Posle Nemrut-planine smo, opet u sred sprzenog brdovito-kamenovitog bespuca, ustopirali veliki crveni kamion sa vozacem koji je imao frizidercic pun hladne vode. Mozete da zamislite. Ostavio nas je u drugoj nedodjiji, sa par sasusenih stabala i stadima ovaca delimicno ofarbanih u zuto, zeleno i plavo, valjda da bi se znalo sta je cije. Tu smo uhvatili prevoz do jezera, zatim presli trajektom, i onda posle jos par kola i kamiona konacno stigli u sam centar Dijarbakira.
Dijarbakir je sirom Bliskog Istoka poznat kao prestonica Kurda, koji nemaju drzavu ali, eto, imaju prestonicu. Grad je cuven po masivnom zidu od crnih bazaltnih blokova koji u potpunosti opasuje staro jezgro. Unutra se nalazi mnostvo pokrivenih trznica, uskih sokaka, zanatskih radnjica i prastarih vizantijskih crkava zgodno adaptiranih u dzamije. Turista uopste nema, tako da svi gledaju u vas kao da ste s’ Marsa pali.
Dijarbakir je grad dece. Prosecna kurdska porodica ima izmedju petoro i desetoro, tako da su ulice grada bukvalno preplavljene hordama dece koja vas prate u stopu i urlaju “hello money”. U pocetku nije strasno, ali posle par dana postanete blago fobichni i paranoicni i jedva cekate da pobegnete odatle :)
Dvoriste najstarije dzamije, koja je nekada bila vizantijska crkva
Inace, ljudi su preterano ljubazni, presrecu vas po ulicama i pozivaju na rucak, caj, veceru, i naravno casicu razgovora... posle smo odstopirali do grada po imenu Mardin, videli da nema jeftinog smestaja, prosetali se malo i odstopirali nazad u Dijarbakir. Tamo smo seli na voz za Osmanije, zatim stopom stigli do Iskrederuna, pa do Antakije, odakle smo seli na minibus za Alepo. Tamo smo se, na hotelskom krovu, ponovo sastali sa Jelenom i Samirom, a pridruzio nam se i poljak Krishtof.
