Peking

Prvih nekoliko minuta provodimo zabavljeni nezgrapnom gimnastikom prokrvljavanja nogu i ispravljanja kičmi i vratova koji su, posle 36 sati savijanja na čuvenim tvrdim sedištima kineskog voza, zadobili sasvim nove i neočekivane oblike i svojstva. Lutamo u potrazi za izlazom sa gigantske ž. stanice, za koju nismo sasvi sigurni da li je Zapadna, Severna, Pekinška ili neka druga, i u kom se delu mravinjaka uopšte nalazimo. Nekih pola sata kasnije napokon punimo pluća mirisnim vazduhom metropole...

Nad glavom, zamršena saobraćajna petlja iza koje proviruju masivne mnogospratnice, za koje imamo osećaj da, kada bi se samo jedna premestila u Beograd, odavala bi utisak mamuta koji neprimetno pokušava da se uklopi u društvo belih zečeva. Ovde se, međutim, sasvim elegantno uklapa u okruženje odgovarajućih razmera. Dok nam u glavama još promiču slike bradatih Ujgura i magarećih zaprega, koje smo toliko dugo gledali da se, naposletku, sa njima srodismo i saživesmo, prikupljamo izvesnu dozu odvažnosti neophodnu za prelazak jedne od pekinških ulica, i krećemo u poluproizvoljnom pravcu.

Vazduh je topao i vlažan, težak, a gusta izmaglica prisvojila je deo atmosfere između gradskog prizemlja i neba, pa se vrhovi solitera gube u beloj magli. Sunce se oseća na koži, ali je, zajedno sa plavim nebom, skriveno od očiju, te ga vidimo kao beličasti krug na pozadini od izmaglice.

Isprva nam se učini da smo promašili i grad, i kontinent, i blog, i obreli se u Njujorku, a da je stari dobri Peking odlutao i izgubio se neznano gde. Ni traga od parkova, hramova, paviljona, jezeraca, zabranjenih gradova, mrgodnih lavova, povijenih krovova, uskih uličica... Na sreću, ispostavilo se da su svi oni – tu, udobno ušuškani u rascepima između džinovskih arhitektonskih novotarija, samo je potrebno imati izdržljiva stopala i pustiti pluća da se, posle suvog pustinjskog i oštrog planinskog vazduha, priviknu na mutna isparenja koja se ovde koriste kao materijal za disanje.

Hutong Ono što je preostalo od starog Pekinga uglavnom se može videti u hutonzima. Hutong je mala gradska četvrt dugih uskih ulica, sa sklepanim, naherenim kućama i mnoštvom saksija sa raznoraznim biljkama. Stiče se utisak da je tu sve skrpljeno pomoću štapa i kanapa, ali da to ni najmanje ne ometa svakodnevicu da se odvija baš tu, na sred ulice i naočigled sviju. Hutonzi su smešteni u kotlinama između novih stambeno-poslovnih naselja ispresecanih bulevarima; svoje pipke provlače između mnogospratnica i žive u simbiozi sa stakleno-betonskim Pekingom koji se sprema da se, za Olimpijadu,

svetu predstavi građevinama prigodnih naziva poput Ptičjeg gnezda, Pačjeg jajeta, Vodene kocke, i drugim futurističkim objektima kojima se zidovi i krovovi prema potrebi podižu, spuštaju, pomeraju, greju, hlade, ispuštaju mehuriće, sakupljaju kišnicu, zabavljaju publiku i izvode još niz sličnih majstorija.

Hutong svog posetioca momentalno opkoljava i uvlači u sebe. Pogled se namah lepi za šarenilo lampiona, kaligrafije, čajnika, figurica od (možda) žada, komunističkih torbi, gipsanih prasećih glava, budinih stopala, svilenih haljina... Tezgice sa uličnom hranom zbunjuju čula mirisa i ukusa, koja u panici pokušavaju da dešifruju neku od nedokučivih slatko-kiselo-prženo-ljuto-sluzavo-jestivih kombinacija i utvrde koliko je mudro izaći u susret svojoj gladi. Kako meni na engleskom jeziku u sebi čuva ista jela sa cenama obogaćenim dodatnom cifrom, hrana se ponalazi heurističkom metodom pokušaja i pogreške,

zavirivanjem u tuđe činijice i upiranjem prstom u jela koja izgledaju ukusno. Ukoliko je mesto pravo, obrok je dovoljno jeftin da ga, ako se pokaže kao nejestiv, jednostavno gurnete u stranu i naručite sledeći.

Neravni pločnici hutonga vrve od aktivnosti: grupe od po petnaestak polugolih muškaraca fiksirane nad špilom karata ili šahovskom tablom, vozači biciklorikši i motorikši izvode slalom kroz uske prolaze i gužvu, zviždukom obznanjujući svoje namere da neizostavno prođu, ispred zanatskih radnjica deca izvode svoje prve, nesigurne kaligrafske korake, dok prodavci ne odustaju od svog «hello, come, look» ni kada deseti put u istom satu prolazimo pored njih. Teški pekinški pljusak nema velikog uticaja na ulične navike hutonžana koji, u papučama ili bosi, zaogrnuti kesastim kabanicama i ispod svoda od kišobrana, šljapkaju natopljenim trotoarima po svojim svakodnevnim rutama.

Parkovi

Mnoge od aktivnosti koje zapadni čovek upražnjava u kući, na opšti užas svojih komšija (jer mu niko ne može zabraniti da radi šta želi u svoja četiri zida) – horske probe, ovladavanje novim muzičkim instrumentom, solistička uvežbavanja arija, usavršavanje elegancije kung-fu pokreta, oslobađanje od napetosti kontrolisanim krikom iz dubine pluća (koji se zatim lomi i umnožava na površini jezera) – pekinžanin obavlja u gradskim parkovima.

Prisutni su i različiti vidovi društvenog života, u vidu igranja badmintona, šutiranja loptice sa zabodenim raznobojnim percima, pevanja u grupicama okupljenim oko kasetofona ili plesanjem (od tradicionalnih kineskih plesova, do potpunih improvizacija ili modifikacije argentinskog tanga uz kinesku muziku). U ovim aktivnostima udela uzimaju ljudi svih uzrasta, od dece, preko ljudi zrelih godina, do bakica i dekica.

Većina skupova nastaje spontano, učesnici se međusobno ne poznaju – krenete da prošetate parkom, ako vam se peva – zapevate, a prolaznici sličnog sentimenta već će vam se pridružiti ili kao posmatrači, ili kao učesnici.

Parkovi su sasvim dovoljno veliki i razlistali da u sebe upiju ove aktivnosti bez posebnog remećenja monumentalne tišine i mira. Očekivani Peking sa početka teksta smestio se upravo ovde, pod žalosnim vrbama nagnutim nad zelenkasta jezerca, među kamenim mostićima, lokvanjima i lotosima, paviljonima u slavu pijanih sivobradih pesnika i, naravno, kišnim oblacima koji kvase vazduh, umekšavaju konture i gutaju vavilonske nebodere na horizontima. No taj skriveni Peking samo je niz malih, izolovanih oaza u rastućoj plimi betona, čelika i stakla.

Upoznavanje

Peking je, naprosto, ogroman. Posebno je lakomislena putnička zamisao da u jednom danu obiđe više od jedne zanimljivosti, na primer, i park i obližnji hram. Utrošivši 2 do 3 sata na prevaljivanje razdaljine od hotela do mesta od interesa, shvatićete da je, recimo, pijaca, barem deset puta veća od onoga što biste od jedne pijace mogli očekivati, pa ćete, shodno tome, i na njoj provesti izvestan broj sati više nego što je to isprva planirano.

Kada završite sa obilaskom, bićete već dovoljno žedni i gladni da utrošite još sat ili dva u potrazi za hutongom sa jeftinim restorančićima, a kada i to obavite, shvatićete da se radni dan odavno završio, a da je preostalih pet stvari na vašem planu za taj dan ostalo žalosno neštiklirano, i da vam je ostalo jedino da uzmete bocu odličnog a jefitnog vina, i zaronite u večernji život vašeg hutonga... U svetlu ovih otkrića, mnoge pekinške znamenitosti poput Tjenanmena i Zabranjenog grada, ostale su neobiđene od strane nas, barem prilikom ove posete...