Poceo je kao svaki drugi petak… isprobavala sam svoje profesorske moci ranom zorom dok su josh sva deca zevala i ja zajedno sa njima. I kad je doshlo podne rekoh… da zapalim iz Rabata. E tu su pocele peripetije…
S obzirom da nisam znala da li imam hosta u Tanziru ili ne bila sam veoma nervozna sto mi voz kasni. Pukim slucajem upala sam u voz koji ide samo do Kenitre i tamo provela josh 45 minuta cekajuci voz koji je « retard » sat vremena.
Taman sam bila spremna da pohvalim potpuno organizovanu zeleznicu kad ubrljashe… Poshto sam trebala da presedam u Sidi Kacemu tamo je vec duze vreme stojao drugi voz koji je krcat putnicima cekao nas iz Rabata da ga josh malkice popunimo. Prva dva vagona su za divno cudo bila potpuno prazna… zashto? Uocicemo kasnije. Vagoni marokanske zeleznice su novi, klimatizovani, divni, sa lepim sedishtima… ali uvek postoje oni stari ofucani prashnjavi vagoni koji se tu i tamo ubacuju u kompoziciju kada ima mnogo putnika. I tako ja upadoh u taj prashnjavi vagon, rekoh nema veze makar sam sela. Ali ne lezi vraze… Posle nekog vremena klackanja sedne pored mene zgodan mladic koji se svim silama trudio da mi objasni nesto na francuskom a ja sam bash bila raspolozena da pricam na srpskom tog dana, tj nisam bila raspolozena ni sa kim da pricam, kad je voz naglo zakocio i samo se cuo prasak. Ljudi u Maroku bash vole da vide sta se deshava pa je 80% vagona istrcalo napolje i konstatovali su da je automobil uleteo pod voz. Oh joy! Tu smo cekicali josh nekih 45 minuta pa je « train rapide » nastavio svoje puteshestvije. I stigoh ja konacno do Tanzira i Said je bio veoma fin pa me nije ostavio dugo da cekam. Odosmo do njegovog univerziteta da on pokupi diplomu i s obzirom da sam pored cele dodele diploma ja bila najveca atrakcija upoznala sam toliko ljudi da kad bi prihvatila sve njihove pozive da dodjem tamo i ovamo nikad ne bih otishla iz Maroka. Uvek je drugacije kad upoznash ljude koji imaju univerzitetsku diplomu ili teze ka njoj.
Prvi Marokanci koji su mi se zaista svideli i sa kojima bi mogla da provedem dane. S obzirom da je Said svez HC-ovac potrudio se da moj boravak u Tanziru ostane nezaboravan. Posle dodele diploma otishli smo na Katalonsku zurku gde su posle Katalonske muzike svirali tradicionalnu Marokansku muziku koja mi se toliko svidela da sam odmah ujtru kupila CD. Zurka je bila posebno zanimljiva. Nikad nisam videla toliko mushkaraca da uzivaju u plesu i muzici. Drugim recima, od nekih 100-nak ljudi koji su igrali bilo je nas 2 devojke. Pre zurke Said me je odveo da vidim malo cudo prirode. Njegova sestra se porodila pre dva dana i on kao brizan brat je morao po peti put tog dana da ode do bolnice da vidi sestru i njenu bebicu. U subotu ceo dan sam provela pod talasima Atlanskog okeana i konacno dobila malo boje. I taman sam pomislila da cu videti vecernja svetla Tanzirske medine kad se tu bash ispred nas pojavila neka svetleca reklama na kojoj je pisalo “discoteque” i ugurashe me unutra i ja jadna sta cu, pocela da ludujem do ranih jutarnjih sati… Ujtru posle obilnog dorucka krenuh do medine i usput otkrijem izvesnu kolicinu para na mojoj kartici (hvala mama!) sto je u ovoj drzavi veoma dobro jer nista sto se zove banka ili menjacnica ne radi posle 2 popodne a o vikendima da ne pricam. Tanzirska medina je mala i prepuna pansiona, hotelcica, kafica i butika.
Poshto sam znala da ce moj host kasniti (nekako im je to u krvi) zavalila sam se u jedan restorancic koji me je podsetio na Makijato, uzivala u sokicu od narandze po ko zna koji put. U ovoj drzavi prosto se navucesh na takve stvari. Celo popodne plivanje u Mediteranu dok se tamo negde u izmaglici nadzire Spanija i neki veliki prekookeanski brod nestaje u istoj izmaglici.
Poshto sam odlucila da se vratim u Rabat busom (jeftiniji su i brzi od voza) krenuli smo sa plaze taksijem nazad do grada. Zbog prevelike guzve na putevima taksi je krenuo nekim malenim putevima uzbrdo nizbrdo kroz malena sela i u jednom trenutku kad sam pomislila da smo konacno stigli probushila nam se guma. Da nevolja bude veca nismo imali rezervnu.
Tako ja sama sa 6 mushkaraca ispred mene predivan pogled na Tanzirsku luku koja je nekih 3km daleko. Rekoh, peshacila sam i vishe od toga. Naidje drugi veliki Mercedes i pozajmishe nam gumu??? Znam, i meni je bilo cudno ali takvi su ljudi ovde. Stignem na bus u 8 sati, sednem, pocnem da dremam kad decko malo stariji od mene sa onim “znam i ja nesto engleskog” pocne da davi i opet prasak. Bus udario taxi…. Do Rabata ima 3 i po sata. Ja sam stigla oko pola 2 u Rabat. Krenula sam kaaaooo u 8! Josh mi je gospodin “znam i ja nesto engleskog” rekao da je to bila volja Alahova sto se to desilo. Ne zelite da znate sta sam mu onda rekla na srpskom o Alahu i volji Njegovoj. Da me je iole razumeo zavrshila bi mrtva na sred Tanzira. Bila sam jako ljuta! Sve u svemu vikend je bio za pamcenje. Brdo loshih stvari, ali mnogo dobrih osoba koje su uvek tu kad vam nesto treba. Puno provoda, smeha… Inace za one koje zanima Marokanske kurve imaju od 12 do 20 godina i koshtaju otprilike 15 eura (one skuplje) i svaka ima makroa koje je u 98% slucajeva crnac. :)Zastrashujuce!!! U Tanziru ih ima million. Tanzir me je malo podsetio na Budvu, po kolicini ljudi, jer je bukvalno prolazno mesto izmedju Evrope i Afrike, grad je prepun ljudi i guzve su ogromne u vecernjim satima. Grad je za provod dushu dao. :)
E da... polako dobijam nervne tikove kad me neko pita o ratu u Bosni i o Srbrenici... I kad kazem da ne znam nista o tome ljudi mi ne veruju i dalje bi se raspravljali... a ja stvarno nemam nista o tome da kazem... svi ljudi koji me znaju, znaju da ne pratim nista sto se deshava u politici i shire...
