Pošto je Petru nezahvalno, gotovo nemoguće porediti sa bilo čim drugim – ja ću da je uporedim sa „Egzitom“, to mi je nekako najlakše.
Dnevna karta za ulaz u Petru košta 50 evra (ili jordanskih dinara) za sve nas koji nismo Arapi, a ako imate pasoš neke od arapskih država, za vas je karta jedan euro. Dnevna karta za „Egzit“ na ulazu košta 65 evra za one koji nisu Srbi. Ako imate srpski pasoš, svejedno, lakši ste za 65 evrića ako ćete unutra.
- Dobar dan, jednu kartu.
- Pedeset dinara.
- Kako pedeset, pa ja sam Arapin!
- Ma jest važi, što onda pričaš engleski?
- Pa... učim pa vežbam. A evo imam i arapsku maramu.
- A jel imaš arapski pasoš?
- E to nemam.
- E onda pedeset dinara, ajde, da je svako duhovit čekali bi ljudi u redu po ceo dan.
„Egzit“ ima petnaestak stejdževa, na svakom je gužva i verovatno će vas neko politi pivom. U Petri ima beskonačno mnogo stejdževa, gužve nema ni u najavi, pivo se doduše ne prodaje ali je flaširana voda jeftinija nego na „Egzitu“.
Ako vas u Petri pritera nužda, samo je nebo granica. Možete u tamnicu ako ste stidljivi, na vrh litice da vas svi vide ako ste egzibicionista, možete u pesak kao mačka, ili u kamenjar kao gušter... A ima i standardnog klonjarstva, po zapadnim standardima. Na „Egzitu“ morate u TOI-TOI, na kome bi da ima displej već odavno pisalo „buffer overflow“.
Na „Egzitu“ se kupuje za tokene i nema cenkanja. U Petri se kupuje za dinare, doduše jordanske, a početna cena nikad nije i krajnja. Cenkanje je neophodno, zabavno i spada u lokalni bonton. Suveniri su što arapski što kineski, a izbor je bolji nego u Amanu.
- Pošto ti je ova Aladinova lampa?
- Sedam dinara, al za tebe posebna cena, šest!
- Eh sad, šest. Kako šest a u Amanu sam video da košta četiri.
- Ma, nemoguće!
- Jeste, majke mi.
- To nije moguće, ali evo, ako kupiš dve, dobiješ ih za osam!
- A da mi daš dve za pet?
- Simpatičan si mi momak, daću ti dve za šest. Ali da udješ unutra da vidiš šta još imam. Evo ruka?
- Evo ruka...
- Vidi ovu ogrlicu što je lepa, lepaaaa...
- Pa, jeste interesantna.
- Najlepša! Da je kupiš svojoj ženi!
- Sti lud, otkud mi žena...
- Dobro onda... devojci... majci... svakom da se obraduje...
- I pošto je?
- Inače dvanest, al' pošto smo već trgovali, za tebe deset.
- Ma da nije to opet malo mnogo?
- To su beduini pravili! Ručno, beduinski ručni rad...
- A ti tvoji beduini, da nisu oni malo onako, kosooki a?
- Kako?
- Pa mislim onako, k'o Kinezi...
- Eeee, nemoj tako! Ovo na levoj strani je kinesko, ova ogrlica je ručni rad! Kamenje ovde iz Petre.
- Ovo je kamenje? Meni liči na plastiku...
- Ne daj da te izgled zavara! Ajde, za osam?
- Šest.
- Sedam! Evo ruka?
- Evo ruka...
„Egzit“ često pokvari kiša, dok nevreme u Petri može da vas zadesi samo teoretski. U Petri možete da jašete kamile, konje i magarce, na Egzitu će verovatno vas jahati drugarice i njihove drugarice jer od gužve ne mogu ništa da vide.
- Dobar dan, lep dan, dobri konji, lepi konji, konji za jahanje gospodine... Hoćeš da jašeš konja?
- Neću.
- Što? Ne košta ništa, uključeno je u cenu ulaznice.
- Džabe je?
- Pa... takoreći...
- Takoreći?
- Pa da, ne košta ništa, al' daš neki bakšiš!
- Koliki bakšiš?
- Kol'ko daš...
- Svejedno je koliko ću da dam?
- Jeste, svejedno... al' ne manje od dva dinara.
- Dobro. Neću.
- Ma ajde probaj, da vidiš kako lepo kad jašeš konja. Dam ti džabe da probaš.
- Probao sam ranije.
- Pa što sad nećeš?
- Nije mi se svidelo, neću da jašem konja.
- Kamile, kamileee... Da ne hodaš, 'oćeš da jašeš kamilu?
- Ne znam baš... Nisam nikad probao ranije, kako to ide?
- Lako lako, mnogo lepo, jednostavno... Kamila sedne... ovako, tako... ti sad sedneš u sedlo. Uhvatiš se ovde napred, al' mora da se držiš ČVRSTO, ok?
- Dobro...
- Jer ako padneš, slomiš vrat.
- Šta radim?
- Neko se uhvati da ne bude čvrsto, i hop, kamila ustane, a on napred... flip... cap... i - ode vrat! To nije dobro. Držiš se čvrsto, budeš muškarac.
- Ok, odustao sam, neću da jašem.
- Što sad odustaje, ništa strašno, samo ovde čvrsto...
- Neću bre, halas, šukran, bukra... neću.
- Dobro de, možda kasnije?
- Možda...
- Magare ovde, magarci da se jašu... da se noge ne troše, da tabani ne bole... Oćeš da jašeš magarac do Manastira gore?
- Neka, idem peške.
- Uuuuuu peške daleko, uzbrdo, 800 stepenika do gore.
- Super, to sam i hteo.
- Ti crkneš, znojav... a magare hop hop hop... možeš posle da se vratiš peške ako hoćeš.
- Pa da, idem peške i tamo i nazad.
- Al' na tamo na magarcu! Evo, dobru cenu ću da ti dam, pet dinara do Manastira! Nema jeftinije nigde!
- Neću da jašem, hoću da idem peške.
- Tri dinara!
- Peške.
- Odakle si?
- Iz Srbije...
- A pa znam ja to... gledao „Sevilju“, kad je Šuker igrao... bam bam...
- On je Hrvat.
- A, jebiga... Oćeš da jašeš magare?
- Jok...
- Dobro ajd prijatno onda...
To je još jedna stvar, Petra nije samo ono što ste videli u „Indijana Džonsu“ i što se stavlja na razglednice, magnete i majice. Petra je zaista ceo grad, i ako hoćete sve da vidite i istražite natenane, trebaju vam dva dana. Kad stanete ispred „Al Kazneha“, verovatno najlepše grobnice u Petri, trebaće vam još dva sata peške da stignete do „Al Dejira“, odnosno Manastira koji važi za najveću atrakciju. Usput možete da izgubite i ceo dan, gledajući pećine, pentrajući se kozjim stazama i fotografišući sve živo.
U nekom od sledećih tekstova pokušaću da otklonim još neke važne dileme koje možda imate. Recimo, da li se više isplati otiću u Černobilj ili na „Beer fest“. Do tada, وداعا
