Da pomenem i Ortahisar, gradic u blizini... zapravo malo selo sa ogromnim stenovitim ostrvom u moru trosnih kucica, dvorista zaraslih u lozu sto gmize uza zidove i kapije, i zamaramljenim staricama koje sede u sokaku... u sred sela, ogromna stena nadvisuje sve u okolini. Suplja, sa hodnicima, stepenicama, lancima za pridrzavanje, terasicama... Kockaste kuce, kao mali paraziti, opsedaju podnozje... Bonnie (koja se razume u te stvari) kaze da je stena visine tridesetospratnog nebodera. Tu gore smo proveli neko neodredjeno vreme dok sunce konacno nije zaslo (iza kanjona, kao u western filmu) a planina pod sneznom kapom lagano utonula u sivu izmaglicu... na slici mozete videti Samira kako polako ali sigurno sharmira seoske gospodje... 
Posle smo malo lutali sokacima... vrata uklesana u kamen, mali prozori, lukovi, ormanenti koji mozda predstavljaju sunce, deca koja se igraju i majke koje urlaju sa prozora pozivajuci ih na spavanje...
Narednog jutra smo se ponovo razdvojili... Jelena i Samir odose direktno za Siriju, dok smo Bonnie i ja odlucili da malo obidjemo istocnu Tursku, taman da potrosimo balkan flexipass... brzo smo uhvatili prevoz za grad Urgup, ali tamo je nastala peripetija...
Grad je jezivo dugacak, tako da smo hodali bar sat vremena dok ga konacno nismo ostavili iza sebe, nasavsi se na auto-putu u sred totalne pustare... nazad, na horizontu, grad, a svuda okolo brezuljci prekriveni kamenjem i suvom travom... nigde drveta, nigde hladovine, nigde automobila. Tacno trideset minuta nisu prosla ni jedna jedina kola, ni u jednom pravcu, i vec kad je entuzijazam poceo da se priblizava kriticnoj tacki, naisla su kola i - verovali ili ne - povezla nas.
U Kajseri smo seli u voz za Malatyu koji je u pomenuti grad pristigao u krajnje zgodno vreme u jedan ujutru. Rasirili smo podloge na podu cekaonice z. stanice i zaspali... par puta su nas probudili neki ljudi (u civilu) koji su zveketali i cangrljali automatskim puskama (valjda su ih sklapali, rasklapali, pojma nemam) tj probudili su Bonnie a ona je probudila mene ubedjena da se sprema, u najmanju ruku, teroristicki napad :) Osim toga, spavali smo sjajno i probudili se u osam ujutru... taman da saznamo da autobus za Adijaman kosta 5 evra! Dakle, ponovo auto-stop, ovaj put oko 200 kilometara.
