fotografija: Sara Stojković
Na mađarsko-srpsku granicu stižem kao pravi gospodin – u luksuznom kombiju granične policije. Bili su jako ljubazni, ili sam ja bar tako pretpostavio, pošto ih apsolutno ništa nisam razumeo. Međutim, nisu mi naplatili kaznu za moje noćno šetkanje po autoputu, što je nesumnjivo napredak u mojim bilateralnim odnosima sa mađarskim pravosudnim sistemom. Mislim da su samo hteli što pre da se otarase bede i da me vrate tamo odakle sam i došao. Što se mene tiče, nema problema.
Nepogrešivo poput igle na kompasu, okrećem se ka graničnom punktu, mada su mi od velike orijentacione pomoći bile sve te zastave, reflektori i oznake, kao i poduža kolona vozila. Brzo se provlačim između automobila mešovitih registracija i nakon kratke birokratske procedure sam u Srbiji: srce mi igra od sreće, ponovo na rodnoj grudi, konačno mogu da pušim u kafiću na benzinskoj pumpi!
Ali, ni oznake dozvoljenog pušenja, ni preskupe kafe benzinske pumpe nisu dovoljan razlog za duže zadržavanje na Horgošu, koji u ovom mraku i crnilu nedvosmisleno asocira na izraz koji je moja baka povremeno upotrebljavala: vukojebina. Mada imam šator u rancu, nikako mi se ne provodi još jedna noć na smrznutoj livadi, niti imam neku želju da se ponovo budim prekriven mravima. Razmažen sam, znam, ali sam čvrsto odlučio da noć provedem u krevetu, po mogućstvu, svom. Dakle, noćno stopiranje do Beograda, a sudeći po znaku, još samo tričavih 200 kilometara.
Koji bi delovali mnogo tričavije da su okolnosti drugačije. U potpunom mraku, ispod jedinog osvetljenja na izlazu sa benzinske stanice, i samom sebi delujem kao glavni protagonista lošeg horora, i to kao onaj što nosi kuku i lice mu se ne vidi sve do kraja filma. Kola, kamioni i kombiji ravnodušno zuje kroz tamu, samo me zasipajući oblacima prašine i ledenog vazduha.
Na moje iznenađenje, kola staju na desetak metara od mene i gase farove. Prva pomisao, rođena iz neosnovanog optimizma, jeste da su to raskalašane, mlade devojke na putu za Beograd. Međutim, plavo-bela boja vozila i rotaciona svetla ukazuju da bi to mogla da bude domaća policija, podjednako raskalašana, ali manje dobrodošla.
Naviknut na evropske zakone o beslovesnom stajanju nasred internacionalnog autoputa, automatski vadim pasoš i sa izrazom lica koji bi trebao da kombinuje kajanje, bespomoćnost i dobrodušnu bezazlenost, prilazim kolima i pružam svoja dokumenta. Ali, naši vrli organi reda zacelo deluju zbunjeno – šta sad 'oće ova budala? Zar ne vidi da radimo? Stojiš na autoputu usred mraka? Pa svaka čast, druže, samo napred, da nećeš možda izviđačku značku? Pismenu pohvalu?
Sve se to može pročitati iz njihove zbunjenosti, koja sigurno nije manja od moje. Oni ne sede tu parkirani u mraku zbog mene, pa ni lančani sudar da izazovem, niti da dubim na glavi posred bele trake, to jednostavno nije njihov problem. Biće da me je evropska drumska policija iskvarila, pa sad sve te propise mnogo ozbiljno shvatam.
Vraćam se na startnu poziciju, desetak metara od policijskih kola, sada spreman da se vratim prethodnim radnjama – autostopiranju i rekreativnom samosažaljenju. Nisam čak ni završio svoju litaniju jadan-ja-sam-u-mraku-i-na-hladnoći kada iz mraka i žbunja iskaču dve tamnopute prilike. Granični prelazi su tokom noći očigledno prometniji nego što sam to naivno mislio i ja im otpozdravljam, ne toliko što nešto očekujem od ova dva gospodina, već više iz potrebe da sa nekim, nakon mnogo vremena, pričam na srpskom. Ali, ne danas. Momci koje sam u prvom trenutku registrovao kao lokalne cigane, ili, politički korektnije, Rome, obraćaju mi se na nemačkom. Beznadežno neuk kada je u pitanju plemeniti germanski jezik, nalazimo se na sredini lingvističke ničije zemlje – lošem engleskom.
- Koja je ovo država? – pita jedan od njih.
- Srbija – odgovaram, pomalo zbunjen tokom koji je krenuo razgovor. „Uh“ je odgovor koji dobijam od njih. To „uh“ neodoljivo podseća na jednu srpsku psovku koja se sastoji od priloške odredbe za mesto i majčinskih genitalija.
- Dobro, dobro – nastavlja on. – A koja država je tamo – pita, neodređeno odmahujući rukom ka graničnom prelazu, jedinom izvoru svetlosti.
- Mađarska.
Klimaju glavom, očigledno nezadovoljni odgovorom, ali pomireni sa sudbinom i geografskom lokacijom.
- A odakle ste? – pitam.
- Pakistan. Da nema neke imigracione službe tamo?
Ne znam. Mada, sada sam uveren da policijska kola u mraku vrebaju upravo ove simpatične imigrante. Zacelo je neka dojava, zaključujem. Sada će, svakog trenutka, da skoče i da ih ščepaju. Samo im treba vremena.
- Dobro, dobro, nema veze – kaže Pakistanac. – A je l' ima bar tamo nešto da se popije? – završava on filozofski, i po meni, krajnje razumno.
Tu bar mogu da im pomognem, pa ih upućujem na benzinsku stanicu. Pada mi na pamet kako sam do pre par trenutaka mislio da sam zaglavljen, jadan, u mraku i daleko od kuće, ali tek sada uviđam da je sve to stvar perspektive. U odnosu na ove momke, desetinama hiljada kilometara daleko od doma, ja sam zapravo na kućnom pragu, izuven. Metaforički, doduše. Da ne spominjemo da sam nakon moje evropske avanturice ja prljav, izgužvan, neobrijan i sa rancem od 70 litara, dok su oni, iako na sasvim drugom kontinentu, čisti, obrijani i sa rančevima kakav bih ja svojevremeno poneo u školu. Zaustavljam ih pre nego što potpuno nestanu u tami, i dajem im izgužvanih 500 dinara koje nekako izbunarim iz džepa. Za pivce. Zahvaljuju se i odlaze, negde, u tamu, gde ih verovatno neću više nikada videti.
Dok odsutno uzdignutim palcem pozdravljam ravnodušna kola koja prolaze, pada mi na pamet da se policija nije ni osvrnula na Pakistance.
Nemajući šta da izgubim, a nepomiren sa još jednim noćenjem na livadi, odlučujem se za radikalni korak moljakanja na benzinskoj stanici, koji mi je, uzgred budi rečeno, uvek bio mrzak. Odgovori mojih nesuđenih vozača me podsećaju zašto: jedan mlađi par me ignoriše, a jedna starija gospođa zatvara prozor kola pre nego što sam stigao bilo šta da izgovorim.
Vođen unutrašnjom logikom, obraćam se jedinim kandidatima sa iole potencijala da razumeju ovu nemilu situaciju: grupici mlađih momaka koji upravo u tom trenutku, na parkingu iza pumpe, šrafcigerom i uz oblak psovki, skidaju registarske tablice sa jednih kola i stavljaju ih na druga.
- Ma naravno, druže, nije problem! Videli smo te kako pešačiš preko granice, pokupili bi te mi u svakom slučaju! Idemo do Subotice, ali imaš voz za Beograd u dva ujutru. Mada, čisto da znaš, ovo nisu baš legalna posla, da ne bude da nisi obavešten ako nešto krene po zlu.
Nakon svega, ne vidim šta bi moglo da krene po zlu, pa zahvalno ubacujem ranac u gepek i strpljivo čekam da se ova pomalo čudna razmena registarskih tablica privede kraju. Jedan od momaka, ne stariji od dvadesetak godina, objašnjava mi kakva je to u pitanju operacija šverca kola iz Mađarske u Srbiju, kao i sa kakvim se to zakonskim odredbama kosi, ali, da li od umora ili od urođenog nerazumevanja pravnih akata i ekonomije, ne mogu baš da kažem da shvatam situaciju. A nije ni bitno pošto je sve gotovo i mi, raspoređeni u dvoja kola, napuštamo tu ukletu benzinsku stanicu. Odmah na izlazu, tačno na mestu gde sam ja donedavno stopirao, policijska kola pale farove i zaustavljaju nesuđene švercere.
- A gde su dokumenta za kola, momci?
Vozač iz našeg automobila izlazi i ne mogu da čujem diskusiju, ali mi deluje kao da je on već unapred određen za ulogu diplomate i pregovarača. Čujem samo odlomak razgovora – Pa ne očekuješ valjda da uzmemo mito? – Mada, možda sam i pogrešno čuo; umesto dokumenta, policijski dvojac se zadovoljava suptilno konfiskovanim evrima. Policijska kola se okreću i odlaze. Ubrzo i mi nastavljamo vožnju kroz mrak.
- Dobro smo prošli – kaže vozač posle nekog vremena. – Tražili su samo za kafu, to je prihvatljivo. A kada ti kažu da im treba za Red Bull...
- Šta onda? – pitam. Vozač strese ramenima.
- E onda te, brajko moj, oderu...
