomoglo da bolje razume to pitanje.
Bio sam, dakle, zapanjen kad sam tokom jednog ručka, na koji me je poveo Viktor Margerit, iz usta brazilskog ambasadora u Parizu čuo zvuk zvaničnog zvona: „Indijanci? Avaj, dragi gospodine, oni su potpuno nestali pre više decenija. To vam je jedna vrlo tužna, rekao bih sramna stranica u istoriji moje zemlje. Ali portugalski kolonisti XVI veka bili su gramzivi i surovi ljudi. Možemo li im zameriti što su se priklonili opštoj okrutnosti običaja? Hvatali su Indijance, vezivali ih za otvore topovskih cevi i žive raznosili topovskom đuladi. Tako su ih istrebili, do poslednjeg. Kao sociolog, otkrićete u Brazilu čudesne stvari, ali ne pomišljajte na Indijance, nećete naći ni jednog jedinog..."
Danas mi te reči izgledaju neverovatne, čak i iz usta jednog gran fino iz 1934; one mi dočaravaju u kojoj meri se tadašnja brazilska elita (na sreću, i ona se u međuvremenu promenila) užasavala svih aluzija na urođenike i, opštije, na primitivne uslove u unutrašnjosti, osim kad je trebalo priznati – pa čak i sugerisati – da nečija gotovo neprimetno egzotična fizionomija potiče od indijanske prababe, a ne od nekoliko kapi ili litara crne krvi, koja je, po bontonu, morala biti izbrisana iz sećanja (za razliku od predaka iz imperijalističkog doba). A kod Luisa de Suza-Dantaša indijansko poreklo bilo je izvan svake sumnje i on se njime lako mogao hvaliti. Međutim, kao eksportovani Brazilac koji je još u ranoj mladosti prihvatio Francusku domovinu, on je izgubio svaku predstavu o realnom stanju u svojoj zemlji i zamenio je, u svom sećanju, nekom vrstom zvaničnog i otmenog klišea. Imam utisak da je, polazeći od ono malo sačuvanih uspomena, rado ocrnjivao Brazilce XVI veka ne bi li skrenuo pažnju sa zabave koja je bila naročito omiljena u generaciji njegovih roditelja, ali nije nestala ni u vreme njegove mladosti: tada se, naime iz bolnica uzimala zaražena odeća obolelih od boginja i kačila, s drugim poklonima, duž puteva kojima su još prolazila urođenička plemena. To je dovelo do sjajnog rezultata: kad sam 1935. došao u Sao Paulo, državu veličine Francuske, na čijim je mapama iz 1918. bilo označeno da tri četvrtine zemlje čine „nepoznate teritorije nastanjene isključivo Indijancima", u njoj više nije bilo ni jednog jedinog urođenika, ako se ne računa grupa od nekoliko porodica nastanjenih na obali, koje su na plažama Santosa nedeljom prodavale takozvane retkosti. Na sreću, iako ih zaista nije bilo u predgrađima Sao Paula, Indijanci su još živeli u unutrašnjosti, na tri hiljade kilometara odatle.
Ne mogu da pređem preko tog perioda a da ne zaustavim prijateljski pogled na jednom drukčijem svetu; zahvalan sam Viktoru Margeritu (koji me je uveo u brazilsku ambasadu) što mi je omogućio da taj svet nazrem; on je sačuvao naklonost prema meni otkad sam, tokom poslednjih godina studija, radio kao njegov sekretar. Zadatak mi je bio da se pobrinem oko objavljivanja njegove knjige Čovekova domovina. Trebalo je da posetim stotinak pariških viđenijih ljudi i da svakom od njih odnesem primerak koji im je posvetio Učitelj (držao je do te titule); pored toga, pisao sam prikaze i tobožnje odjeke ne bih li kritičare naveo na povoljne komentare. Viktora Margerita čuvam u sećanju ne samo zbog njegove obzirnosti prema meni već i zbog protivrečnosti između njegove ličnosti i dela, kakvu nalazim kod svih onih koji su na mene ostavili trajan utisak. Koliko god delo, i pored svoje velikodušnosti, moglo izgledati pojednostavljeno i nezgrapno, toliko čovek zaslužuje trajno sećanje. Lice mu je imalo pomalo žensku ljupkost i tananost gotskog anđela, a pokreti su mu odisali prirodnom otmenošću, tako da njegove mane, među kojima taština nije bila najmanja, nisu ni zaprepašćivale ni ljutile, već su pre izgledale kao dodatno obeležje privilegije dobijene poreklom ili stečene duhom.
Stanovao je u XVII kvartu, u velikom i pustom građanskom stanu; gotovo slep, bio je okružen aktivnom pažnjom svoje žene, čije godine nisu dopuštale brkanje, moguće samo u mladosti, fizičkih i moralnih kvaliteta: vreme je preobratilo u ružnoću i živahnost ono čemu su se ljudi nekad divili kao pikantnosti.
Primao je malo koga, ne samo zato što je smatrao da ga nove generacije slabo poznaju i priznaju, i da su ga zvanični krugovi zaboravili, već naročito zato što je sebe postavio na odveć visoko postolje s kojeg je teško pronalazio sagovornike. Spontano ili promišljeno – to nisam uspeo da saznam – doprineo je, s nekolicinom drugih, uspostavljanju međunarodnog bratstva nadljudi, sastavljenog od pet-šest osoba: njega, Kajzerlinga, Ladislasa Remona, Romena Rolana, a neko vreme, ako se ne varam, i Ajnštajna. Sistem je počivao na pravilu da svaki put kad jedan od njih objavi knjigu, svi ostali, raspršeni po svetu, pohitaju da je pozdrave kao jednu od najvećih manifestacija ljudskog duha.
Međutim, kod Viktora Margerita najdirljivija je bila jednostavnost s kojom je sebe povezivao s čitavom istorijom francuske književnosti. To mu je bilo utoliko lakše što je poticao iz književne sredine: majka mu je pripadala Malarmeovoj nemačkoj rodbini; brojne anegdote i uspomene potkrepljivale su njegovu afektaciju. Kod njega se prisnim tonom govorilo i o Zoli, braći Gonkur, Balzaku i Igou, kao o ujacima i pradedama koji su ga zadužili da brine o njihovoj ostavštini. Kad bi nestrpljivo uzviknuo: „Kažu da nemam stila! A Balzak, je li on imao stila?", čovek bi pomislio da se nalazi pred kraljevskim potomkom koji pravda neki svoj hir vatrenim temperamentom svog pretka, slavnim temperamentom koji smrtnici najčešće poznaju ne kao osobinu te ličnosti, već kao zvanično objašnjenje nekog velikog potresa savremene istorije, te ustrepte od zadovoljstva kad ga vide ponovo oličenog. Drugi pisci su imali više dara; ali je, svakako, malo onih koji su s toliko otmenosti izgradili tako aristokratsku predstavu o svom zanatu.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Ilustracija preuzeta iz knjige: Brazil, Amazonija i obala; ilustracija nije licencirana.
