Pre Erbila, jedan dan smo proveli vozikajući se po brdovitoj pustinji oko grada Zakho. Naša dva nova prijatelja, Đamil i Merdan, bili su više nego željni da se pohvale svojom zemljom i odvedu nas do prirodnih lepota koje ovaj kraj nudi. Pećine i ledeni vodopadi su pravo osveženje na 50 stepeni, a ponekad i više. Usput bi samo na lošem englesko-italijansko-kurdskom rekli:
- Vidite ono brdo? PKK. I na onom drugom tamo.
Blago podižem obrvu, a onda Đamil rukama pokazuje kako puca iz zamišljene puške. Kurdska gerilska vojska.
Njegova velika porodica živi ovde. Dočekala nas je raširenih ruku, otvorenog srca. U prostoriji u kojoj smo sedeli, a kasnije i prespavali nalazi se samo nameštaj za sedenje, jedan ogromni televizor i slika glave porodice u kurdskoj narodnoj nošnji, Pape. Ne, nije to onaj iz Vatikana, već najstariji i najpoštovaniji član porodice. U prostoriju je prvo ušao baš on, rukovali smo se, a onda je seo ispod svog portreta. Posle nekoliko minuta razgovora, koji se zbog nedostatka zajedničkog jezika sastojao od mnogo smeškanja i klimanja glavom sa naše strane, pretpostavili smo da smo položili neki porodični test jer je u prostoriju ušao i ostatak familije. Sledi jedan od najvećih doživljaja, večera na podu. Pirinač, piletina, sarme, sogan dolme, čorbe, šira i ajran. Naravno, čaj u neograničenim količinama pre i posle, uz baklave.
Kako smo uopšte došli u ovaj raj?
Jedan kamiondžija nas je ostavio u blizini tromeđe Turske, Sirije i Iraka. Nikada nisam osetio takvu vrelinu. Ubeđeni da je bar 65 stepeni na asfaltu, odmah krećemo da hodamo ka granici sa Irakom i sve četvoro držimo podignut palac u nadi da će nas neko brzo pokupiti. Praksa obično pokazuje da je teško stopom preći granicu. Iako u patikama, osećao sam vrelinu na stopalima. Voda u rancu samo što nije proključala. Duvao mi je vruć vetar u lice, a oko nas nije bilo ničega. Malo dalje, vide se neke građevine, ulice, ali deluju potpuno pusto i sigurno bi ih obrasle puzavice da ovde ima vegetacije... Odjednom škripa guma, zaustavlja se džip, ubrzavamo korake ka njemu, a onda i trčimo.
- Irak?
- Irak.
Tako smo upoznali Đamila, verovatno jedinu riđu osobu u krugu od hiljadu milja. Prvo smo sedeli u tišini, a dok smo čekali na granici, na radiju se začuo neki poznati ton. Niko se nije obazirao. Ali onda ipak, pokazujemo našem vozaču da pojača. Srpski turbo folk, svi se smejemo u neverici, čak i Đamil, mada mu nije baš jasno zašto. Tako nas poziva u svoj dom, pod izgovorom da je prekasno da nastavimo dalje i da su nam potrebni odmor i tuširanje. Za tuširanje se svakako slažem.
Ipak, ova priča nije o našem dolasku, već bekstvu iz Iraka.
Nakon upoznavanja sa Đamilom, stopirali smo do velegrada, Erbila. Sam centar je velika, kružna tvrđava i prirodno, grad je rastao u prstenovima oko nje. Ovo je verovatno najstarija tvrđava na svetu oko koje i dalje ima života. No, oko nje je ogromna pijaca. Kojom god ulicom pošli, improvizovane tezge, a uglavnom na svim prodaju voće, garderobu, preskupe smokve i neke čudne sokove raznih boja. Rekao bih da je ukus najsličniji sirćetu. Ljudi su iscrpljeni od posta, mnogi spavaju na ulicama, zavučeni u hlad. Naš domaćin u ovom gradu, Husam, živi u hrišćanskoj četvrti koja izgleda potpuno drugačije od prizora na koje smo navikli. Ogromne vile uopšte ne odaju utisak dosadašnjeg Iraka, sem onog sa ceste na kojoj se voze najnoviji automobili. Husam je iz Tunisa. Tu je poslom, a priznao nam je da je morao da podmiti nekoliko ljudi kako bi se izborio za dom u ovom kraju. Čini mi se da je nas podmićivao odličnom hranom i gostoprimstvom kako bismo sačuvali tu tajnu.
U povratku iz Erbila, pokupio nas je mladić koji nije mnogo pričao. Delovao je malo sumnjivo, ali makar nije imao pušku ispod sedišta kao prethodni vozač koji se ponudio da pomogne. Kada smo stali u gradu Zakho, tražio je novac za prevoz, i to mnogo. Nije odustajao koliko god mi objašnjavali kako to funkcioniše u našoj svesti. Odlučili smo se da prepustimo slučaj policajcu koji je sedeo pored obližnjeg kružnog toka. Svi se zajedno zalećemo ka njemu, a tek kad smo prišli shvatamo da nas niko ovde ne razume. Posle nekog vremena mlataranja rukama i upiranja prstom, stiže pojačanje – terensko vozilo puno vojnika. Saobraćajac nas uputi njima.
Opet se zalećemo i opet nas niko ne razume. Razaznajemo neke reči našeg vozača, poput „Amerikanci“ i „taksi“. Vojnicima je ovo zabavno, objašnjavaju kako “taksista” želi pare, 100 dolara. Otkud nama toliki novci?! Osvrnuo sam se i shvatio da se oko nas okupilo mnogo ljudi iz obližnjeg parka i poslastičarnica. Pojavljuje se čiča koji priča odličan engleski. Nama se izvinjava:
- Nismo mi svi ovde loši ljudi. Molim vas, oprostite. Ovaj čovek...
A onda se pojavljuje još jedan, gura se ispred mene. Iz džepa vadi novčanik, pruža nekoliko novčanica našem vozaču, ali mi uzaludno skačemo za njim da to ne čini. Vojnici su presudili, dali su novce "taksisti", koji nas je ipak pobedio.
Čiča se i dalje izvinjava, poziva nas u svoju poslastičarnicu i masa se ekspresno razilazi, kao da se nikad ništa nije ni desilo.
Nakon ove epizode, ponovo svraćamo na večeru kod Đamila i on nam obećava prevoz preko granice, nazad u Tursku. Ponovo se nalazimo u onoj istoj dnevnoj sobi, sada sa još više članova porodice. Papa kao da se nije pomerio sa svog mesta. Ispijamo čaj, svi nam govore da pijemo dok je vruće, inače ne valja, a kad popijemo već nas čeka nova, puna šolja. Začaran krug crnog čaja.
Druženje prekidaju najnovije vesti na onom ogromnom televizoru. Strašne slike mrtvih, uplakani ljudi... Teroristički napad, dvadeset dvoje ubijenih u bombaškom napadu PKK vojske - izveštava turska televizija. Ukućani se uopšte ne obaziru na ovo, nastavljaju da se igraju sa decom, da nas nutkaju voćem i kolačima.
- Gde se ovo desilo? - pitamo Đamila.
- Tu kod turkse granice. - odgovara opušteno.
- Kod Tur... Ali... Mi idemo sad tamo...
I dalje, su svi opušteni, sem nas četvoro. Da li se dešava baš ono od čega su mnogi strahovali kada smo krenuli ovamo, a mi, naravno, nismo slušali? Brzinski pokušavamo da proverimo ove vesti na internetu, međutim prestao je da radi. Pokušavamo iznova i iznova... Ništa.
Tras! Bum! - čuje se nešto jezivo glasno sa ulice. Svi su se trgli. Istrčavam na terasu da vidim šta je. Komšija, ruši kuću u deset uveče... Ulazimo unutra, pitamo se, hoćemo li krenuti? Atmosfera u kući je i dalje opuštena. Jedino se nas četvoro povremeno pogledamo i domunđavamo. Hteo sam da priđem Papi, uhvatim za ramena i protresem, da bi shvatio da nešto nije u redu. Odjednom, mrak. Nestala je struja. Sad je stvarno dosta, ne želim da ostanem ovde. Đamil nas smiruje, a onda već na naše insistiranje vozi na granicu. Čitava porodica izlazi pred kuću, maše, pozivaju nas da se vratimo što pre.
A na granici se ne dešava ništa spektakularno. Mirno je. Đamil ostaje sa ove strane, a mi švercujemo cigarete nekom gospodinu da bi nas besplatno prevezao. Opraštamo se sa Irakom, carinik nas pozdravlja uz reč “živeli”. Sad smo bezbedni. Tako smo bar mislili. Opuštamo se.
Ostavljeni smo među ulicama jednog gradića. Što dalje stignemo noćas to bolje, tako da pešačimo na drugi kraj. Zaustavlja se oklopno vozilo puno vojnika. Malo nas ispituju, posle čega nastavljamo dalje. Neverovatna smo atrakcija za lokalce, deca nas vijaju i sve ih je više. Zaustavlja nas čovek i govori na nemačkom:
- Ne možete ići dalje. Ubiće vas!
- Zar i ovde?! - ovo postaje suviše bizarno.
- Stanite! Vojska je tamo, ako neko ide peške, bum bum.
- Nemoguće... Ali hvala vam.
- Ne, ne možete ići, ozbiljan sam!
- Dobro, dobro.
Sad sam već sasvim siguran da sanjam. Gledam okolo, trljam oči, ali ništa se ne događa. Palac u vis.
Deca su oko nas, neki traže pare, a na prozorima i balkonima okolnih zgrada stoje žene, posmatraju, osluškuju, ko smo, šta smo. Sve mi deluje kao na filmu, kao da vidim sebe u trećem licu. Potreban mi je san!
Nekoliko minuta kasnije se već vozimo u jednom kombiju. Ubrzo se zaustavljamo u mraku. Gledam kroz prozor. U nas su upereni mitraljezi turske vojske. Je l’ ovo normalno? Proveravaju pasoše, dok bar tri cevi neprekidno gleda u nas. Možemo dalje. U kojoj smo zemlji uopšte? Posle nekoliko kilometara se ponovo zaustavljamo. Vozač nas tu ostavlja, usred ničega, mraka, pustinje, i odlazi kući u drugom pravcu.
Odlučujemo da prespavamo na livadi. Spuštamo rančeve, vreće. Pun mesec pomaže nam u pripremama za spavanje, dok Alen skakućući zapišava krug oko naših “kreveta” radi zaštite od divljih životinja. Uveravao nas je da je to standardna procedura.
Ležemo. Nikada nisam video takvo zvezdano nebo. Iscrpljen, jedva održavam pogled ka gore, želeći da upijem što više, da ovo nikada ne zaboravim. Tonemo u san. Odjednom, pucnjava. Nije blizu. Mada nije ni daleko. Možda kilometar, dva, tri. Samo nam je još to falilo. Setili smo se da je Sirija blizu. Ili PKK? Turska? Svi ćutimo.
Bam! Bam! Svako malo neko puca... Možda su to oni vojnici od malopre. Hoće li preživeti noć? Hoćemo li mi? Ali umor nas pobeđuje. Ne mrdamo odavde.
Sunce nas budi rano ujutro. Tu i tamo se začuje još po neka eksplozija. Brzo se pakujemo i hvatamo prvi prevoz ka unutrašnjosti. Primećujem neku veliku skalameriju u daljini. Da li kamenolom radi u tri smene?
