Kiša je počela tako jako da pada da su se čak i goveda, skrivena ispod okolnih krošnji, razbežala u nepoznatom pravcu. Mi smo pokazali manje inicijative i ostali smo šćućureni ispod četinara. Izvadio sam iz ranca sad već gnjecavi turistički prospekt iz Tbilisija. Mada su tekstovi bili na engleskom, gramatika je bila problematična a autor je sa velikim slovima bio široke ruke poput kakvog bogoslova iz sedamnaestog veka.
Među oblacima, u večitom zagrljaju glečera, manastir Kazbegi sa crkvom Svetog Trojstva leži skriven u naručju Kavkaza, bastion hrišćanstva koji već šest vekova odoleva ratovima, epidemijama, invazijama i prirodnim nepogodama, gde su monasima jedino društvo gorske ptice i retki, privilegovani hodočasnici...
Pa, na spisku retkih i privilegovanih hodočasnika je do sad, osim nas, bila čitava kolona identičnih turističkih džipova koji su se kaljugavim putem ka vrhu probijali ravnomerno poput tenkovske invazije, dvojica (verovatno pijanih) ruskih motociklista, jedna kamp kućica, jedan trabant, grupa veselih i pegavih Nemaca, blentavo krdo goveda i ova dvojica. Iskočili su iz okolne paprati, mokri i zadihani, blatnjavi i pomalo izgubljeni, natovareni golemim rančevima i planinarskom opremom.
– Mi idemo na vrh Kazbegija. Gde ste vi krenuli? – upita jedan od dvojice planinara na odličnom engleskom. To je bio siguran znak da nisu lokalci.
– Idemo na mistično hodočašće u bastion kavkaskog pravoslavlja. Samo čekamo da prestane kiša. Možemo zajedno ako hoćete.
Zahvalno su pobacali rančeve na mokru zemlju prekrivenu iglicama pa smo popalili cigarete.
– Treba da pre mraka stignemo u base camp. Ali, zajebali smo se. Na mapi piše da treba da skrenemo kod sela Kazbegi...
– Sve mi je jasno – rekoh. – Sada se selo zove Stepantsmida ili tako nešto.
– Pa da. Stopirali smo i tek smo shvatili da nešto ne valja kad smo stigli do granice sa Rusijom.
Nismo otpuhnuli ni poslednji dim cigarete a kiša je prestala, naglo kao što je i počela. Krenuli smo blatnjavim putem ka vrhu, kroz šumu. Planinari su iza nas puhtali pod teretom rančeva, nas dvoje smo išli ispred. Kao i obično, pale su opklade u to koje su nacionalnosti.
– Sigurno su Amerikanci, vidiš kako lepo govore engleski – reče Sanja.
– Ma neee, neki Skandinavci, mogu da se kladim. U pivo?
– U pivo!
Dvojica planinara su načinom odevanja neodoljivo podsećali na mog drugara Bocu. On svira gitaru u black metal bendu, poseduje pozamašnu zbirku opskurnih muzičkih albuma poreklom iz Skandinavije i gotovo enciklopedijsko znanje o psihičkim problemima i nasilnim smrtima svih njihovih muzičara. Ponekad bi zajedno razgledali omote albuma; kakva je to bila parada razgolićenih devica, demona, odsečenih udova i obrnutih pentagrama! Sa svojim vojničkim pantalonama, kožnim nitnama, dugačkim kosama i perfektnim engleskim izgovorom, mogao sam naše nove drugare da zamislim kako sa Bocom piju pivo, raspravljaju o uticaju Dark Funeral-a na švedsku popularnu kulturu i klanjaju se paganskim bogovima.
– Momci, odakle ste?
– Iz Finske. A vi?
– Ja iz Srbije, ona iz Poljske. Mislite li da ima trafika sa pivom na vrhu?
Prateći instrukcije koje smo dobili od pijanog kosača trave u podnožiju, skrenuli smo sa blatnjavog puta pravo u šumu četinara. Nakon dvadesetak minuta veranja po kamenju i korovu, uz nemalo psovki i znojenja, izbili smo iz šume na sam obod visoravni.
Ali, kako to obično u životu i bude, tamo gde sam očekivao da mi panorama drevnog manastira ušuškanog među vrhovima Kavkaza oduzme dah, naleteli smo samo na zid magle, guste i bele poput mleka. Što se tiče daha, njega ionako više nisam imao.
– Mislim da smo ušli u oblak. I to isti onaj koji nas je tako velikodušno zapišao malopre – reče Sanja.
– Vidim neko svetlo tamo – Finac mahnu rukom oko koje se kovrdžala magla. – Hajde da se raspitamo.
Zaista, nešto jeste slabašno treperilo u ovom gluvom, belom bespuću. Što smo se više približavali, to je više delovalo kao da je u pitanju vatra. Kada smo već uveliko prišli, ispostavilo se da je u pitanju roštilj. Okolne senke zapravo nisu bile aveti davno izgubljenih sovjetskih vojnika, već grupa pripitih i veselih Gruzina. I naravno trabant.
– Izvinite – rekoh na mom katastrofalno lošem ruskom - da ne znate možda gde je Kazbegi manastir?
– Naravno – odvrati dobroćudni roštiljdžija. – Eno tamo! Neodređeno je mahnuo rukom ka magli desno od sebe.
– A base camp za Kazbegi vrh? – upita Finac.
– To je tamo – reče i neodređeno mahnu rukom ka magli levo od sebe.
Deprimirana tišina je potrajala više od par minuta. Magla oko nas je delovala kao da bi progutala čitavu armiju, a ne nas četvoro, mokrih, znojavih i izgubljenih turista. Ćutali bi mi možda i duže, da nas Gruzini nisu pozvali da im se pridružimo na vikend pikniku. Ti pozivi deluju dobroćudno na prvi pogled, ali svako ko je imao posla sa Kavkascima, zna da se iza poziva krije podli plan prežderavanja i blažeg delirium tremensa. To se, u cilju samoodržanja, moralo saseći u korenu.
– Šta kažete na jedno mistično hodočašće? – upitali smo Fince.
Pred najezdom otomanskih zavojevača, narodi Gruzije su svoje crkve i manastire gradili na izolovanim i teško dostupnim mestima kako bi mogli u miru da praktikuju svoju religiju i da sačuvaju svoje svetinje od neverničkih hordi...
U međuvremenu su neverničke horde uvidele da je daleko isplativije otvoriti Doner Kebab u nekoj zemlji Zapadne Evrope nego vratolomno se pentrati po klimatski labilnom Kavkazu, pa su ustupile mesto jednoj drugačijoj vrsti horde – turistima . Mada je blatna visoravan na prvi pogled delovala kao kraj sveta prekriven dimnom zavesom, što smo dalje napredovali, utisak da smo zabasali na mešavinu parkinga, Oktobarfesta i stočne farme je bio sve jači. Ipak, teško da bismo bez pomoći našli manastir. Vešto kamufliran unutar oblaka, manastir smo videli tek kada smo nabasali na ulaz.
– Eto, kakva interesanta paralela, kakva sličnost kulturne i istorijske baštine postoji između Srbije i Gruzije. I jedni i drugi smo pred Turcima razvili arhitekturu na nemogućim nadmorskim visinama – pokušao sam da nametnem vedrije teme.
– Bah, klima na Kavkazu nas ne voli. Uz dužno poštovanje prema svetinjama, ja sam se nadala pogledu odozgo. Da probamo sutra? – upita Sanja nezadovoljno.
Zacelo mi je ideja o ponovnom pentranju uz strmo, mokro brdo bila blago odbojna, ali sam i ja hteo da gledam svet sa više nadmorske visine.
– Vrlo dobro. Spustimo se u Kazbegi ili Stepanstmidu ili kako se već zove, jedemo nešto, dignemo šator u šumi i sutradan pre izlaska sunca krenemo da se penjemo. Večeras samo popijemo ono jedno pivo koje mi duguješ i odmah na spavanje. Dogovor?
– Dogovoreno! Možemo i da batalimo to pivo i da odemo ranije na spavanje večeras, što se mene tiče – reče Sanja, zadovoljna planom. Uvek izbegava da isplati opkladu, pomislih.
Oprostili smo se sa Fincima, poželeli im sreću i krenuli nadole. Kada smo se spustili ispod oblaka, ponovo nas je zalio teškom, gustom kišom, kao da želi da se pozdravi.
***
Krave su neformalni gospodari Gruzije. One ignorišu sve zakone i diktiraju nove svojim bioritmom. Bahato okupiraju trgove, balegom obeležavaju međe imanja. Blaženo preživaju na okomitim planinskim magistralama, nezainteresovane za okolni saobraćaj. Čuvaju crkvena dvorišta. Čak se i Jermeni u svojim, iz Rusije sveže uvezenim, zatamnjenim poluoklopljenim jahaćim zverima zaustavljaju na raskrsnicama i bespomoćno čekaju da kravlji bog preusmeri ravnodušno krdo na drugu stranu. Video sam jednom kravu kako sasvim zadovoljno leži na sred tunela. Logistički i saobraćajni problemi koje može izazvati izvaljeno govedo u tunelu na internacionalnom autoputu je nisu uopšte brinuli, mislim čak i da sam video samozadovoljni smešak na toj razrokoj njušci. A kada u rano jutro gruzijske krave dođu u tvoj skromni kamp u šumici, počnu da pevaju svoje govedarske pesme i da ti zaseravaju prostor koji si ti tako optimistično smatrao svojim predsobljem, pa, tu prosto ne možeš mnogo toga da uradiš.
– Filip! Oteraj Belku pre nego što mi pojede patike!
– Je l’ misliš da krave mogu da ugrizu? A ima i ove rogove, nisam baš siguran da želim da joj se zamerim.
Ja sam, u suštini, gradsko dete, navikao sam da životni prostor delim sa mnogo nepoznatih ljudi i ne znam da komandujem kravama. Takođe sam negde pročitao da zbog deformiteta u vilici krave ne mogu da ugrizu, ali se nisam žurio da premostim jaz između teorije i prakse.
– Pobogu, samo joj reci da ćeš da je vodiš u Mek, sama će da ode. Vidi, pa nemoj da je hraniš!
– Pa ne hranim je, sama mi je uzela sendvič.
– Otkad krave uopšte jedu hleb i paradajz?
– Ne znam, ali evo je još jedna. I mislim da je interesuju tvoje patike.
***
Jedno pivo se, magično, preobrazilo u flašu čače (tako Gruzini od mila tepaju domaćoj votki destilovanoj od ječma i muških suza), kako to obično i biva kada putuješ sa grupom Poljaka po zemlji u kojoj je alkohol jeftin i svima dostupan. Tako je i naš plan o forsiranom maršu pre zore nestao u alkoholnim isparenjima i da nas krave nisu probudile, možda bi i dalje spavali podno Kazbegija.
Peli smo se uzbrdo ponovo, merkajući nebo poput onih šamana kojima se budućnost otkriva iz oblaka i leta ptica.
– Možda smo, ljubavi moja, ipak trebali nešto da doručkujemo.
– Nema se vremena. Moramo stići pre jebenog oblaka.
Nije to bio isti onaj put kojim smo juče išli sa Fincima. Zacelo puta uopšte nije bilo, samo kamenja, korova i drveća. Ali smo išli uzbrdo, i to prilično okomitom padinom, što je bio dobar znak. Da sam bio otomanski zavojevač, odavno bih već odustao od svega i odjezdio svojim TIR kamionom.
– Vidi, krst! Krst na vrhu! Stigli smo! Ha! Pre kiše!
Stigli vala jesmo. Mada je na kraju tih stotinak metara bio priličan izazov za moje mamurne, istrošene mišiće. Kada smo se popeli, shvatili smo da smo krenuli najstrmijom stranom brda i da smo došli do zadnje strane manastira. Nije bilo ni bitno. Jednom na visoravni, lako smo se infiltrirali u grupe turista koje su se okolo muvale. Sreli smo čak i neke ljude koje smo upoznali u hostelu u Tbilisiju. Svet je mali, rekli su oni. Možda nije mali nego svi čitamo iste turističke prospekte, pomislio sam.
Pogled je zaista bio predivan i vredan maltretiranja. Manastir je stajao uspravno poput polomljenog zuba, na najvišoj tački visoravni. Surovi planinski venci, zelene doline i mutne reke su se prostirale svuda oko nas poput reklame za Milka čokoladu. Shodno tome, krava se oglasi negde u daljini.
– Je l’ si zadovoljan? Sviđa li ti se ovde? Slobodno možeš sada da zapališ cigaretu, zaslužio si.
– Jesam, jesam. Samo me jedna stvar buni.
– Da?
– Vidiš onaj motor, tamo u daljini? Kakva mu je ona zastavica?
– Motor ko’ motor. I zastava kao svaka druga. Tri boje, čini mi se.
Jeste bila trobojka. Crvena, plava i bela sa dvoglavim orlom u sredini. Što, ako se u međuvremenu nije nešto promenilo kod kuće (promene zastave, himne, imena ulica i teritorijalnog integriteta me više ne mogu iznenaditi), moglo je da znači samo jedno. Neki nesrećnik sa mog govornog područja je bio ovde. Požurio sam ka njemu.
– Čekaj, bre, Filip, polako, gde žuriš....
Putujući Gruzijom sa grupom Poljaka, naučio sam nekoliko novih stvari. Prvo, svi Gruzini znaju za Poljsku, pošto sa njima dele svoju ljubav prema votki i mržnju prema Rusima, dva neoboriva geopolitička argumenta. Srbija je, s druge strane, a nije da se bunim, misaona imenica. Samo je jedan stariji Gruzin reagovao na to kada je čuo odakle dolazim: „Srbija, a? Pa bio sam ja u Srbiji osamdesetih, bio sam u Dubrovniku“. Da bih izbegavao nesporazume, govorio sam svima da sam iz Jugoslavije, što im je bilo relativno jasnije. Ili sam bar ja tako mislio, dok nam jedne prijatne večeri naši gruzijski domaćini nisu nazdravili: „Živeli naši prijatelji iz Poljske i naš prijatelj iz... Čehoslovačke!“
S toga, bilo je razumno kada sam na pola puta preko visoravni počeo da trčim. Kada sam već dovoljno prišao, video sam motor sa velikom srpskom zastavom i šator pored. Samo da je neko tu, pomislio sam.
– Dobar dan! Ima li koga?
– Dobar dan, dobar dan, začulo se iz šatora.
Zatim je usledio momenat zbunjene tišine, verovatno jer smo pet hiljada kilometara od doma a ćaskamo ovde, na planinskim obroncima Gruzije. Ili sam bar ja to tako mislio. Ali eto nas, dvojica zemljaka u tuđini, više hiljada milja daleko od kuće ali ćemo se sada ispričati, popiti kaficu, setiti se Beograda, rakije, ćevapčića, popiti jednu za zdravlje, izgrliti se pa ćemo i jedno drugom na svadbu da dođemo, što da ne. Zatim se začu glas iz šatora.
– Čuj, dobro je da si naišao. Već danima sam ovde zaglavljen. Da nemaš možda pljugu?
Za trenutak, osetio sam se kao da sam ponovo kod kuće.
