U vreme pred oslobođenje, dok je Južna Srbija još bila puna turskih džamija, neko je došao na ideju da u Pirotu sagradi pravoslavnu crkvu. Sagrađena je u pazarskom delu grada, uz posebnu dozvolu turskih vlasti, pod jednim uslovom: ne sme biti viša ni od jedne džamije u kasabi.
Onda se još neko dosetio – shvativši da će crkva biti isuviše mala – kako da sagradi visoku tavanicu, sa terasom za horsko pevanje. Odlučeno je da se crkva ukopa.
U naos, koji je napola pod zemljom, silazi se malim kamenim stepeništem. Na spoljašnjoj strani velike horske terase, smeštene tačno iznad ulaza, nalazi se ukras u vidu drvenog točka. Pošto je točak nad vratima, onaj ko stane pod njega može odatle lako da zbriše napolje, pre nego što se vernici posle službe uskomešaju oko poslužavnika s naforom.
Nedeljna služba je već poodmakla. Uz škripu vrata, u crkvu ulazi grbavac. Ne zalazi u dubinu naosa, ne meša sa se ostalim ljudima – prosto stoji tu: sivi sako nečijeg svadbenog odela, prljavo lice, jedna ruka gurnuta u džep pantalona i u drugoj hrpa parica. Prosi cele sedmice, a onda nedeljom dođe i ostavi poneku na centralnoj ikoni. Zovu ga Maki Grbavi.
- Šta je to? – pitam i pogledom pokažem naviše, tačno iznad mesta gde on stoji.
- Kolo sreće.
- A šta je to?
- Sve se vrti, sve se menja, nekad si gore, nekad si dole, a time upravlja neko drugi.
Fortunin točak je deo paganske zaostavištine, ali ne slovenske, već latinske. Fortunin kult je gotovo deset vekova opstajao paralelno sa širenjem hrišćanstva na istoku. Zvanično je iskorenjen u XVIII veku.
U pirotskoj crkvi Fortuna je nekako uspela da opstane do danas. Moguće da je to zahvaljujući mestu koje je nevidljivo samo zato što niko u njega ne gleda.Točak se suprotstavlja oltaru, a svetlost kandila skoro da ne dopire do tog dela crkve.Tokom službe svi stoje leđima okrenuti Točku, a kada napuštaju crkvu, izlaze unatraške, licem okrenuti oltaru.
I niko nikad ne pogleda u Točak.
