Bejah tužan, kao ubijen; život mi beše dosadio. Sudba je bila nemilosrdna prema meni: beše mi oduzela mile i drage, uništila moje smerove, ubila moje nade. Ljudi, koje nazivah svojim prijateljima, videći da me je snašla nesreća, behu se okrenuli protiv mene; vaskoliko čovečanstvo, njegovi zavađeni interesi i razuzdane strasti – sve beše protivu mene, i ja mu odgovarah mržnjom. Jedini lek beše mi još ili smrt ili to, da u samoći ponovo priberem svoju snagu i nađem duševno spokojstvo.
I ne znajući upravo kako me noge nose, bejah izašao iz šumna grada, pa se uputih velikim planinama, koje se ukazivahu tamo daleko, u dnu horizonta.
Udarih prekim putevima i neprestano iđah sve dalje i dalje, zastajući tek večerom pred krčmama u strani. Drhtao sam, čim bih čuo ljudski glas ili ljudske korake. Ali ipak zato, hodajući tako usamljen, slušah sa setnim zadovoljstvom pesmu ptica, žubor reke i hiljade glasova, što dolažahu iz velikih šuma.
Idući tako jednako nasumice, čas putem čas stazom, stigoh već i do prvog klanca. Prostrana izbrazdana ravnica odjednom se prekidaše na podnožju stena i kosa, zasenjenih kestenjem. Visokih plavih vrhova, što su se videli izdaleka, beše nestalo iza manjih ali bližih visova. Reka, koja se malo niže širaše boreći se sa šljunkom, tecijaše kraj mene s padom, brzo, između glatkog stenja, obraslog crnkastom mahovinom. Nad svakom se njenom obalom uzdizaše po jedan brežuljak, prva pedstraža brdima, i nošaše na svome vrhu razvaline po jedne glomazne kule, koja nekada čuvaše tu dolinu. Osetih se kao zatvoren između dva zida; ne bejah više u oblasti velikih gradova, u dimu i graji; lažni prijatelji i neprijatelji behu zaostali daleko iza mene.
Posle mnogog vremena prvi put sada osetih pravu radost. Hod mi posta bezbrižniji, pogled pouzdaniji. Zastajah da se strasno nadišem čistoga vazduha što dolazaše sa planine. U ovoj okolini nema više velikih putova punih šljunka, prašine ili blata; izašao sam iz niskih ravnica i – evo me u još nezarobljenoj planini! Staza, utrvena stopama kozjim i pastirskim, izdvajaše se od šireg putića, koji vođaše dnom doline, pa se krivudavo penjaše po padini visova. Idem tim putem, e da bih bio sasvim pouzdan, da ću već jednom biti sam. Penjući se svakim korakom sve više, gledam kako se sve više smanjuju ljudi, koji idu donjom stazom. Selanca, gradovi, u pola su mi zaklonjeni svojim vlastitim dimom, sivoplavom maglom, što se polagano penje na visove i rasiplje pred šumskim proplancima.
Pred veče, pošto sam zaobišao mnoge stenovite strmeni, prešao mnoge jaruge, preskočio, s kamena na kamen, mnoge šumne potočiće, stigoh već na podnožje jednoga grebena, što nadaleko nadvisivaše stene, šume i pašnjake. Na vrhu se ukaza jedna koleba s dimom a ovce pasahu unaokolo po stranama. Ova žućkasta staza, nalik na kakvu vrvcu, bačenu po zelenoj travi, vođaše gore ka kolebi pa kao da se tu i svršavaše. Malo dalje, opažah samo velike kršne dubodoline, osuline, vodopade, sneg i ledenike. Tu beše poslednje boravište čovekovo. Beše to kućica, koja će mi kroz duge mesece biti utočište. Jedan pas a potom jedan pastir dočekaše me prijateljski.
Postavši već jednom slobodan, naumih da se oporavljam polako u prirodi. Čas sam lutao kroz haos od kamenja, splazana sa kakvog stenovitog vrha; čas iđah nasumce po šumi jelovoj; ponekad se pužah na više grebene, da bih sedeo na njihovom najvišem vrhu; a često zalažah u poneku duboku i mračnu jarugu, gde mogah računati da sam se skrio u bezdne zemljine. Malo po malo pa pod uticajem vremena i prirode stade nestajati žalosnih prilika, što mi se ranije vrteše po pameti. Više se ne šetah samo da bih izbegao svoje uspomene, već i da bih se napojio utiscima sredine, te da u njima uživam kao bez svoje volje, kao u nekom zanosu.
Peruanski Andi
Pri prvom stupanju svome u planinu osetio sam se veseo zbog toga, što bejah došao u samoću i što se stene, šume, čitav jedan novi svet podizahu između mene i prošlosti. Ali jednog lepog dana osetih kako se nova jedna strast začela u mojoj duši. Ja zavoleh planinu zarad nje same; zavoleh njeno blago i ponosno lice, koje sunce obasjavaše i kad mi besmo u zasenku; zavoleh njena snažna pleća obremenjena ledom s plavim nebesnim odbleskom, njene padine, gde su pašnjaci izmešani sa šumama i osulinama; njene snažne ogranke, što se granaju daleko kao grane u golema drveta, a sve odeljene dolinama, punim malih obala, vodopada, jezera i livada; zavoleh sve što je planinsko, pa i žutu ili zelenu mahovinu, što raste po stenju, i kamen, što se sjaji iz trave.
Isto tako postade mi malo po malo potreban i moj drug, pastir, koji mi u početku gotovo beše i mrzak, kao predstavnik ljudi, od kojih ja bežah; osećah, da se začinje u meni poverenje, prijateljstvo naspram njega. Nisam mu više zahvaljivao samo na hrani koju mi donošaše i na uslugama koje mi činjaše, već ga stadoh proučavati; gledam da dokučim, čemu se od njega mogu naučiti. Veoma je neznatna bila ta njegova pouka; ali, kad me ljubav prema prirodi obuze, mogah se i od njega upoznati s planinom po kojoj su pasla njegova stada, i pod kojim se on rodio. On mi kazaše nazive biljaka, pokaza mi stene, na kojima se nalažahu kristali i retko kamenje, praćaše me do ivica strahotnih provalija da mi pokaže, kojim putem da idem kroz mučne prolaze. S najviših vrhova pokazivaše mi doline, kazivaše tok potoka; zatim, po povratku u našu čađavu kolebu, pričaše mi istoriju ovoga kraja i mesne priče.
U naknadu ja sam njemu opet objašnjavao mnogo štošta, što on nije razumeo, i što čak nije nikada ni želeo da razume. Ali malo po malo pa se i njegov um stade rasvetljavati, žudnja za saznanjem buditi. Uživao sam ponavljati mu ono malo što sam znao, videći kako mu oči postaju svetlije a usta se smeše. Izgled ovog nekada okorelog i grubog lica izmenjivao se: od nemarnog stvorenja, kakvo on dotle beše, postajaše on čovekom koji razmišlja o sebi samome i o predmetima što ga opkoljavaju. Nakratko, učeći ovako svojega druga, poučavah se i sam, jer, pokušavajući da objasnim pastiru pojave u prirodi, najposle ih i ja bolje razumevah, te bejah i svoj vlastiti učenik.
Prelaz na Himalajima između Kašmira i Inda.
I tako, podstaknut dvostrukim interesom koji mi se buđaše ljubavlju prema prirodi i naklonošću prema svome bližnjemu, pokušah poznati sadanji život i prošastu istoriju planine, na kojoj življasmo kao mušice na slonovoj koži. Proučavah tu grdnu masu u stenju, od koje je ona sagrađena, u zemljišnim neravninama, koje joj prema raznim gledištima, časovima i godišnjim vremenima, daju onako veliku raznolikost bilo u primamljivim bilo u užasnim izgledima; proučavah je u njenim snežnim slojevima, u njenim ledenim poljima i meteorima (talozima) što padahu na nju; u bilju i životinjama koje borave na njenoj površini. Pokušavah da pojmim i to, šta je planina bila u pojeziji i u istoriji naroda, kakvu je ulogu imala u kretanju naroda i u razviću vaskolikog čovečanstva.
To, što sam doznao, dugujem suradništvu svojega pastira, a, valja priznati, i suradništvu lakoga insekta, suradništvu leptira i ptice pevačice. Da nisam proveo duge časove, ležeći na travi, posmatrajući ili slušajući ova mala stvorenja, braću svoju, možda ne bih toliko shvatio, koliko je života u toj velikoj zemlji koja nosi u svojim nedrima sve ove beskrajno malene stvorove, i vodi ih zajedno s nama po neizmernome svetskome prostoru.
Brda i doline
Gledana iz ravnice, planina je veoma prostog oblika; to je mala izreckana kupa što se uzdiže među ostalim uzvišicama nejednake veličine, na plavoj supodini koja, išarana belom i ružičastom bojom, graniči celu jednu stranu horizonta. Izgledaše mi, kao da u daljini gledam jednu grdnu testeru sa čudnovato izreckanim zupcima; jedan je od tih zubaca planina u koju sam se uputio.
Međutim, ta mala kupa koju sam razaznavao iz polja ozdo, prosto zrno peska na zrnu što se zove zemlja, čini mi se sada čitav svet. Ja sada dobro vidim iz kolebe, na nekoliko stotina metara iznad svoje glave, stenovitu glavicu koja mi se čini kao vrh; ali popnem li se na nj, na mah mi se iza snega ukazuje drugi vrh. Stignem li na drugi odsek, brdo kao da opet izmeni oblik pred mojim očima. Sa svakog vrha, iz svake dubodoline, sa svake stranice zemljište se čini drukčije, drugog oblika. Smatrana za sebe, planina je čitava gomila brdâ, kao što je i svaki talas na pučini morskoj sastavljen od bezbrojnih talasića. Da bi se planinska zgrada razumela u svoj celosti, treba je proučavati i proći u ovima pravcima, peti se na svako uzvišenje, prodreti u poslednje ždrelo. Kao i sve drugo, tako je i to beskonačnost za onoga koji hoće da je pozna u svoj njenoj celini.
Alpi, hotel na Crnom jezeru i Serven ili Materhorn.
Vrh, na kome sam najviše voleo sedeti, nije bio najviši vrh na koji se čovek može posaditi, te da kao ono kralj sa prestola posmatra ispred sebe i ispod sebe položene kraljevine. Gotovo mi beše još i milije na nižem vrhu, s kojega mi se pogled mogaše ujedno spustiti na niže strane, zatim se peti ponovo, s kose na kosu, do viših visova i do vrška, što dopire do plavog neba. Tu, nemajući zbog čega ugušivati onaj ponos koji bih osećao i na samom najvišem vrhu planinskom, uživao sam u lepotama i zadovoljstvu koje mi stvarahu snežna polja, stenje, šume i pašnjaci. Nalažah se na polutini, između dva pojasa: zemaljskog i nebeskog, i osećah se i slobodan i neusamljen. Nigde na drugom mestu ne bi za me bilo slađeg osećanja spokojstva!
Ali doista i jeste golema radost popeti se na kakav vis, što se visi nad okolnim vrhovima, dolinama i ravnicama! S kakvom slašću, s kakvom ushićenošću posmatra čovek u celini ogromnu zgradu, na čijem se vrhu on nalazi! Dole, na nižim kosama, video se samo jedan deo planine, najviše jedna jedina strana; ali s vrha, opažaju se svi oni vrščići što su bili skriveni jedan iza drugoga, pa do brežuljaka i rtova u podnožju. Čovek gleda podjednako, bez razlike, okolna brda; kao i njima, tako je i njemu glava u čistom vazduhu i na svetlosti; izgleda podignut u nebeske visine, kao ono orao što se letom izdigao iznad teške zemlje. Pod svojim nogama, već dobro ispod najvišeg vrha, opaža on ono što svetina ozdo već nazivlje nebom: to su oblaci što idu lagano duž brdskih padina, cepaju se nailazeći na stenovite šiljke i šumske proplanke, ostavljajući ovde onde po dubodolinama po koji pramen magle, i lebdeći za tim nad ravnicama, bacaju na njih svoje velike senke u različitim oblicima. S vrha te uzvišene zvezdarnice ne vide se reke, niti se vidi da one teku kao ovi oblaci, iz kojih su one postale; tok i kretanje reka opaža se samo po blistavom sjaju vode, što se pokazuje na raznim mestima, bilo pri izlasku iz survanih lednika, bilo u jezercima i vodopadima u dolini, ili na tihim okukama u donjim ravnicama. Pri pogledu na kružne zaseke (cirkove), na jaruge, doline, ždrela, čovek čisto i nehotice sagleda veliki geološki rad vodâ, koje dubu stenu, usecaju svoja korita u svima pravcima okolo prvobitnog planinskog trupa (masiva). Gleda ih, tako reći, kako neprestance režu ogromnu masu, te odnose njene ostatke, vidi kako njima poravnjuju dolinu ili nasipaju kakvu luku morsku. I gle! I tu luku, i nju razaznajem s vrha visa, na koji sam se popeo; tamo, na tu stranu se i prostire ona velika plava bezdna od okeana, iz koje se planina uzdigla i u koju će se pre ili posle vratiti!
Što se tiče čoveka, on je nevidljiv; ali se opaža da ga ima. Kao gnezda, upola skrivena u granju, opažam kolebe, zaseoke, sela, rasturena po dolinama i po padinama ozelenelih brda. Onamo opet, kroz sloj vazduha pokvarena mnogim dihanjem, nešto beličasto pokazuje neki grad. Kuće, dvorovi, visoke kule, trula slivaju se u sivu i prljavu boju, suprotno otvorenijoj boji okolnih polja – izgleda vam kao neka plesan! I gledajući ovo, čovek s tugom pomišlja na svakojaku laž i pokvarenost što se kriju u tom mravinjaku, na poroke što bujaju u ovom gotovo nevidljivom čiriću. Ali, gledana s najvišeg vrha, ipak je neobično lepa ogromna slika polja sa gradovima, selima i pojedinim kućama, rasturenim ovde onde po onoj prostoriji. U svetlosti, koja ovo obasjava, sve se spaja u jednu skladnu celinu; vi još vidite i vazduh, koji razastire po celoj ravnici svoje pokrivalo bledo-plave boje... 
--
Knjiga Šta priča planina (u originalu: „Histoire d’une montagne“) objavljena je u Francuskoj 1872. godine, a srpsko izdanje, u prevodu Đure Milijaševića, objavila je Srpska književna zadruga 1900. godine. Odlomak objavljujemo sa grafikama iz originalne knjige. Izbor i priprema: Klub putnika.
--
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
