STARI DEO TBILISIJA. FOTOGRAFIJA: ANDRES MOHLIN
Kada sam prvi put bio u Gruziji, jedna od stvari koje sam odmah shvatio je da se saobraćajni propisi poštuju koliko Putin i Medvedev zajedno. Duplu liniju recimo nije uopšte potrebno crtati, samo se džabe troši farba, majstori mogu komotno svuda da stave isprekidanu. To ako im je baš dosadno. Čak i ako ništa ne naprave, retko ko će primetiti razliku. Većina vozača su alkoholičari rekreativci pa je prirodno da za volanom vide sve duplo, pola uvek bace u vodu - što bi se linija razlikovala.
A kad sam drugi put bio u Gruziji, po sletanju u Tbilisi beše oko četri ujutru i sačekao me neobično prijatan taksista. Imao je novu "Tojotu" i poštovao je sve propise. Meni bi muka, turbulentan let, avionska piletina s patlidžanom... samo da se dokopam kreveta. Neću ni da pitam jel može brže, pošto znam da može i to onoliko. Tako da samo dobacih: "Majstore, AJDE to malo brže...". Tip me pogleda, odmeri... "A gde se žuriš u ovo doba?! Uostalom, ovde je ograničenje šezdeset..." reče, a onda iseče kružni tok po levoj strani, tako je valjda kraće. U Gruziji nije bitna forma, nego sadržaj.
Kad smo već kod sadržaja, da počnem sa onim što sam hteo da ispričam...
Na nekih tridesetak kilometara od Tbilisija ima jedno brdo. U stvari ima ih mnogo, ali ovo je posebno jer sam se ja peo na njega. I nije baš brdo, više je kao omanja planina, i ja se nisam baš peo nego sam se vozio autom. Tako mu to dođe, nisam hajker nego informatičar, moja potreba za adrenalinom je kolika i za boranijom.
Uglavnom, krenusmo nekim džipom. Prethodna tri dana je padala kiša, pa nismo znali na kakve baruštine i koješta možemo usput da naiđemo, džip je delovao kao siguran izbor. Čim smo sišli s asfalta i krenuli da se penjemo uz brdo, shvatili smo da to i neće biti bogznakakva avantura. Sunce je bilo jako i žarko, put suv, priroda zelena, vrlo idilično.
Sad dolazi onaj deo gde shvatate zašto je naslov teksta "Voda i vino".
Stali smo usput kod nekog izvora da napunimo balon vodom. Šoferova žena tvrdi da od te vode jača kosa, a sam šofer da je dobra za potenciju. Kako se oni kući igraju, nije na meni da zaključujem, ali dobio sam par ideja... Kad smo prišli izvoru videli smo da je neko stavio plastičnu dvolitarku nečega da se hladi. Dok smo mi napunili balon, stigla su dva seljaka čija je bila ta flaša - jedan brka kao od brega odvaljen, i njegov kolega manje upečatljive konstitucije. Odmah su zapodenuli razgovor...
FOTOGRAFIJA: UROŠ JANIĆ
– Dobar dan ljudi, kako ste?
– Dobar dan... evo dobro smo, stali da napunimo balon. Kako ste vi?
– Kakav balon?! – upita brka zbunjeno, kao da ispred njega nije bio balon za vodu od 15 litara...
– Pa ovaj tu, za vodu...
– He... pa, nećete valjda vodu da pijete?!
– Kažu da je ova lekovita...
– Jes', voda da bude lekovita... Aj' da pijete vino s nama.
– Vino... sad? – pitanje više retoričko, ali ipak na mestu, ipak je deset prepodne.
– Sad nego kad, taman se fino razladilo... Ko vam je ovaj omladinac, odakle si sinak? – okrete se brka ka meni pošto mi je na čelu pisalo da sam stranac.
– Ja? Iz Srbije...
– Auuuuu... ček ček, baš iz Srbije? – sumnjičavo me pogleda, kao da pokušavam nešto da mu podvalim.
– Pa, ovaj, baš...
– Pravoslavac? – značajnim tonom, da potvrdimo, da bude sve čisto...
– Da.
– Eeeee... Aj' da piješ prvi!
– Dobro, važi, nije to neki problem...
- Vidi vidi, pravoslavac... Srbin... ko bi rek'o... svaka čast... dobro da smo te sreli... – neskriveno i iskreno oduševljenje obojice, kao da je neki veliki praznik...
– Pa jeste... inače bi' ostao žedan...
– To nikako ne sme! Držder čašu...
FOTOGRAFIJA: UROŠ JANIĆ
Čaša je bila gumenjarka od dva deci. Vino je bilo stvarno ukusno, prilično jako i slično kao sva domaća vina, obećavalo je glavobolju. Otpio sam gutljaj, prijalo je onako hladno.
– E pa stvarno je fino ovo vaše vino... – trudim se da pohvalim, kol'ko mi moj ruski za sve prilike dozvoljava...
– Pa dabome... nego 'ajde... – brka postade nestrpljiv, cupka u mestu...
– Šta 'ajde?
– Pa pij to...
- Pa evo pijem...
– Pa kako to piješ k'o da si Francuz jebemmu kamen! Tresi to do kraja, da ne zadržavaš čašu!
Običaj ispijanja vina se u Gruziji razlikuje od ostatka sveta. Kao i vodka, i ono se pije na eks. Ovo je bila posebna prilika, pošto smo imali samo jednu čašu, i nije bilo smisla da ja sad tu nešto pijuckam i cinculiram, takoreći uživam. Ako je vino dobro, treba ga piti i napiti se, te ja u to ime eksirah čašu. U Gruziji nije bitna forma, nego sadržaj.
FOTOGRAFIJA: UROŠ JANIĆ
– Tako vidiš, aj' daj da ti sunem još jednu pa da idemo u krug...
– Ma dobro je, u sledećem krugu...
– Ma šta dobro, Srbin tu... pravoslavac... tako fino, 'ajde tresni pa i mi da gucnemo...
Ode i druga niz grlo. Nisam navikao da eksiram vino, ali to je bolje nego da se domaćin uvredi. Ako je njemu čast da na svom brdu gosti Srbina domaćim vinom, onda je i meni još veća čast da ako treba i zakovrnem tu na licu mesta. Sve je doduše i išlo ka tome, jer se čaša ponovo, ekspresno brzo našla u mojim rukama.
– Nego reci ti nama, jes' ti oženjen? – odmeri me brka ispod oka, čekajući potvrdan odgovor.
– Nisam... – rekoh ja, onako automatski, po navici...
– NISI?! – dvoglas.
– Ovaj... nisam, ali imam devojku... – probam da ih utešim donekle...
– Pa šta čekaš?! – reče brka onako zbunjeno, ali i očinski.
– Ne znam... – odgovorim nezainteresovano, kao i ocu kad pita to isto.
– Samo se glupiraš... drži čašu... tako... i sledeći put kad te vidimo, da si se oženio! Jasno?
– Jasno!
– I da dođeš sa ženom, ovde da pijemo... svi zajedno...
– Može... ja hoću...
I stvarno sam hteo. I hteo sam i četvrtu i petu čašu, pošto su se njih dvojica rado odrekli svog poslednjeg kruga u moju korist. Da njihov iznenadni gost slučajno ne ostane trezan. I uspelo je. Popričali smo još kratko o nekim ključnim životnim pitanjima, recimo zašto ne pustim brkove i da li sam uvek tako bled...
Za kraj smo se izljubili i rukovali kao pravi muškarci, drugim rečima ispljuvali se i ja završio sa dve koske manje u šaci. Osetio sam se kao kod kuće, samo bolje, litar eksiranog vina daje na emociji. U Gruziji nije bitna forma, nego sadržaj.
Okuražen vinom, rešio sam da se dohvatim za neko drvo i slikam iznad provalije. To sveukupno možda nije bila najbolja ideja, ali kad čovek provede mesec dana u Gruziji, uradi i daleko gluplje stvari od toga. A i slika je lepa uspomena.
FOTOGRAFIJA: UROŠ JANIĆ
Ostatak dana nije bio toliko zanimljiv. Popeli smo se na to brdo, probali da radimo to zbog čega smo pošli, onda odremali sat vremena, napokon i završili posao, obišli jako jep manastir na vrhu brda gde su nas dočekali kavkaski ovčar i roj pčela... Sad kad se setim, i bilo je zanimljivo, ali o tome nekom drugom prilikom.
