Jelena:
Nema biografije bez geografije, rekao bi moj brat od tetke. Vodeći se tom parolom, moj put od planiranih sedam dana u Istanbulu se malo produžio. Odluka da krenem je bila teška. Možda je razlog to, što je dok smo se Jovan, Višnja i ja baškarili na stenama Mramornog mora naišao mali cunami od koga smo jedva spasili živu glavu. Žrtva je bila jedna starka boje crne i dva upropaštena mobilna telefona koji su se okupali u slanoj vodi. Skupa cena za malo uživanja, naročito ako vam se to desi u vreme ramazana posle 7 uveče, kada su sve radnje zatvorene.
Zaključci: uvek budite na oprezu i Istanbul je prilično čist grad, što je potvrdila bosonoga plavuša to veče.
Tibor:
Istanbul! Carski grad. Možda najbolji grad na svetu meni trenutno deluje potpuno sumorno. Osećam da me je izdao. Krenuo sam na put, maštao o svemu što me može sačekati tamo daleko od svoje kuće, o nevoljama, pustolovinama, novim prijateljstvima. Hoćemo gladovati, goreti pod nemilosrdnim suncem? Verovatno da, ali je moj imenjak Sekelj Tibor tvrdio da ko god kreće na put, mora se osloboditi što više predrasuda, svestan toga da je nemoguće rešiti ih se skroz. Pripreme za put su skoro zanimljive kao i samo putovanje. Ali evo, moj saputnik je sprečen i ja ostadoh sam.
Tih dana se dogovaram sa dvoje Poljaka, idemo u Gruziju! Kako smo to izgovorili, ulazi nekoliko drugara iz kluba u kuhinju sa dobrim vestima.
- Tibore, batali taj čaj, putuješ!
- Da, znam, idem u...
- Ideš u Gruziju!
- Otkud vi to znate?
- Ideš sa Jelenom. Samo to ona još ne zna...
Rasprava je trajala još nekoliko dana. Jelena hoće, pa neće... Budim se rano ujutro, krećem sa Poljacima na put, ali... Troje nas je – razmišljam, kako ćemo stopirati, držaću im sveću... Budim Jelenu:
- Hej, idemo ti i ja sutra?
- Ako me budeš vodio u Kapadokiju.
- Ma možemo tamo u povratku.
- Onda ništa.
- Hmm, dobro. Idemo u Kapadokiju, a onda se nalazimo sa Poljacima u Gruziji.
- Može! Biće nam ludo.
- Slažem se.
U cik zore, izlazimo iz zgrade sa ogromnim rančevima na leđima. Jelena me zaustavlja:
- Vidi!
- Brojanica? Odakle ti to?
- Evo tu je stojala, pred vratima.
- Neko ju je izgubio-mislim se. - Ostavi.
- Ne, hajde da je ponesemo, biće naša amajlija!
Kolutam očima, ali pristajem. Na kraju krajeva, sreća će nam dobro doći. A i vratićemo je, valjda.
Na put smo krenuli, ali Poljake više nismo sretali...
Jelena:
Potrebno je samo zakoračiti, onda nema natrag. Pa sam tako odahnula čim sam podigla palac zaboravivši zašto sam se uopšte i nećkala. Kada sam sela u drugi kamion, setila sam se da sam dugo objašnjavani princip da Tibor sedne između mene i šofera prekršila. Osetivši da vozač želi da me pomazi podcrtavajući reč kondom u našem rečniku, koja naravno tako i zvuči, shvatila sam da nemam iskustva u stopiranju. Premda je moj osećaj govorio da sam ja to sve već negde prošla. U svojoj glavi valjda, ne računajući relacije od par kilometara.
Dobro je, mislim se, bar smo probili jezičku barijeru, a i smeh kada nas vide kako tražimo reči u mini rečniku olakšava vožnju.
Arkadaš, arkadaš, arkadaš, problem. Tim rečim obeležena je prva noć, gde su nas na konak primili stoperi koji rade u lokalnoj kafani. Pored puta se puši vruć čaj, na roštilju se prži meso, a mladi gazda stiže sa besnim kolima.
- Where are you from.
- Serbia.
- Aaaa, Serbia. Ok.
Vadi ipod i na google translate pokušava da nam još nešto kaže.
- Me boss.
- Super.
- You eat, then sleep here, tonight.
Liči na naše skorojeviće, osećamo se kao da ga već poznajemo.
Hm, naše prvo neodbijanje. Beše to duga noć.
Sutradan, još par prevoza, klanjanja majci neke vrste joge i iza žuto zelenih brda najzad nam se otkriva čitav novi grad. Gradovi. Moja radost meša se sa isčekivanjem. Možda prevelikim. Poslednji stanovnici, Grci su davno napustili kuće uklesane u kamenu i vulkanskim stenama u obliku dimnjaka kako su ih turci nazvali. Sve je to majka priroda. Pitam se ko će mi ispričati sve te priče, a da to ne bude vodič. Da li ću moći da zamislim Hetite kako kopaju vulkanske stene i prave podzemni grad ili Vizantijske hrišćane kako u nadzemnim stenama nameštaju kuhinju.
Raspitujemo se kobajagi u info centru gde možemo da prenoćimo ne bi li ostavili teške torbe i otišli da tražimo pećinu u kojoj ćemo prenoćiti. Uskoro će pasti mrak i moramo biti brzi, ali kuda, levo, desno, gore, sve deluje isto. Vodeći se intuicijom prolazimo iza grada sa donje strane i nabasamo na groblje. Dva groba jedan pored drugog, liče na kolevke. Neobično. I onda par metara niže stoji kao naručen, beli lendorver. Isti kao onaj kojim su Borna i Željko krenuli na put. Ostavili su ga kao znak da idemo u dobrom pravcu.
- Čekaj! - vičem Tiboru - slikaj me kako stojim pored džipa.
- Ali Jelena žurimo, koji će ti ta slika?
- Ne razumeš, zbog ovoga sam došla ovde, samo me slikaj, posle ću ti sve objasniti.
Od svih pećina, mi smo morali da izaberemo onu najveću, jer sve ostale su bile skrivene, a mi nismo imali vremena da ih tražimo.
- Možda je to bolje. - kažem - Ipak je noć, a mi nemamo pojma šta ovde sve vreba.
- Da, slažem se. - njegova čuvena potvrda.
I dok većamo gde da namestimo krevet razgledam okolo. Ugledavši ikone, shvatim da ona mala prostorija nije gostinjska soba, nego oltar.
- Tibore, pa mi smo u crkvi.
- Ne laži, haha, sjajno, sad ćemo videti koliko smo grešni.
- Pijemo pivo u crkvi.
- I to nevenčani.
- Znaš koliko istorije čuvaju ovi zidovi, skoro da se plašim šta ću sanjati.
Kako ništa nije slučajno, setim se kako su Bebek i Malnar u Potrazi Za Staklenim Gradom, svoju prvu noć u Kapadokiji proveli takođe okruženi ikonama, pa kad su pregurali oni, moramo i mi.
Tibor:
Budi nas nekoliko turista koji prolaze pored našeg novog doma i začuđeno zagledaju unutra. Potpuno ukočeni i prašnjavi odlučujemo da posle jutarnje gimnastike i doručka konačno obiđemo Kapadokiju. Hodajući ka gradiću, na prste prebrojavamo ko nas je sve vozio u ova dva dana:
- Mustafa, porodica sa ćerkom, vojnik, sektaš, oni klinci...
- Ne zaboravi "jezivog lika" i ona dva matora Nemca. - prekidam je.
Za sad deset. U blizini info centra, prilaze nam jedna devojka i momak:
- Odakle ste?
Nisam ni čuo šta su pitali, ali znam da smo dosad uvek imali problema sa komunikacijom.
- Iz Srbije. - odgovara Jelena, a ja se pitam zašto bi to rekla na srpskom.
- Mi smo iz Sarajeva.
Sledi oduševljenje, razgovori o tome ko je kako stigao dovde i dan provodimo zajedno, lutajući i gubeći se među kapadokijskim stenama, prastarom hrišćanskom gradu uklesanom u kamen.
Alen i Šejla nas pozivaju da nastavimo sa njima ka jugoistoku, a mi kao i uvek, nakon dvodnevnog razmišljanja pristajemo.
Tako nas je od toga dana putovalo četvoro.
