Jedan od običaja koji spaja nas sa Balkana i Gruzine je i nazdravljanje. Dok mi pijemo prve tri za dobrodošlicu, a posle šeste nazdravljamo rodjenju komšijinog bika, kod Gruzina se tačno zna raspored prvih osam zdravica. Sem toga, prvih i obaveznih osam ne može da diže bilo ko, već osoba koja se unapred odredi, a kako se zdravica zove „tamada“, onaj kome pripada čast da je podiže je „tamadar“. Celo ovo veselje za stolom zove se „supra“ i podrazumeva obilnu hranu i alkohol u neograničenim količinama. Piće kojim se nazdravlja je uglavnom vino, i čaša se pije na iskap. Vino je za Gruzine isto što i šljivovica za nas Srbe, svaka kuća koja drži do sebe proizvodi svoje vino i to je duboko u tradiciji celog naroda. Ako ne verujete koliko je vino popularno i rasprostranjeno, vikipedišite „georgian wine“, iznenadićete se podacima. Sem vina, popularna je i „čača“ – domaća rakija slična lozi koja se peče od svega što u procesu spravljanja vina otpadne. Po svim osobinama najsličnija je našoj „džibri“ i treba je izbegavati. Postoji i haiku skrojen po meri – „Rakija iz Gruzije, u glavi konfuzije“. Vodka je treće omiljeno piće, ali uglavnom se uvozi iz Ukrajne, lokalne marke su loše i često je  gori izbor od pomenute čače.

Gruzija

Da se vratim na zdravice... Dok ne prodje krug od prvih osam, što se inače dešava u prvih sat vremena, nepristojno je ustajati od stola. Ako se nekome ide do toaleta, mora da zamoli tamadara za odobrenje da ustane od stola.  Ako je za utehu, vino je uglavnom jako dobro, a sve političke teme strogo zabranjene dok se sedi za stolom, tako da sutradan uglavnom ne boli glava. Bar ne koliko bi čovek očekivao.

Nisam zapamtio tačan raspored zdravica, kao i čemu se nazdravlja za svih osam, ali neke su prilično dirljive i zadovoljstvo je slušati tamadara kada nazdravlja. Uz svaku zdravicu mora se ispričati anegdota vezana za povod nazdravljanja, a to zna da potraje i sve vreme je potrebno držati dignutu čašu. Malo je nezgodno navići se, ali posle treće sve je lakše. Gruzini su često filozofski raspoloženi, a mir, ljubav i porodica su motivi koji se stalno prepliću u većini razgovora. Shodno tome, jedna zdravica uvek ide za mir - mir u državi, mir u svetu, mir u svakom od nas. Jedna je uvek rezervisana za naše pretke, a jedna za našu decu, za one koji su nas podigli i one koji će nas naslediti. Jedna je tu i da nas podseti na sve prijatelje i rodjake koje volimo, a koji nisu sa nama za stolom, jedna je za sve one koji su preminuli i koje čuvamo od zaborava. Zdravica nakon koje sledi najviše priče podiže se za ljubav, nakon nje kucanje je najglasnije i sa najviše odobravanja.

Kako zdravice odmiču, tamadar sve više zapliće jezikom i anegdote koje prepričava su sve napornije za slušanje, zato je bitno revnosno dopunjavati čašu i ne zaostajati da bi ono što inače može biti dosadno postalo zabavno. Kada se ispuca i osma obavezna zdravica, čašu uzima onaj ko želi i nazdravlja po svom izboru, ne treba posebno naglašavati da svako ima želju nečemu da nazdravi. Tako sam ja nazdravio prijateljstvu srpskog i gruzijskog naroda, uz zahvalnicu svima koji su učinili da se tamo osećam toplo i voljeno kao kod svoje kuće. Posle salvi grljenja i oduševljavanja, porcije „šašlika“ stizale su same od sebe. Inače, svaka neumerenost u jelu i piću pravda se sa „u skladu sa gruzijskom tradicijom...“, tako da je uzaludno opirati se.

Supra nije gotova kada nestane hrane i pića jer to je teoretski nemoguće, već kada većina gostiju poleže po stolu i patosu. Oni koji mogu da hodaju obično popiju još po jedan konjak, da se malo razbude pre nego sednu za volan. Poziv na supru se ne odbija, a povod za supru ne mora da postoji, često je sve vrlo spontano. Isto tako, nije sramota pasti pijan pod sto, ali sramota je spustiti čašu koja nije prazna ili odbiti zdravicu. U to ime – gaumardjus (živeli)!

 

Gruzija