Sat vremena pre polaska autobusa krenule su da stizu jedna za drugom poruke od Pinar - devojke iz Ankare, koja nas je ispalila - sadrzina je isla od 'zao mi je' do 'ocajna sam, necete valjda da provedete noc na stanici, sta sam to uradila'. Onda je pozvala, ali smo se plasili troskova prihvatanja tog poziva, pa smo ga odbili, a onda je stigla poruka 'da li ste jos na stanici, mi bismo dosli'. U tom trenutku, bilo je jos nekih 50 minuta do polaska autobusa i to sam joj i napisao. Pola sata kasnije, dve simpaticne devojke i jedan mladic nasli su se pred autobusom u koji smo se mi upravo spremali da udjemo. Ipak su dosli, samo da se pozdrave i da objasne kako imaju drugove koji su im strasno zamerili sto pozivaju strance u kucu (zive same 3 devojke), i videlo se da im je strasno stalo, pa meni bi toplo oko srca, a nekako sam sve vreme imao osecaj da ce se pojaviti - zato sam i poslao onu ocajnicku poruku. To sam im sve i rekao i dao sam nasoj nesudjenoj domacici cd sa filmom prigodno nazvanim Provalnik, koji sam joj inace od ranije namenio. Pozdravili smo se, fotkali, i onda smo mi usli u autobus (devojke su cak pitale da promenimo autobus za kasniji i bar odemo na pice i setnju i pokusale da to izvedu, ali ljudi na stanici su bili neumoljivi).

Onda se desilo: sledeceg trenutka, za nama je utrcala druga od devojaka, Damla i dala sledecu neodbivljivu ponudu: "Mi zelimo da vam platimo kartu za sledeci dan za isto mesto i da vas ugostimo veceras, da bismo se iskupili za sve probleme u koje smo vas uvalili". Nasli smo se u taksiju, ja sam pokusavao da ih pitam kakve su nam to strasne probleme naneli, osim sto smo par sati cekali na stanici, i da im objasnim da je to savrseno normalna situacija, ali oni su bili uporni u svojoj gostoljubivosti, i za 5 minuta smo se nasli u fenomenalnom studentskom stanu u Ankari - gledali su nas posteri filmova - Tri boje, Belvil Randevu i pricali smo sa neverovatno prijatnim devojkama koje su odmah krenule da pevaju pesmice o kuhinji i da se zacikavaju oko toga koja je manje skromna. Bilo je jasno da nam predstoje fini dani, ali nisam mogao da pretpostavim koliko.

Vece je proteklo u preslisavanju turskih i srpskih brzalica i narodnih izreka, i francuskog, koji u stvari niko nije znao, ali smo podrzavali Damlu, koja je sutradan imala ispit iz osnova ovog jezika.

Ujutru smo otisli do fakulteta, usput smo dobili nekoliko lekcija iz stopiranja od nasih domacica - svaki dan stopiraju do fakulteta i nazad i jako im dobro ide. Fakultet sam je potpuno neverovatno mesto, da ne govorim koliko je dobro kad pocne kisna oluja od dva sata, koja je usto bila i prva kisa koja nas je zatekla na ovom putu. Rado bih poslao fotke, ali je to nemoguce sa internetom kakav imam ovde (necu otkriti gde). Po posmatranju, i setnji po kisi, sklonili smo se u studentski kafic-menzu, koji je bio u potpunom mraku (u medjuvremenu je nestala struja) i uz teski miris vruce isparavajuce vode, deo kafica dalji od ulaza podsecao je na zaverenicko jezgro nekih deventaesto vekovnih evropskih disidenata.

Kad smo dosli kuci, susili smo se uz zvuke raznih instrumenata koje devojke sviraju - od balame, tradicionalnog turskog, preko bongosa, do elektricne bas-gitare.

Uvece, otisli smo pravo u neki klub, po imenu garaza, koji kao da je izasao iz sedamdesetih - nije da se secam, ali mislim da je ovo bila dobra prilika da se osete. Muzika je bila na sceni, pevac je dobacivao neke bezobrazluke, ja sam dao sve od sebe da mu uzvratim na sto bezobraznijem turskom (nazivao sam ga uglavnom pogrdnim imenom Lejdi Dajana), na kraju, rekose nam kasnije domacice, bili smo im simpaticni. To je bio i prvi put u zivotu da sam iskreno proziveo izraz "dance the night away".

Kod kuce, jos muzike, zive, i one sa zvucnika, kupanja, setnje, planovi, sutra se kretalo za Kajzeri.

Sutra ujutro je ispalo neobicno kasno, ceo dan smo setali, a onda je Bane zasluzio da mu pozele zlatnu buducnost rukama kuvarskim. Naslo se tu i nesto vina, pa opet muzike i ispalo je da smo uhvatili autobus u 8 uvece. Nas domacin nam je samo poslao poruku da u pola 1, kad stignemo u Kajzeri, dodjemo do bolnice Ercezi univerziteta. Pozdravili smo se s devojkama koje su imale sastanak sa svojim bendom (jedan od clanova, poznatiji pod nazivom "deda", bio je glavni razlog sto nas nisu odmah primile, isto tako, i glavna tema segacenja tokom boravka), usli u autobus i prekunjali put do sledeceg odredista.

Mislim da dugujem jos samo objasnjenje za ime ovog posta. Osim oluje, reka koje su tekle ulicama, i sve nase domacice su imale vodena imena - Damla, najmanja, znaci kapljica, Pinar - izvor, a njihova treca cimerka, Deniz, njeno ime je more. I po velicini, poredjane su kao i imena. Nomen est omen, vecno upamcena izreka, koju sam prvi put video na testu opste informisanosti, jos jednom pokazuje da ima nesto u njoj. Za kraj, uz izvinjenje na zbrkanosti i nedostatku ilustracija, lepa turska izreka - Cam cama degil, can cana - kuca se s covekom, ne s casom!