|
Blog: Backpacking Evropom
TGV je suvise brz za jednu ovoliko prelepu zemlju. Greh je napraviti voz koji projuri kroz ovo mnostvo prirodnih lepota koje ceznu da budu uslikane, snimljene ili bar duboko urezane u necije secanje. Onaj sklad kojim su Nemci ukrasili svoje gradove, Francuzi su od boga dobili u prirodi, za dzabe. Ovde sve bljesti u svojoj odmerenosti i lepoti. Drvece pazljivo raste u rastrkanim, ne prevelikim a ni premalim grupama, drzeci rastojanje od granice bezobrazluka jer, ipak, ima i drugih oblika zivota koji podjednako ceznu za suncem, kisnicom i vetrom. Polja deteline su ogranicena nevidljivim medjama i uzivaju u ravnim geometrijskim povrsima, kao da se zrno baceno iz ruke zemljoradnika plasi da ga vetar ne odnese, da ne zaluta slucajno negde gde mu nije mesto, pa resi da mu je bolje da se drzi sa svojima. Cak i livade, na kojima je mala doza floralne anarhije precutno dozvoljena, deluju neobicno lepo i uredno. Jedan opsti melem za oci i dusu. Svih par sati letenja po sinama kroz ovu zemlju cuda uzbudjenje mi nije dalo mira, i konacno sam se uverio da moja secanja o nestvarnoj Francuskoj nisu samo plod tinejdzerske maste koja sama boji i subjektivno ukrasava secanja. Napustamo Zemlju Snova i ulecemo u urbanu sredinu. Na stanici nas ceka moja sestra, kod koje smo prespavali par dana u sobi studentskog doma, gde je kaznjivo uvoditi bilo koga, a kazna za nepostovanje pravila je uskracivanje gostoprimstva do daljnjeg… Tu smo upoznali dosta isfoliranih Amera koji su dosli u Pariz da uce jezik tokom leta. Za njih je Evropa = Pariz + London (bez predrasuda, stvarno su svi bili u tom fazonu).
Pariz je grad koji ostavlja bezbroj utisaka. Tolike su se price o njemu pricale, knjige pisale, filmovi pravili, ali nikada nece slusaocu / citaocu / gledaocu biti dovoljno blizak da sam skupi hrabrost i da kaze da zna dosta toga o Parizu. Tamo ima svega sto bas ti volis, i to u velikim kolicinama.
Zaista je tesko opisati Pariz recima. Pljusak cinejnica i utisaka zaista je nesnosan, i kada god pokusam da pocnem sa pricom o njemu, brojne misli se neprestano nadjacavaju, preplicu i trude da izbiju u prvi plan, dok istovremeno naviru nove. Ono sto ga mozda razlikuje od ostalih gradova na svetu je to da kada se setas Parizom, nemas onaj osecaj da moras negde da stignes da bi nesto video. Ne. Nema par gradjevina koje su lepse od ostalih, i koje su cilj. Nema svetla na kraju tunela ka kome ides, jer tunel ni ne postoji, samo mnogo sunaca na otvorenom nebu koja bljeste i zaslepljuju te sa svih strana. Koliko god da si udaljen od bilo koje referentne tacke, uvek se osecas kao da si u centru. Uvek je sve lepo i sredjeno, okruzen si velikim, lepim i bitnim zgradama koje same pricaju o sebi, svojoj proslosti, sadasnjosti a mozda i buducnosti. Pricaju i pricaju, a ti zelis, ali ne mozes da slusas, jer nemas dovoljno vremena. Koliko god da si tamo, nikad neces imati dovoljno vremena da saslusas sve price koje imaju da ispricaju. I dok setas tim sirokim poplocanim ulicama, glasovi prosto grme, zele da ih cujes, zasluzuju to. Ne znam, ali da rodjeni Parizanin, verovatno bih bio veoma nadmen i prepotentan :)Svakako bi trebalo otici na voznju Senom i slusati sta kaze ‘vodic’.
Mnoge znamenitosti izgradjene su na obali Sene ili bar blizu nje, a neke (poput crkve Notr Dam) su na ostrvima na Seni. Dok prolazis ispod mosta Pont d Lena, sa leve strane je Ajfelova kula, simbol grada, simbol Francuske, a za one preko bare cak i simbol cele Evrope, dok se sa druge strane reke vidi palata Trokadero, na brdascetu sa kojeg se pruza predivan pogled na Ajfelovu kulu. Dom invalida, kapija kod Luvra, crkva Sacre Coeur na brdu Monmartr Interesantno je da svi razumeju engleski, i da vam odgovaraju, ali na francuskom, mada se neretko desava da vas saslusaju i na kraju kazu kazu da ne pricaju engleski... Sto je svakako laz. Cak i u busevima sam primetio reklame kao „99,5% of Parisians speak English, if you need info, just be pertinacious“. E sada, neko ce pomisliti da su svi takvi, da nece da pomognu i sl. Ne, imao sam i iskustva da, npr, gledam mapu grada, obrcem je, pokusavam da shvatim gde sam, kuda sad i kako dalje, kad mi prilazi neznanac i pocinje da mi prica nesto. Ja se mahinalno hvatam za novcanik, ali me ubrzo obuzme osecanje grize savesti jer na kraju shvatam da mi iznenadni spasitelj ustvari govori gde se nalazim i pokusava da mi to pokaze na karti. Takvi detelji stvarno umeju da ulepsaju dan kada si negde ’u tudjini’, samo par ljubaznih reci dovoljno je da te ispuni samopouzdanjem. Stvarno, nije tesko biti fin. Meni je najinteresantnija bazilika Sacre Coeur na brdu Monmartr. Do nje vodi nekih 200-300 stepenika ako ides pogresnim putem, ili stotinak ako zelis da te tamnoputi ljudi opljackaju. Prosli put kada sam bio tamo, moja sestra je bila odusevljena „potomcima egzoticnog plemena umetnika iz Afrike“, koji su bili obuceni u neke cudne nosnje i koji svima vezuju oko ruke konac mira, srece i postenja, a kada zavrse (i vezu ti tako da mozes samo da iseces i bacis ’poklon’) to naplate 5 evra! A ako odbijes da platis, sjati se celo pleme kojima umsto luka i strele iz tajnih dzepova u jakni vire nozevi i krivi bodezi, i onda ti na 25 jezika sveta objasnjavaju da moras da im platis za njihovo umetnicko delo... Da, znaju i neki broken srpski. Tako smo prosli put ostali bez 10 evra ali zivi i zdravi, a ovaj put sam ih posmatrao sa naizgled bezbedne udaljenosti kako maltretiraju turiste, ali mi je jedan prisao s ledja i objasnio mi da bi bilo mnogo dobro za mene da se udaljim i nastavim da razgledam grad. To je jedno tako lepo mesto koje u svakome probudi ona klinacka osecanja naivne radosti i srece, ono, kada vas male stvari jako obraduju. Tipa, vidis detence kako pada u krilo Paji Patku, i ometa ga u predstavi. Deca se savrseno uklapaju u ambijent crtanog filma. Tako su radosna i nasmejana, mogu samo da zamislim kako se osecaju... Kao kada detetu maskirani covek dodje u kucu za novu godinu i donese poklone - „Vau, deda mraz kod mene u kuci“. E tako, samo 1.000 puta bolje se osecaju ovi klinci koji jurcaju okolo, podivljali od srece. Naravno, nisam ja dosao zbog toga, vec da se vozim vozicima u kojima je zabranjen ulaz ljudima sa losim zdravljem i da lazem devojku kako to nije nista strasno, ipak je to samo za decu i sl. :) Space mountain i Indiana Jones ride je nesto sto mora da se proba... Nekoliko puta. Mislim, cak i ako imas fobije od brzine, visine (kao ja) i sl, ipak probaj - tako je jos bolje :) Poenta i jeste da se uplasis… Jako je brzo, cesto sedis naglavacke, a neki natpisi kazu da se u pojedinim trenucima kreces brzinom od preko 200 km/h.
Sve u svemu, povece naselje, ispunjeno likovima, kucama i mestima iz svih crtaca koje ste gledali. Karta je 50 evra (i to sa popustom!) ali ipak mi se cini da vredi videti. U sustini, Pariz je preskup grad, tako da, u poredjenju sa ostatkom grada, cena i nije tako visoka. Najgore sto mozes sebi da uradis jeste da sve cene preracunavas u dinare… Onda ces biti opterecen jer ne mozes da nadjes pola litre vode za manje od 250 dinara i sl :/ Najvece iznenadjenje koje sam doziveo bilo je kada mi je sestra prevela sta prosjaci, koji udju u u vas vagon, kazu pre pevanja pesme, sviranja, repovanja i sl. Kazu obavezno: ”Dobar dan, ja se izvinjavam sto vas deranziram na vasem putu” (ovo je obavezno, sa naglaskom na deranziram), ja sam taj i taj, radim tu i tu, a nemam prebivaliste i moja primanja nisu dovoljna da prehranim tog i tog, pa cu vam sada otpevati (odrecitovati, odigrati) pesmu, a vi, ako ste u mogucnosti, mozete da mi pomognete da prebrodim ovaj tezak period mog zivota” Eeeej, ja - sokiran. Primetio sam ja ranije da uvek nesto pricaju po minut pre nego sto pocnu, al' reko', sta ga znam, ne razumem pa me ni ne zanima… Posle sam poceo da primecujem detalje. Ti ljudi su fino obuceni, kada prilaze da im das sitno nikako ti ne guraju sesir pod nos, vec na metar od tebe, da te ne uznemire. Posle sam vidjao ljude sa tasnama za posao kako rasprostru cebe na trotoar i lezu da spavaju… A sutra ujutru - na posao. Radi se o tome da su to neki manje placeni ljudi, koji zaradjuju, recimo, 900 evra, a od toga ne moze da se zivi… Iznajmljivanje stana kosta skoro toliko, a banke ne daju kredit za stan ako nemas primanja od, na primer, 1.500 evra.. I tako radni covek ostaje na ulici :(
A sada, slag na tortu, ono sto mi verovatno mnogi nece poverovati, stvar koju moras svojim ocima da vidis vise puta da bi bio siguran da te razum i cula ne napustaju. Ovde se ljudi sudaraju automobilima kada se parkiraju - namerno. Branici su svima izlupani ili bar zagrebani, bar malo. To je praksa i najnormalnija pojava. Kada pozelis da se parkiras, na parkingu nadjes mesto od metar, taman toliko da mozes da uglavis jedan cosak svog auta, i polako… Naslonis se branikom na parkiran auto, stanes, onda prva brzina, i polako pocnes da ga odgurujes. Onda isto sa susednim automobilom, i kada oderes svoj i dva tudja - eto tebi mesta za parking :)
Eto tako, lud neki svet, dosta drugaciji od nas u svakom slucaju, ali Pariz svakako obecava mnoga nova iskustva i iznenadjenja. Mada, ja ne bih mogao da zivim u tom organizovanom haosu. Iskreno, to sto smo za jedan od gradova izabrali Pariz, bila je greska. Ovoliki grad ne moze ni da se okusi za 3 dana. Ja sam vec bio jednom na 8 dana, i to je taman, ali 3 je premalo… Nismo bili ni u Luvru ni u Versaju, sto je svakako steta (iako sam ih ja obisao pre par godina, ne bih ih ovde opisivao jer mislim da je bitnije da opisem ovo putovanje, kako bi citalac mogao da stekne sliku sta sve moze da se vidi za ovo kratko vreme, a sta ne moze…) Ali, sto kaze moja baba “ko zna zasto je to dobro” : ) Sad bar sigurno znamo, moje selo (ili grad) nije lepse od Pariza… Nicije nije.
A sada krecemo ka Italiji. Neki Parizani su nam pricali da im se bas Italija najvise svidja, i da bi uvek, kada idu na odmor, bas tamo isli (a ja se u sebi pitam, zasto pored tolike i lepe zemlje, al' dobro, videcemo, zato i idemo). Dok sam putovao TGV-om kroz Francusku, u susret sudbini, nisam ni slutio sta me ceka. U nastavku putopisa shvaticete, izmedju ostalog, zasto ovako kasno nastavljam sa pisanjem. |
Par
Kod kule je vel
Tr
E sada, orijentacija u Parizu je verovatno poseban predmet koji se uci u srednjoj skoli. Ovde se tradicionalne metode orijentacije kao ’sever-jug, istok-zapad’ i sl. ne racunaju ili mozda cak i ne vaze, posto su ogranicene na dve dimenzije, sto je svakako premalo za cetvorodimenzionalni Pariz, tako da smo mi, dosljaci, osudjeni da se snalazimo sami. U sustini, shvatio sam da jedinica mere za duzinu nije kilometar, vec broj stanica metroa. Stoga ne mogu da garantujem, ali se cini kao da Notr Dam nije daleko od Luvra, a on od Triumfalne kapije. E sada, koliko je vremena potrebno da se dodje peske od jednog do drugog mesta zavisi od mnogo faktora. Nikako vam nije u interesu da pretrcite grad.
Dok se penjes na vrh brda, ka bazilici toliko beloj da ostavlja utisak kao da se priblizavas kapiji raja (bela je jer joj je fasada od nekog belog kamena koji ne menja boju... Nikad nece posiveti, od istog kamena je gradjena i Trijumfalna kapija), polako se siri pogled dok sagledavas velicinu Pariza. Jedanaest miliona ljudi. Sto je mnogo - mnogo je. A pogled zaista ostavlja bez daha, cak i obeshrabljuje. Gde god da se okrenes, do horizonta kao da se siri centar grada. Hiljade arhitektonskih cuda i dvoraca sa svojim pricama, istorijom, tvorcima, skandalima te gledaju. ispred i ispod tebe, milioni zive svoje zivote, zure, rade, skoluju se. Razmisljas o velicini, brojkama, kolicini i kada pocnes da razmisljas o tome kako ni bogu nije lako, znas da je vreme da se malo udaljis od svega ovoga. Vreme je da odes u Diznilend :D
Glavne rec
Paz
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.