Prolog Pre nekih četiri godine, tokom svoje prve posete Kini, Lazar je bio u malenom obalskom gradiću po imenu Šanhaiguan, koji pamti kao mirno, prijatno mesto sa živim ulicama i zanimljivom starom arhitekturom. Ovog leta gospodnjeg 2007. Iva požele da vidi more, i posle malo zajedničkog mozganja nad mapom, odlučiše njih dvoje da sednu u voz za isti taj gradić Šanhaiguan, par sati vozom od Pekinga. Grad duhova Stižemo uveče, oko ponoći, izlazimo iz voza, i odmah privlačimo pažnju grupe dobrodušnih taksista koji ne mogaše odoleti svojoj velikoj želji i potrebi za nesebičnim pomaganjem bližnjima svojim, to jest nama, te nam nenametljivo ponudiše svoje usluge. Uspevamo jedva nekako da ih se otresemo, i krećemo ka gradskom centru. Jedan taksista, iz brige za nas, odlučuje da nam ipak ulepša obilazak grada tako što će nas pratiti na rastojanju od nekoliko metara i, svakih dvadesetak sekundi, trubnuti i izgovoriti reč «taši» (u pinjinu, latiničnom sistemu za transkripciju kineskog pisma, slovo x se čita kao š, te tako mnogi taksisti veruju kako su, zapravo, tašisti). Brzo prolazimo neveliki moderni deo grada, zidan u standardnom soc-realističkom maniru, i stižemo do prolaza kroz ogroman crni zid što opasuje stari grad, koji, zapravo, i čini najveći deo varošice Šanhaiguan, i krećemo ka jednom od na mapi ucrtanih malih hotela, koji se, svi do jednoga, nalaze upravo u starom gradu. Već sledećeg trenutka, shvatamo da grad više nije tamo. U glavnoj ulici dočekuje nas, pre svega, potpuna tama, sa ponekom žmirkavom svetiljkom na svakih par stotina metara. Sve ulice raskopane, prepune rupa, rovova, peščanih brežuljaka, džakova sa cementom. Iz mraka proviruju nizovi oniskih kuća, ali ne onih koje su se nekada tu nalazile; nijedna nije dovršena, prozori zveraju u nas kao crne kvadratne rupe, a sve kuće izgledaju kao da pripadaju prastarim danima carske Kine. Zalazimo dublje u grad, i već je na prvi pogled jasno da, u celom gradu, niko ne živi. Na bezbednom odstojanju prati nas verni taksista, rizikujući da upropasti kola ali ni na trenutak nas ne napuštajući. Renoviraju deo grada, pomislismo, idemo dalje. Skrećemo u jednu mračnu uličicu, drugu, treću, vraćamo se, vrtimo se u krug, gledamo mapu – međutim, nigde nikoga. Shvatismo da je gradić Šanhaiguan do temelja srušen, i da se gradi ponovo. Zašto? Fabrika istorije? Kinezi su, poslednjih godina, načisto odlepili za turizmom. Prvo su ponovo sagradili sve ono što su onako marljivo porušili i spalili za vreme Kulturne revolucije, kada je trebalo, u pravom ničeovskom maniru, uništiti staro da bi se sagradilo novo. Pred svaku novoizgrađenu turističku atrakciju stavili su kiosk za prodaju karta i odrapili masne cene, koje kreću od 4-5 evra za kakav «autentični» hram (koji odavno više nije nikakav hram),
Potraga za krovom No, da se vratimo priči. Lutamo mi, onako sasvim izgubljeni, kroz noćno gradilište, taksista-filantrop nas prati i veselo trubi, zastajemo da međusobno raspravimo da li ga ili ne gađati kamenjem, mišljenja se razilaze te, sada već namršteni i ćutke, nastavljamo dalje. Negde na samom obodu grada stižemo do hotela, lupamo, vičemo, budimo recepcionerku i saznajemo da je cena – 18 evra za dvoje. To je, ubeđuju nas, najjeftinije što ćete ovde naći, jer ovde drugih hotela i nema, zapravo nema ničega, eto i sami vidite. Hvala lepo, prtimo torbe i natrag u mrak. Bar nas je taksista ostavio na miru. Posle nekog neodređenog vremena na ulici srećemo nekakve dremljive radnike, te nas jedan čovek vodi do drugog hotela. Tamo, deset evra za dvoje – u redu, idemo da spavamo na železničkoj stanici. Izlazimo iz starog grada i hodamo kroz novi, van zidina, koji se sastoji od svega nekoliko širokih ulica. Pošto već neko vreme osećamo glad, ulazimo u jednu piljarnicu koja radi celu noć, i, razgledajući kobasice, primećujemo da prodavac ima neobično lice, za nijansu osvešćenije od većine Kineza. Dobro, hajde da probamo. Mi – pokazujemo rukom na sebe – spavati – stavljamo dlanove ispod glave i zatvaramo oči – ovde – opisujemo rukom horizontalan krug oko sebe – jeftino – protrljamo palcem vrhove ostalih prstiju, međunarodni znak za novac, a zatim, sa dva prsta, pokazujemo – malo. U prodavčevim očima zasija razumevanje; uzima papirić, crta par kineskih znakova, i rukom pokazuje kuda da idemo. Iza ugla nalazimo još jednu polumračnu ulicu sa nekoliko svetlećih reklama. Poredimo znake sa papirića, i nijedan nam ne izgleda isti. Za pomoć se obraćamo jednom dedici - koji, iz nekog razloga, u po noći sedi u fotelji na sred ulice, što nam se, kao u kakvom snu, ne učini uopšte čudno – i guramo mu cedulju pod nos. On pokazuje na jedan neonski znak, stepenice, ulazimo, i eto ga jedan od čuvenih kineskih hotela za jedan evro po osobi. Trebalo bi reći nešto o tim malim, nevidljivim kineskim hotelima. U Kini postoje dve vrste hotela: skupi hoteli za strance, i mali jeftini za Kineze. Svi turistički vodiči pominju samo prvu vrstu hotela, dok drugu sasvim ignorišu. Za male jeftine hotele koristi se, na kineskom jeziku, posebna reč, tako da, ako pitate za hotel – binguan – nema šanse da ih pronađete, jer se oni i ne smatraju hotelima. Pre nekoliko godina donet je zakon da su svi ugostiteljski objekti u zemlji otvoreni i za strance, iako za to osoblje većine malih hotela još ne zna, te se jako boje da prime stranca i najčešće samo odmahuju rukom. No, uz malo veštine i sreće da naiđete na inteligentnu osobu, postoji šansa da uđete u trag nekom od jeftinih hotela i prespavate tamo. I tako se mi smestismo u hotel koji, da ne beše pametnog prodavca, ni za sto godina ne bismo pronašli. Dan, Žuto more i lažni grad Ujutru, posle košmarne noći ispunjene gromkim zvucima nekakve fabrike pod našim prozorom, od koje se cela ulica trese, sedamo na gradski bus i idemo da se bućnemo u more. More, mislite, plavi talasi, plavo nebo, sunce...? Ne, ne. Uprkos kineskoj maniji ograđivanja i naplaćivanja, jedan mali deo obale još uvek nije zazidan te je, ipak, moguće stići do vode. Bacamo jedan letimičan pogled na Kineski zid, koji na ovom mestu stiže do mora, prolazimo pored njega i stižemo do obale. Nebo je nisko, belo, gusto, sve od nekakve izmaglice, te se samo par stotina metara obale vidi, a krajevi se gube u magli. More je sivkasto, tamno, mutno, sa ponekim ribarskim čamcem koji se više nagađa nego vidi u daljini. No, uprkos tome što se uopšte ne vidi i ne zna gde je, sunce prži priličnom snagom, te je voda sasvim topla, a na celoj vidljivoj plaži nema više od desetak ljudi koji leškare na pesku. Taman da skočimo u vodu a zatim prilegnemo na topli pesak i nadoknadimo makar nekoliko sati sna o kome danima... pa, sanjamo. Posle kupanja, dremanja i istraživanja obale, vraćamo se u grad, da vidimo kako, po dnevnom svetlu, izgleda nova drevna kineska varoš. Posao je daleko odmakao: kuće su gotovo dovršene, čak i crveni lampioni vise sa krovova. Mladić u vojničkoj uniformi stoji na merdevinama i pažljivim pokretima četkice slika prizore klasičnog kineskog slikarstva iznad svakih vrata – rajske ptice, cveće, paunove, čamce koji se ljuljuškaju na mirnoj reci u sumrak. Sve, shvatamo, sve će ovo, kada se dovrši, izgledati zaista prastaro i pravo, i malo će se ko osetiti prevarenim kada plati masnu ulaznicu da bi prošao kroz gradske zidine i uživao u jednom autentičnom, savršeno očuvanom kineskom gradu iz srednjeg veka. Predveče nas hvata nezamisliv pljusak te, uprkos malom smešnom kišobranu, do železničke stanice stižemo potpuno mokri, sa rančevima punim vode koja je natopila sve rezerve odeće, potklobučila i upropastila sve mape, knjige i uopšte sve papirno, te provodimo nekoliko sati sušeći patike pomoću kineskih dnevnih novina i zatim se, još jednako mokri, ukrcavamo u voz nazad za Peking, dok od naših stvari polako počinje da se širi neuništivi miris buđi koji će nas pratiti narednih par hiljada kilometara. |
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.