Chuvenim vozom, shirom bivseg CCCP-a poznatim kao "elektrichka", dotociljasmo se iz Gori-ja u Tbilisi, gde smo odseli kod dve devojke iz Litvanije, clanice HospitalityClub-a koje su na privremenom humanitarnom radu u Gruziji. Tbilisi je razocaravajuce evropski, sa svojim sirokim bulevarima, drvoredima platana, bezbrojnim crkvenim tornjevima i tvrdjavicom na brdu, starim gradskim jezgrom koje je delimicno razruseno u zemljotresu cini mi se 2002. godine, a delimicno renovirano za dolazak Dzodrdza Bush-a. Inace, na gruzijskom parlamentu visi ogromna zastava Evropske Unije, a sa bilborda vas gleda nasmejano lice americkog predsednika kako se rukuje sa predsednikom Gruzije.
-- Tbilisi, prestonica Gruzije --
Kroz grad protiche reka Mtkvari sa svojim mnogobrojnim mostovima. Na takozvanom "suhoj mostu" nalazi se buvlja pijaca na kojoj za bagatelne cene mozete da kupite bilo kakav suvenir iz Sovjetskog Saveza - ordenje, znacke sa Lenjinom, Staljinom, ili jednostavno natpisom "heroj prve petoljetke", uniforme i gomilu slicnih kojeshtarija. Ljudi izgledaju manje utucheno nego u provinciji, a grad je nocu izuzetno lepo osvetljen... Gruzini tvrde (u prestonici sa blagom grizom savesti, a u provinciji ogorceno) da se sve pare u zemlji troshe na Tbilisi, dok se ostatak zemlje ostavlja da mirno istruli.
Fascinantno je, zaista, kako je Gruzija uspela da opstane tokom toliko dugog vremena, na tako nezgodnom mestu. Odgovor je, verovatno, da su ih spasle planine... Gruzini tvrde da je, oduvek, tokom istorije, mnogo veci broj ljudi u Gruziji bivao odnesen ratovima, nego prirodnom smrcu. Ili, kao sto mi reche Gorgi, mladi gruzijski novinar koga smo slucajno upoznali - "Dok smo se mi ovde tukli sa Mongolima, Persijancima, Arapima, Turcima, svima koji su hteli da predju iz Azije u Evropu i obratno, oni u Zapadnoj Evropi su razvijali
svoju ekonomiju..."
Takav je, manje-vise, stav Gruzije prema Zapadu.
