Uroš i Marko na autostopu kroz Afriku
„Između otići i ostati sumnja dan“
— Octavio Paz
I
Prva putovanja su najlakša, kao prva zaljubljivanja. Krajolici se bude pred nama, gradovi niču iz zemlje, svaka okuka obećava nešto – možda baš početak onog pravog života na čije iščekivanje ode dobar komad mladosti. Stvari viđene prvi put, kaže Stivenson, bruse oštricu smisla i donose osećaj mistične čudesnosti.
Čarolija hlapi s vremenom, godine krune šarenu skramu egzotike a razmišljanje razjeda ostatak. Navala klinačkog uzbuđenja pri pentranju na tavan nema veze sa samim tavanom: tamo obično nema ničega sem osinjaka i paučine. Odrasli to znaju i ne zavlače se po tavanima. Ovo sam prvi put naslutio dok sam, posle dva meseca samačkog puta, sedeo na jednoj klupi u Vladivostoku. Jesenje jutro, gnjavi neka sitna kišica, upravo sam stigao iz Kine. Gledam musave trolejbuse, ispucale fasade, zamišljene ljude kako idu na posao i odjednom pomislim: Šta ja ovde radim?
Kad sam imao dvadesetak godina, sećam se, u Egiptu sam video piramide i čipkane džamije, i sve me je to palilo, od fizionomija na bazaru do tajanstvene melodije jezika. Sa tridesetak sam ponovo otišao i video umorne ljude nagurane u gradskom prevozu, decu koja prose, strah od gladi i rata. Ako sam kao klinac u evropskim katedralama i mogao da vidim odsjaj stare civilizacije i čovekovu potrebu za apsolutom, u tridesetim sam video samo okamenjenu moć i panični strah od smrti.
Zato je, s godinama, sve teže putovati.
Vladivostok 2003: Šta ja ovde radim?
II
Godinu dana sam se lomio oko Afrike. Pre toga sam već dosta putovao, pa me odavno nisu zanimali crveni zalasci i slonovi na ispaši. Opasnost me ne privlači, u egzotiku ne verujem, adrenalin sam uvek mrzeo. A opet, nešto vuče, ne da mira. Jedan poznanik iz Indije, sa kojim sam se dopisivao u srednjoj školi (pre interneta su glavna fora bila međunarodna udruženja za dopisivanje), napisao mi je jednom da su neshvatljive želje zaostaci iz prethodnih života. Bilo kako bilo, uvukao sam u to Marka i Uroša, pa je diskusija u tri glasa pojela i narednu godinu. Kako živimo u različitim gradovima, morali smo da se dogovaramo mejlovima. I svaki put kad bi neko od nas smislio opravdanje za put, drugi bi ga poklopio.
Onda sam se setio nečega što mi je pričao moj deda. Svake zime, kada padne prvi sneg, njegov bi otac obukao svoje najlepše odelo, stavio u torbu komad slanine i flašu rakije, seo na konja i mesecima obilazio rodbinu i prijatelje po vojvođanskim selima. Kisač, Kać, Budisava, Šajkaš, Vilovo, Đurđevo, Mošorin, Perlez, Gospođinci, posećivao je daleku rodbinu koja je odavno imala drukčija prezimena, raseljene drugove iz detinjstva, preživele saborce iz solunskih rovova, a zli jezici su govorkali da tako uparađen sigurno svrati još digod. On je tu svoju zimsku misiju objašnjavao lakonski: „Idem da se rodím“.
Tada nije bilo telefona, seljaci su retko pisali pisma, jedan rat se završio a drugi (u kome će ga ubiti) se pripremao, a pradeda je, blago pripit i nakrivljen u sedlu, jahao od sela do sela i zanavljao prijateljske i rodbinske veze. Pomislio sam: Čekaj, zašto da ne? Onda sam seo i napisao mejl Urošu i Marku:
Zamislite jedno putovanje na kome je geografija samo okvir za dodire sa ljudima, na kome su zgrade, planine i mora samo scenografija, prostor za braunovske sudare ljudskih čestica. Sa svima koji budu raspoloženi, trampićemo komadić sebe za komadić njih. Putovaćemo i pitati druge ono što svakog dana pitamo sebe.
Zagrejali su se, i putovanje je počelo da dobija okvir. Nema veze što u Africi nikada nismo bili i što nikoga nismo poznavali. Na kraju krajeva, svi su ljudi neka daleka rodbina.
Međutim, činilo nam se da to i dalje nije dovoljno. To što ćemo se mi, rečnikom mog pradede, (o)roditi sa nekim tamo ljudima po Africi, što ćemo zanoviti milenijumima zaparložene rodbinske veze – ako je tako nešto uopšte moguće – i dalje je delovalo suviše apstraktno. Klub putnika je tada već postojao i, mada je sajt bio veoma mali, poneko ga je čitao. Uroš je želeo da usput pišemo blog. Dogovorili smo se ovo:
Zapisivaćemo imena, reči, izgled očiju ili boju glasa, neki pokret ili izraz lica, nečiju misao ili misao o nekome, neki prolazan utisak, na komadiće hartije, dok razmišljamo, dok se gledamo, dok pijemo, dok se smejemo, dok čekamo, i to ćemo objavljivati u blogu. Možda ćemo tako posredovati u dijalogu između ljudi koji se nikada neće sresti, privremeno uspostavljajući kontakt između tačaka koje su inače sasvim razdvojene.
Dogovorili smo se da ćemo sva trojica pisati i fotkati, a Uroš će i crtati. S obzirom da smo svi poprilični individualci (što je samo lepši način da se kaže da smo sebični i samoživi skotovi), dogovorili smo se i da ćemo se povremeno rastajati i kasnije se ponovo sastajati – ako osetimo da se bliži trenutak kada ćemo se međusobno pohvatati za guše. Kao krajnja kota putovanja postavljen je Igleni rt, najjužnija tačka afričkog kontinenta, u kojoj se spajaju Indijski i Atlantski okean.
To je bilo ono što smo imali kada smo odlučili da putujemo. Bio je šesti decembar i tog je dana pao prvi sneg. Bilo je vreme za polazak.
III
Ono što nas je najviše brinulo – da ljudi iz „dalekih kultura“ neće želeti da se (s)rode sa nama – pokazalo se kao neosnovan strah. Mislim da je Džojs negde opisao sreću kao „noć u vozu i razgovor sa potpunim strancem.“ Putnik je biće iz drugog sveta, i zato je – ako želi da sluša – neka vrsta ispovednika-lutalice. On dolazi iz nepojmljive daljine i potom se u nju vraća, pa mu se može reći ponešto od onoga što pritiska dušu, najskrivenije i najtajnije. Ono što se nikada ne bi priznalo članu porodice, prijatelju, sunarodniku i saplemeniku, što se ponekad ne priznaje ni sebi.
Međutim, da bi blog bio pošten, morao je sadržati i naše lične priče – kako one unutrašnje, tako i one o našim uzajamnim odnosima tokom putovanja. Ali sve je to, kada bismo pokušali da zapišemo, zvučalo dosadno i banalno, kao prenemaganje. Koga zanimaju naše tlapnje i palamuđenja? I nama samima je muka od njih! Tako da smo ubrzo rešili da pišemo samo o ljudima iz Afrike, svodeći sebe na nevidljive sagovornike.
internet-kafe; čik ukradi monitor
Pored toga, mučio nas je osećaj da zloupotrebljavamo te ljude, da iz njih cedimo priče kako bismo imali šta da napišemo. Taj je osećaj u nekoliko navrata bio toliko snažan da smo bili na ivici da prestanemo sa blogovanjem, pa se dešavalo da po dve nedelje ne objavimo ništa. Možda se tako osećaju novinari čiji je posao da iz nekoga izmuzu priču. Polovično smo se pravdali time što mi od toga ništa ne dobijamo, i što sve te priče, ako već nisu ni za šta korisne, sigurno nisu ni štetne, a nesumnjivo su istinite. Mnoge podatke smo menjali kako bismo zaštitili identitet sagovornika, jer su razgovori često bili izuzetno lični.
naš dom u tanzaniji
Svi su znali da ćemo o njima pisati – naravno ne pod pravim imenima – i to nikome nije smetalo. Često im je imponovalo to što se neko interesuje za njihove probleme, i bili su veoma radoznali da saznaju sve o nama, o našim životima, o Evropi (svaki put kada bi rekli Evropa zvučalo bi kao da kažu Mesec). Bili su to često teški razgovori, sukobi mišljenja i uzajamne ispovesti koje bi nekad trajale danima, u nastavcima. Sa nekima od ljudi koje smo tada upoznali i dalje smo u kontaktu, a neki su nam postali i prijatelji. Naravno, nije uvek bilo tako. Bilo je tu glupih sukoba, ogorčenih svađa, iskrenih uvreda i neiskrenih izvinjenja, sitnih pakosti i dubokih nerazumevanja.
Kada smo seli da od bloga pravimo knjigu, tehnika nevidljivog sagovornika zazvučala nam je šuplje i neiskreno. Zato smo u svaki od razgovora dodali i svoje glasove, kako spoljašnje tako i unutrašnje.
IV
Nismo nosili ni diktafon, ni kameru. Zapisivanje u toku razgovora nije dolazilo u obzir, jer bi uništilo razgovor. Svesni napori da nešto zapamtimo udaljili bi nas od trenutka i upropastili mogućnost deljenja. Na put smo pošli pre svega da se rodīmo, a blogovanje je bilo samo nadogradnja, pokušaj da to ròđenje prenesemo još korak dalje.
Kada bi se razgovor završio i kada bismo ostali sami, pre nego što zaspimo, umorni a često i dobrano pripiti, žvrljali bismo beleške. Kasnije smo to uobličavali u blog – tokom dugih čekanja pored puta ili na graničnim prelazima, u autobusima, sa sveskom na kolenu, pokušavajući da iz malog mozga izvučemo sve ono što smo u međuvremenu zaboravili. Na takvom putovanju lica i događaji se smenjuju munjevito a utisci se gomilaju jedni preko drugih, pa prethodni dan izgleda tako davno kao da su u međuvremenu prošli meseci. Umor se taloži u kostima a san nastupa brzo, onako kako kod kuće nikad ne dođe. Često bih se sutradan budio sa otvorenom sveskom i nedovršenom rečenicom.
jedna od junakinja knjige, SUDAN
Ako bismo razgovoru prisustvovali dvojica ili sva trojica, nadopunjavali bismo sećanje tako što bi svako rekonstruisao poneki fragment. Nažalost, time smo dobijali prilično grube zapise dijaloga, ali bilo je to najbolje što smo imali. Osećali smo odgovornost prema dokumentu, prema stvarnosti, ali smo veću odgovornost osećali prema dodiru među bićima, prema svetinji razgovora.
V
Cepali smo stranice iz svezaka, nervirali se, Uroš je gužvao svoje crteže i sejao ih po đubrištima afričkih metropola, Marko je zapomagao kako ne ume da piše bez tastature, mene je konstantno bilo sramota barem polovine onoga što sam napisao. Ali smo imali čvrst dogovor da nećemo prekidati blog do samog kraja putovanja, ma koliko nam se sve to činilo glupo i ma šta nam se usput dogodilo. Kako je putovanje bilo dugo i naporno a pristup internetu ograničen, sve smo više kasnili. Poslednjih nekoliko članaka objavili smo kad smo se već vratili kući.
marko bloguje; struja odlazi i vraća se, tekst samo odlazi
I onda je, mislio sam, bilo gotovo. Ponovo smo bili za svojim kompjuterima, sa svojim poslovima, u svakodnevici i post-putnoj depresiji, pokušavajući da sve ono što smo videli i doživeli nekako svarimo i shvatimo – dok je, kao ledena santa, plovilo sve dalje od nas, u prošlost. Uroš je napisao u jednom mejlu: Pitaju me kako je bilo. Šta da kažem? Svakim nesaopštivim iskustvom sve se više udaljavaš od onih koji ga nisu doživeli. I posle svakog takvog iskustva sve si više sâm.
Ni sanjao nisam da ćemo, nekoliko meseci kasnije, početi da prekopavamo po beleškama i sećanjima, da ih ekshumiramo i proučavamo, da ih dešifrujemo i obeležavamo, kao iskopine, kako bismo od njih nanovo pokušali nešto da sklopimo, ali ovaj put promišljeno, bez žurbe.
I da će nam na to otići narednih pet godina.
—
Ilustrovana putopisna knjiga Bantustan izlazi početkom aprila. Kupite je u pretplati po sniženoj ceni i time nam pomozite da sakupimo sredstva za štampanje.
