Tibor:
- A zašto vi, deco, putujete u Irak?
Pogledali smo se kao i prethodna tri puta kada su nas isto to pitali, zatim smo pogledali kroz prozor kao da ćemo reći nešto mudro, ali samo smo ćutali.
- Antalija, Izmir, Bodrum... More! A vi... u Irak – dodaje vozač zbunjeno.
Onda smo se dosetili:
- Avantura! Idemo radi avanture...
Stvarno, zašto sam krenuo tamo? Odluka nije bila laka. Imali smo izbor, voz ka jugu ili ka severu. Jelena i ja smo dugo sedeli na pločniku kod železničke stanice. Konstantno preslišavanje, iznova i iznova, zašto “da” i zašto “ne”. Gledam na sat, imamo petnaestak minuta do polaska voza. Makar da se ljudski pozdravimo sa Bosancima. Ali... Znam da neko tamo živi i ima nečega unutar tih granica koje viđam samo na karti sveta. Nemoguće da svi koji jednom tu kroče, samo ispare ili poginu. Znatiželja mi ne daje mira i upućujem se baš tamo, gde bi retko ko pošao, a ipak, baš tamo žive milioni.
Odosmo na jug...
Jelena:
“Vi vidite neke stvari i pitate se zašto, ja sanjam o stvarima kojih nije ni bilo i pitam se zašto da ne?", citirajući Bernarda Šoa rekao bi moj brat od tetke. E, baš zato i čovek kreće ili pristaje da krene na put u područja koja većina ljudi izbegava. Da vidi ono što ne postoji.
Krenuti tako kasno za Irak, tačnije Erbil, kojeg od Mosula deli samo jedno skretanje sa autoputa, može biti prava katastrofa.
Naše poimanje zemalja, kako su obeležene na geografskim mapama, ovaj put je malo izmenjeno. Za sve sem za Arape, mi smo od sada u Kurdistanu. Granice su zamišljene i podeljene između Turske, Iraka, Irana i Sirije. Nigde sem u ovom kraju ne uživaju autonomiju. Osećam se kao kod kuće, taktika mi je poznata.
Tibor:
Irak:
Kao i svi iskusni autostoperi, tog dana smo nas četvoro krenuli kasno popodne, odnosno prekasno. Na izlasku iz grada vijori se velika cvreno-belo-zelena kurdska zastava sa žutim suncem u sredini, koje predstavlja prastari religijski simbol Kurda, iliti vatru u zoroastrizmu, drevnoj religiji nastaloj u Persiji. Vatra predstavlja boga, simbol čistoće i moći.
Crvena boja je tu za prolivenu krv Kurda u borbama za slobodu i dostojanstvo, bela za mir i jednakost, a zelena za prirodne lepote Kurdistana, ali zelenila ima najmanje. Tek poneka oaza uz rečicu baca kontrast na peskovitu pustaru, koja se povremeno pretvara u kamenu pustinju gde pejzaži podsećaju na površinu Meseca. Nije ni čudo kada leti, mesecima ne padne ni kap kiše, a preko pedeset stepeni je sasvim uobičajena pojava.
To me nije snuždilo. Dugo se nismo naspavali, ali imamo neverovatno mnogo snage. Nekad i gladujemo po ceo dan ili nemamo dovoljno vode. Dešava se, ali niko da se požali.
Jelena:
Ne zaustavljati kola sa zelenim tablicama, tako je Alen upamtio ono što su mu rekli. To su arapske tablice i idu prema Mosulu, ka onom opasnom delu Iraka za koji em nemamo papire, em nemamo veštine.
Nije baš da smo mogli birati, pa pošto nam kola nisu stajala dugo, jedan taksista se vratio po nas nakon što smo ga prvi put odbili. Zaustavlja se automobil, ovaj nije taksista, razlikujemo po boji tablica.
- Ok, no money, I go home, ride you.
Samo da je u našem pravcu, makar i 10 km. Ne lezi vraže, tako i bi. Ali deset vrlo zanimljivih kilometara.
- Ja jezidi, predstavlja se naš vozač.
Setim se Lazarevog putopisa iz Iraka. Pitam Tibora šta on zna.
- To je drevna religija u kojoj se jezidi klanjaju šejtanu, on predstavlja đavola kod muslimana. Njih niko ne voli.
- A koga oni vole?
Mudro ćutimo dok ne obradimo sve činjenice u glavi, ali na naš znak prepoznavanja njegove religije, pokazuje oduševljenje. Vau, ovo postaje interesantno.
- Vi?
- Miii, hrišćani - odgovaramo nesigurno, to je valjda najbezbolnije u ovom trenutku.
- Dobro.
- Musliman, ne valja. Ubiti!
- Arap, ne valja. Mosul, no good - ponavlja bezmalo pet puta povlačeći prste nekoliko puta po grkljanu.
I tih 10 km koliko nas je zaista vozio merilo se u miljama. Posle ubeđivanja njegove kćerke na lošem engleskom, preko telefona, da ne želimo da nas on vozi do Erbila za sto dolara, ostavlja nas kod prvog u nizu vojnih punktova.
Tibor:
Noć je već pala, ali posle svega nekoliko minuta vojnici nam zaustavljaju kamion i pokazuju da uđemo.
Unutra nas dočekuje debeli, nasmejani čiča, sa kojim prvi put uspevamo da se sporazumemo na engleskom. Srećan je što smo tu.
- Ja sam Kurd. A vi, odakle?
- Srbija... Bosna...
- Bosna, odlično! Bosna muslimani?
- Mm, da.
- Odlično!
Posle nekoliko trenutaka ćutanja i tapšanja po ramenu nastavlja:
- Znate, Arapi, ne valjaju. Arapi će vas ubiti. Vi mrtvi - nastavlja vozač.
- Aha, sad nas je vozio jezid.
- Jezid? Ti su najgori. Klanjaju se đavolu. Treba ubiti. Sretnete Arape, vi mrtvi. Mosul – problem. Tamo ne smete. Problem. Smrt.
Ćutali smo u neverici. Da li je ovde ljudski život zaista toliko bezvredan? Došli smo predaleko da bismo se sad tek tako kukavički okrenuli. U jeku ramazana su svi mnogo darežljiviji i otvoreniji, mada su i mnogo nervozniji, izmučeni... Šta ako...
- Je l’ u Evropi sve slobodno? - prekida me u mislima kamiondžija.
- Jeste, nije tamo loše.
- A je l’ slobodno deliti i žene?
Nije nam jasno, pa on nastavlja:
- Znate... Jedan momak – jedna devojka, ili...?
- Da da, jedan! Jedan momak, devojka! - svi uglas.
Napravili smo kobnu grešku kada smo rekli da smo parovi, ali da još nismo venčani. U ovom kraju sveta drugačija veza ne postoji. Ili ste venčani ili niste ništa.
- U redu. Znate, kasno je, ja bih da spavam. Hoćete da spavate u kamionu? Ima hrane, dobrog društva...
- Mi bismo išli dalje za Erbil.
- A ne, nikako. Noć je, Arapi mogu naići i...
- Mi smo turisti, ne brinite...
Posle dvadeset minuta natezanja, hoće li on nama platiti taksi ili će uspeti da ubedi policajca da nas vozi, ipak odlučuje da produži, radi naše bezbednosti. Posle sat vremena se zaustavlja kod vojnog punkta i kaže:
- Otišli smo dovoljno daleko. Sad možete ići, tu nema Arapa.
Tek sam tad primetio koliko je naš vozač umoran, izmučen zbog posta. Oči su mu krvave i malo žute. Primećujem da je on jedan od retkih koje smo upoznali, a da poštuje post. Većina priznaje da nije u stanju zbog posla i velikih vrućina.
Jelena:
Kada sam upoznala sve pojedinačno, počela sam da uviđam razlike između Korejaca, Japanaca i Kineza, mada mi to i dalje ne uzimamo za nešto bitno. Ovde je situacija još smešnija, pošto su vizuelne razlike između jezida, Arapa i Kurda još manje. Sve me ovo tragično podseća na našu zemlju, naročito što smo krenuli sa dvoje Bosanaca, pa se ljudi čude kada shvate da pričamo na istom jeziku. Top Lista Nadrealista je već sve rekla na ovu temu.
Vojnici nam zaustavljaju kamion i pitaju vozača da li možemo da krenemo sa njim. On istog trenutka pristaje. Ulazimo unutra i pozdravljamo ga na kurdskom. On nas pogleda i kaže:
- Ja Arapin.
E, do mojega.
Ispred nas ide automobil sa zelenim tablicama. Objašnjavajući nešto rukama i nogama, tamnoputi vozač upire prstom u njega. Posle par minuta skreće u uličicu u kojoj je potpuni mrak. Izlazimo i ugledamo taj automobil. Pokušavamo da ne reagujemo ishitreno, ali pogledi upereni jedni u druge nam govore sve.
“Ćao drugari, lepo nam je bilo.” - pomislih - “Sad smo gotovi.”
Sedamo unutra. Ipak nas je četvoro, a i nema nam druge. Objašnjavamo vozaču da idemo kod prijatelja i pokazujemo mu broj telefona. Okreće ga i razgovara sa njim. Ispostavilo se da je naš domaćin, Husam, Tunižanin koji priča samo arapski. Eto ga na. Sreća prati hrabre i budale.
Stižemo na odredište, gde nas vozač poziva na sutrašnji iftar, tradicionalnu večeru posle celodvnevnog posta. Njegova žena sprema sogan dolme.
