Jelena:
Teško je suditi o narodu i državi u kojoj proboraviš samo par dana, ali njihova burna istorija, pravoslavna religija, otcepljenje od Rusije, problem sa južnom Osetijom i Abhazijom koje su se proglasile nezavisnim državama (iako im to Gruzijci ne priznaju), ljubazna i ratnička crta koju naglašava njihov jezik, te priča našeg domaćina kako je rastao u gradu gde su 90-ih mafijaši bili uzori – sve je to za nas zvučalo domaćinski. A i jedu svinjetinu, konačno.
Njihov, sada već bivši, predsednik Mihail Sakašvili, uspeo je da smanji korupciju i zavede nekakav red. Na moje pitanje kako onda smeju da voze toliko brzo, dobila sam odgovor da ih policija kažnjava, ali ih ne zaustavlja često. Kada nas je Wilijev drugar vozio kući brzinom od 200 km/h niz glavnu ulicu prolazeći kroz crveno, shvatila sam da bi se ponovila scena iz filma „Taxi“. Policija bi stigla da okrene glavu za nama, ali ne i volan.
Spram ostatka Gruzije koji smo mi imali priliku da vidimo, a koji nije baš za pohvalu, Tbilisi je prilično lep grad. Mene je atmosferom podsetio na Beograd, valjda i zbog sličnog karaktera stanovnika. Sticajem okolnosti, na jedan vrh brda popeli smo se bezbrojnim ružičastim stepenicama, dok smo do drugog stigli žičarom, i sa oba se pruža divan pogled na grad. A u njemu, mnoštvo parkova, kafića, prodavnica, spomenika i svega ostalog što čini jedan moderan grad.
Naš domaćin, od majke Ruskinje i oca Gruzijca, zove se William. Ime nije tipično, ali mu pristaje. Moderan, lep, mlad i pametan.
Par minuta nakon što nas je sa drugarom pokupio kolima, pomenuo je žurku. Nama običnim smrtnicima, koji piju kako bi utopili svoje nesigurnosti, potisnuli neostvarene želje, zaboravili na probleme, opustili mišiće, povećali samopouzdanje, smanjili nelagodu upoznavanja sa strancima, zacaklile su se oči. Dajemo i poslednju paru, pomislili smo u sebi. Ispoštovali smo ramanzanski post, sada je vreme da ispoštujemo i Gruzijce.
Neću preterivati u opisivanju, možda i stoga što se ne sećam svega posle bezbroj tamada, čuvenih gruzijskih zdravica, ali mogu vam predložiti da ne pijete apsint kroz nos, koliko god vas nagovarali i tvrdili da ćete, ne probate li, biti manje muškarac. Tibor je to veče dobio potvrdu o članstvu.
Sticajem okolnosti, Wili nikad nije bio na Kavkazu, i uspeli smo ga ubediti kako je ovo idealna prilika. Krenuli smo kolima, putem koji je obećavao. Već sam pomenula da su nam zemlje i karakter slični: kako smo se približavali cilju, put je bivao sve lošiji.
Kud smo ga i terali da ide sa nama, vrtelo nam se po glavi, dok je on bio tvrdoglav i isterao do kraja, a put se u međuvremenu popravio.
Stigli smo u gradić Stepantsmida, poznatiji po svom starom nazivu, Kazbegi, na oko 2.000 metara nadmorske visine, i odlučili da se popnemo do manastira Tsminda Sameba, iz 14. veka. Uspon je trajao sat i po. Koliko je Wili u početku kukao, jer nije mislio da ćemo toliko pešačiti, toliko nam je posle zahvaljivao što smo ga podsetili na to koliko čovek ume biti lenj kad treba da obiđe svoju zemlju, verujući ponekad da ne propušta mnogo.
Otići u Gruziju i ne posetiti Kavkaz bio bi pravi greh. Zeleni baršun koji se ležerno prostro preko gromade, upijajući nežne, sivo-plavičaste nijanse vrhova, jednostavno oduzima dah. Vrhova ima mnoštvo, al najveći u našem vidiku, sedmi po veličini, Kazbek, sakrio se iza oblaka moćan i nedostižan.
Gruzijci su narod pravoslavne veroispovesti i veoma su pobožni. Stopirali smo tako na autoputu kada nam je stao čovek u kombiju. Na objašnjenje da smo iz Srbije usledilo je oduševljenje:
- Bы православный?
- Mы православный.
- Oтлично.
I onda bi se, svaki put kada bi u daljini ugledali crkvu, prekrstio tri puta. Tiboru je to bilo smešno pa me je stalno gurkao laktom. Ah, šta zna мальчик, šta je православчик.
Do Jerevana ćemo busom, za promenu, konstatujemo nas dvoje, kao da maršutku ne voze ti isti Gruzijci. Kako sam podelila gradove poredeći ih sa našim, tako me je Jerevan asocirao na Novi Sad. Laganiji, mirniji, kompaktniji, naklonjen umetnosti, mada opet mnogo veći i raznolikiji.
Dobrim vinom i dobrom pesmom, Gruzija ti se uvuče pod kožu. Naš domaćin nam je otkrio, a mi smo je obožavali.
Mala žena, iltiti Patara Qalo
Tibor:
Kada bih opisivao Jerevan u tri reči, one bi bile „vetar, voda i tuf“. Tuf nije onomatopeja, ne čuje se. Tako se zove crveno-sivkasti kamen kojim je obložena većina fasada u Jermeniji. Ceo Jerevan je tako poprimio neku posebnu boju prezrele kajsije. To voće je inače nacionalni simbol ove zemlje, a narandžasta boja na zastavi ukazuje upravo na njega.
Ipak, u glavnom gradu ima mnogo više od toga. Bezbroj spomenika, među kojima je najveći „majka Jermenije“ koja je u suštini identična „majci Gruzije“ s tim da Gruzijka voli da popije, pa u ruci, uz mač, drži i čašu vina. Na ulicama se može sresti puno iranskih turista i autobusa iz filma Mad Max. Usudili smo se provozati u njima do Ečmiacina, centra jermenske apostolske crkve. U tom gradiću se ređaju crkve stare pet vekova, kao i one tek sazidane, čudnih oblika, potpuno moderne. Ova zemlja je prva na svetu zvanično prihvatila hrišćanstvo, ali rekao bih da su danas Gruzijci religiozniji od ovih, koji mi malo više mirišu na komunizam. Vožnja do tamo je prošla bez žrtava, ali smo ipak za povratak odabrali autostop.
U Jerevan smo stigli maršrutkom punom ljubaznih Iranaca. Na svakoj pauzi su prvi izletali napolje, kupovali voće ili povrće, kuvali čaj i nudili nas dok god nismo prihvatili užinice, što bi u suštini bilo posle prvog puta. Na rastanku su nam poklonili po 50.000 iranskih riala u znak pažnje (po 300 dinara), a i da imamo šta da potrošimo kada dođemo da ih posetimo. Neobičan poklon, svakako.
Naš domaćin se zove Artjom. Upoznali smo se pre tri godine, kada je došao u Novi Sad i bio moj prvi gost preko sajta kaučsurfing. Tada nisam ni sanjao da ću ga ponovo videti, a kamoli u njegovoj zemlji. Prvo veče nas je odveo na brzu hranu, arapsko jelo lahmadžun, na koje sam se odmah navukao. Slično je pici, od mlevenog jagnjećeg mesa i sira sa ceđenim limunom odozgo, s tim da je testo izuzetno tanko i hrskavo. Jelena nikad nije mogla da pojede ceo, tako da je bilo više za mene. Jedna od dobrih strana kad putujete sa nekom devojkom. Zatim smo otišli u nekoliko pabova, da vidimo kakav je pivski meni.
Kažu da u Gruziji pivom možete nazdraviti samo svojim najvećim neprijateljima. Pričali su nam da je razlog tome taj što se u vreme komunizma nije moglo pričati protiv vlasti, pa su se Gruzijci, tradicionalne vinopije i alkoholičari, dosetili da će pivom nazdravljati samo političarima i tako ih potajno ismevati. Zanimljiva priča, ali kada sam probao gruzijsko pivo, shvatio sam da je to laž. Nazdraviti njime je ružno samo zato što je pivo loše. Vino je, sa druge strane, nacionalno blago.
No, kada pričamo o jermenskom pivu, stvari su dosta drugačije. Pre svega, izbor je malo veći od naviknutog Jelen-Lav suparništva. Nakon višednevnog stručnog testiranja po kafanama i pabovima, odabrali smo Kotayk kao apsolutni favorit. Mislim da je za dobro piće pre svega zaslužna čista voda, kojom Jermenija obiluje. U Jerevanu se na svakom koraku nailazi na česmu sa ledenom vodom koja izvire negde oko Ararata i sliva se do grada... Naravno, ako ta planina uopšte postoji. Navodno se vidi iz grada, ali je mi nismo spazili.
Jedne večeri u pivnici, dok su nas naši drugari upoznavali sa svojom istorijom i kulturom, neočekivano su nam postavili pitanje o Srbiji:
- Kakva je politička situacija kod vas?
- Evo, Jelena će početi. - rekoh uz smešak.
- A da mi ipak nazdravimo. – vikne ona. – Živeli!
Vodili smo se gruzijskom parolom „Kad se uživa u alkoholu, politika se ne spominje“.
Sutradan smo svratili i do jedine džamije u gradu. Urađena u šarenim mozaicima izdvaja se iz okoline, ali je ipak malo zavučena. U dvorištu nam je prišao jedan čovek i upitao na engleskom odakle smo.
- Iz Srbije.
Podigao je obrve i dodao:
- Oh, pa vi imate veoma divlju vojsku.
- Pa, mi...
- Vi ste Iranac – umeša se Artjom zaštitnički. – Zar nemate neki komentar na državni vrh svoje zemlje?!
Napustili smo džamiju i ostatak dana proveli kraj jermenskog mora, ledenog jezera Sevan. Kupanje je bilo malo smešno, jer je voda bila toliko hladna da smo se duže skidali u kupaći nego što smo plivali. Tu se takođe nalaze stare crkve, a plaže su uređene poput skoro bilo koje na crnogorskom primorju. Kafići i miris roštilja.
Kada smo bili u Gruziji, na putu za Kavkaz sam pokušavao da naučim njihovo pismo, koje bi lako moglo da bude jedno od zvaničnih u filmu „Gospodar prstenova“. I dalje nisam ništa razumeo, ali uglavnom je sve napisano i na ruskom, koji nam je svakako bliži. Vežbao sam da napišem Tibor, Jelena, auto i slične reči, ali kada smo prešli u Jermeniju, opet je došlo do smene jezika, pa sam skroz digao ruke od učenja. Videvši duži tekst na jermenskom, skoro sva slova su mi delovala identično. Naučili smo da kažemo „hvala“ na jednom i drugom jeziku, i to nam je bilo dosta. Ipak su nam bolje išli turski i kurdski, kao i arapski brojevi, kojima nas je Alen još u Iraku naučio, čitajući registarske tablice.
Došao je dan da se pođe (Putničkoj) kući, nazad za Istanbul. Moram priznati da autostop u tom kraju ide teže nego u Turskoj. Ljudi ređe staju, a često traže novac za uslugu. Nasledstvo iz komunizma.
Opet smo nekako završili u jednoj staroj kući na selu. Gospodin i gospođa su natovarili auto povrćem i hlebom i hteli su to ostaviti kod njegovih roditelja. Seli smo, malo popričali, najeli se kajsija, a potom nastavili dalje.
Pred granicom su nas pokupili hiperaktivni mladići, koji su ispod sedišta imali svakojaka pića i slatkiše i nudili nas. Odbijali smo sve dok na red nije došao Kotayk. Nazdravili smo poslednji put na samoj granici.
Uveče smo stigli u Tbilisi, a pošto smo, ne znajući zašto, odbili ponudu jedne porodice da prenoćimo kod njih, maršrutkom smo se zaputili do Crnog mora, u Batumi. Odbrojavali smo dane kada ćemo se konačno okupati u moru. Prošlo je mesec dana od onog kupanja u Mramornom. Na obali nas je dočekala kiša i hladno vreme. Stigli smo pred zoru i odlučili da odspavamo na plaži, ispod čuvarske kućice.
