Kazbegi. fotografija: Klub putnika
U Tbilisiju smo seli na chuvenu "marhsrutku", olupani kombi kojim upravlja vesht vozach, cija je osnovna kvalifikacija posedovanje brzih refleksa u cilju izbegavanja rupa na krivudavim putevima kojima marsrutka skakuce na samoj ivici dubokh provalija. Put za Kazbegi nastavlja se dalje u Rusiju, a poznat je kao "Georgian military highway" sto je naravno bezochna glorifikacija, u pitanju je najgori put na svetu, a voznja je takva da povremeno chak i meshtanima pripadne muka pa marshrutka moze da stane kako bi se doticni oslobodili nezeljene tezine u zelucu.
Kazbegi je gradic na Kavkazu, nesto ispod dve hiljade metara nadmorske visine. U odlasku nismo nista videli, uglavnom zbog oblaka koji su bili svuda oko nas, kao i zbog snega koji je sve vreme padao. Kada smo konacno izasli iz "marsrutke" zamrzli smo se na licu mesta, shvativsi da par krpica kojima smo se ponovili u jednoj od mnogobrojnih second-hand prodavnica (koje u Gruziji nichu na svakom cosku) nisu ni blizu dovoljne za ono sto nam predstoji.
Elem, malo se raspitasmo okolo i nadjosmo smestaj za nekih 3 dolara, u rusevnoj kuci sa polupanim prozorima kroz koje duva vetar. Saznali smo, tom prilikom, da vlada jos nije odvrnula gas tako da grejanja nema, ali dobrocudna vlasnica Maja nam je ustupila elektricnu grejalicu, sto nije mnogo pomoglo s obzirom da je ubrzo nestalo struje koja je dosla tek mnogo casova kasnije. Ispekli smo par jaja i parche kobasice koje smo pronashli na dnu ranca, i zavukli se pod milion cebadi i jorgana da odspavamo zimski san.
