Delta Amazona
Putovanje u Amapa, državu na krajnjem severu Brazila, bilo je gotovo u svemu slično onome u Manaus osim u „dočeku“ – dok me je kolega zadužen za gostoprimstvo strpljivo čekao na izlazu, ja sam se skoro dva sata svađao i gušao sa sanitarnom kontrolom, ubeđujući ih da, iako sam stranac živim u Brazilu i da sam profesionalac na službenom putu angažovan od strane njihove vlade, te da nemam nikakve veze sa „ludom kravom“, da se ne bavim švercom tropskih biljaka i životinja, itd. Ni manjeg aerodroma, ni veće birokratije, brrrr...
Makapa je maleni gradić od svojih, maksimalno, 250 hiljada stanovnika i glavni je grad jedne od krajnjih severnih država Brazila, koja se zove Amapa i graniči se sa Surinamom, Holandskom i Francuskom Gijanom kao jedan od brazilskih bastiona na severnoj polulopti.
Doskora, do pre samo 10-ak godina unazad, Amapa je bila teritorija pod upravom federalnih vlasti, gotovo nenaseljena i vrlo divlja provincija koja je služila kao tampon zona između bezakonja, trgovaca drogom i neosvojenih divljih predela sa jedne strane i civilizacije, reda i zakona sa druge strane. Takvih novoustanovljenih država na doskora divljim teritorijama u Brazilu ima više, ali o tome drugom prilikom (tek ovde sam shvatio da se priroda ne predaje lako i da je čovek još ni izbliza nije savladao).
Kao i Manaus, Makapa je, zahvaljujući svom geografskom položaju, grad koji je dosta izolovan od ostatka Brazila a i južnoameričkog kontinenta, pa pre podseća na neko ostrvo daleko od naseljene obale do na glavni grad jedne države (teritorija veća od sadašnje Juge). Još uvek ne postoji ni jedan autoput koji povezuje grad sa bilo kojim od bitnih regionalnih autoputeva, pa je celokupan saobraćaj brodski i avionski, uglavnom preko Belenja, velikog grada-luke na severnoj brazilskoj obali Atlantskog okeana, koji je udaljen samo 40-ak minuta leta i predstavlja glavnu vezu sa Brazilom i svetom.
Grad leži na blago zatalasanom terenu, u ravnici koja predstavlja široku rečnu dolinu najveće svetske reke u njenoj delti, gotovo pred samo ulivanje u Atlantski okean. Makapa kilometrima izlazi na samu obalu Amazona i zahvata široki prostor jer nema nikakvih prirodnih ograničenja za širenje, pošto je nekadašnja džungla raskrčena i ne postoji više, osim u slabim, praktično kultivisanim ostacima. Kako je nekada, nekoliko desetina, prilaz eksploataciji i transportu drveta u ovim predelima bio olakšan geografskim položajem, može se reći da je ovaj deo ogromne amazonske džungle uništen i da je sada za ove krajeve karakterističan sertaon, jedna vrsta savane sa veoma bujnom vegetacijom, recimo, kao savana u kišno doba godine.
Jedan od državnih instituta za koji sam radio se nalazi usred džungle koja nije uništena i upravo je kultivisana kao ambijent u kome je sačuvan osećaj prave, žive i divlje šume, pune raznovrsnih životinja, pretežno ptica i majmuna. „Park“ koji okružuje niz montažnih zgrada održava ekološki deo instituta kao praktičan primer očuvanja prirodne sredine u simbiozi sa urbanom civilizacijom. U tim montažnim, drvenim zgradama, sam se izvrsno osećao jer, iako su svuda rashladni uređaji, kompjuteri i telefoni, čim izađeš napolje nađeš se usred džungle, u pravoj divljini ispunjenoj raznovrsnim životinjskim kricima, isprepletanim lijanama na stazi, bodljikavim tropskim cvećem i sve to u jednoj pravoj, teškoj tropskoj klimi, u vrućini i vlazi prave pravcate prašume, još uvek neosvojene ljudskom rukom.
Grad ima samo jedan oblakoder od 10-tak spratova i pet, šest manjih zgrada od 3 do 4 sprata, dok su sve ostale prizemne, bilo da se radi o stambenim kućama, bilo službenim ili drugim građevinama. Dosta su razbacane, naročito dalje od centra, ne baš preterano lepe a ni luksuzne, odajući preovlađujuće siromaštvo i primitivnu jednostavnost provincijskog naselja. Vidljive industrijske aktivnosti nema. Avenije su široke, asfaltirane u centru i zemljane u predgrađu, sa relativno intenzivnim saobraćajem, dok je infrastruktura generalno dobra i odgovara epitetu glavnog grada u kome živi polovina stanovnika ove slabo naseljene države. Moj kratkotrajni boravak sam iskoristio za sve neophodne posliće i kupovine, jer u unutrašnjosti gde sam išao poslom ne postoji gotovo nikakva infrastruktura i neke su institucije, kao banka ili pošta, nezamisliv luksuz za raštrkano stanovništvo daleko od normalnih civilizacijskih dostignuća.
Obala Amazona je velikim delom uređena širokim kejovima, šetalištima, parkovima i avenijama, a najveća atrakcija za mene je bila luka i, naravno, riblja pijaca. Bilo mi je simpatično da se obali lako prilazi iz bilo kog dela grada i da je moguće šetati kilometrima, ne udaljavajući se od reke.
Vodeni pejzaž koji se pruža prema horizontu sa bilo koje tačke na obali je upravo fantastičan. Reka je nenormalno široka i obala koja se jedva nazire u vodenoj izmaglici, u jako, jako sunčanom danu je, ustvari, obala jednog velikog ostrva, tako da se druga obala Amazona nikada i uopšte ne vidi.
Utisak koji se stiče je da se nalaziš na obali okeana, jer se voda pruža u nedogled, sve do horizonta, koji često gori u jarkim, crveno-žutim plamenovima žarkog, tropskog sunca, čiji se zraci neprestano prelamaju na plavo-zelenoj, manje ili više ustalasanoj vodi kojom plove mnogobrojne barke, ogromni tankeri i raznovrsni drugi brodovi, još više pojačavajući osećaj da sve posmatraš sa morske obale.
Plima i oseka su vidne, a za vetrovitih dana talasi mogu dostići zavidnu, gotovo zastrašujuću visinu. Ipak, većinom je velika voda mirna i uljasta, ne odajući utisak bilo kakvog kretanja, kao da nije reč o reci. Sve, apsolutno sve odaje utisak okeana i da se čovek nađe tu bez saznanja o geografskom položaju, ni po čemu, bukvalno, ne može zaključiti da se nalazi na obali neke reke. Čak i brodovi koji ovde zalaze su dobrim delom prekokeanski, jer blizina okeana i redovnih brodskih ruta omogućavaju brzo zalaženje do obližnjih luka na Amazonu, kao što su Makapa ili susedna Santana.
Rečni saobraćaj je veoma intenzivan; preovlađuju lokalne ribarske barke, kojima upravljaju veoma vešti profesionalni ribari koji ribare na okeanu i u reci podjednako, bilo u ogromnoj delti gde se mešaju slana i slatka voda, bilo uzvodno, u mnogobrojnim meandrima i rukavcima Amazona.
Ponuda ribe na ribljoj pijaci je nešto najfantastičnije što sam u životu video; sama pijaca se nalazi u starom, siromašnom delu grada i sastoji se od niza uskih uličica, zabijenih između bezbroj malih, drvenih dokova, kućica i sojenica uz samu obalu, kao i neverovatne gomile čamaca, čamčića, čunova i barki, koja se nalazi većim delom u priobalnoj prljavoj baruštini i manjim delom na kopnu, formirajući tako sastavni deo pijace. Na tim barkama ljudi žive i rade, često i ne prelazeći na kopno i možda upravo zbog takvog načina života deluju surovo, kao da su izašli iz nekog gusarskog filma; od velikih, ogromnih nožekanja se ne odvajaju, često u ožiljcima, istetovirani, neobrijani, mišićavi i bučni, vešto se krećući iz čamca u čamac, kao da su na ulici, tako da su meni izgledali veoma opasno sve dok nisam shvatio da je to deo lokalnog folklora i da u katakombama riblje pijace nema nikakve opasnosti, pa čak ni za džep jer su cene više nego pristupačne.
Na pijaci se može naći svaka vrsta ribe, morska i slatkovodna, velika i sitna, plemenita i ona super jeftina, za najsiromašnijeg kupca koji se tu pojavi sa tek isprošenim metalnim novčićima. U prvi mah sve deluje kao jedan prvoklasan haos i jako je teško snaći se u toj užasnoj gunguli, ali se kasnije ukaže i prava pijaca u svom sjaju velikog izbora raznovrsne ribe i svega ostaloga što živi u vodi – to je čitav niz ozidanih tezgi ali i onih drvenih, stalnih kao i montažnih, na kojima su naslagane gomile malih ajkula, rečnih delfina sa dugačkom njuškom, sabljarki, raža, rakova svih mogućih vrsta, od karangeza do jastoga, roza, crvenih i crnih pitu, morske i rečne ribe, školjki, jegulja i najsitnije ribe lambari.
Sa svima se možeš pogađati do mile volje, otvoreni su i spremni za cenjkanje, a riba je, inače, toliko jeftina da je i njena početna cena smešna i gotovo neshvatljivo niska. Riba je ubedljivo najjeftinija roba u gradu, a stanovnici to obilato koriste te je imaju više puta nedeljno na jelovniku i svi znaju po neki specijalni recept, kojima se hvale i razmenjuju ih. Kući sam se vratio sa malim račićima i crnim pitu (rak koji je veličine malog jastoga), kao i novim receptima koji su mi zadali dosta posla ali i doneli veliko zadovoljstvo, jer sam mojima mogao da demonstriram ondašnju kuhinju. Inače, dok sam bio tamo gotovo isključivo sam se hranio ribljim specijalitetima, od kojih su mi najviše prijali slatkovodni rakovi, koji su ustvari morski ali prilagođeni životu u slatkoj vodi Amazona. Njihov ukus je nešto blažeg intenziteta od morskih, te se mogu jesti u većim količinama, naročito uz pivo u toplim tropskim noćima ispunjenim dokoličarenjem.
Riblji restorani su posebna priča; ima ih na svakom koraku, riba je uvek sveža, izbor veliki a cena niska. To su pretežno mali restorančići tipa konobe i hrana je domaćeg kvaliteta, te se vredi upoznati sa raznovrsnim receptima koji obično i nisu tajna, već vlasnici, naprotiv, sa ponosom i zadovoljstvom otkrivaju retkim turistima svoje male kulinarske tajne.
Ubedljivo najlepši doživljaj su izlazak ili zalazak sunca, svejedno, kada se reka gotovo potpuno umiri a ogromno vodeno prostranstvo poprimi pomalo nestvarne razmere, gubeći se u daljini već slabo vidljivog horizonta. Ja sam napravio čitav niz fotografija i ni na jednoj se ne može zaključiti da se radi o reci, jer je pejzaž čisto „morski“, upravo zbog tog utiska grandioznosti (uvek „nedostaje“ druga obala na slici, dok uhvaćeni brodovi nimalo ne podsećaju na rečne).
Znaš da u stvari postoje dve delte Amazona? Jedna i ja bih rekao i prava je ova koju ti upravo opisujem, dok se druga nalazi kod Belenja, gde se u okean uliva ostatak rečnog toka za koji nije bilo mesta i ogromna reka Tokancins, reka gotovo impozantna koliko i sam Amazon. Obe delte se najbolje mogu sagledati iz aviona. Mnogobrojni rečni tokovi, meandri i ostrva, kao i sama ogromna delta (ako je posmatramo kao poseban deo velikog Amazona) je nezaboravan prizor koji se teško može opisati rečima; toliko vode na jednom mestu nikada nisam video osim preletajući okean, te je zaista teško poverovati da se radi o reci, koja se na ogromnom prostoru širi, razliva i nestaje, odnosno meša sa Atlantskim okeanom. Delta je toliko velika da prosto impresionira samom svojom veličinom, ali sam prizor još više pleni svojom lepotom – rečni tokovi prosecaju džunglu, vijugajući kroz nepreglednu prašumu ostavljajući za sobom ogromna, nepregledna jezera koja se šire i ulivaju u beskrajni okean.
Sam sliv u okean je impozantan i iznad njega se podiže velika vodena izmaglica, koja se na tropskom suncu pretvara u oblake iz kojih svakog popodneva lije gusta, topla tropska kiša u trajnom vodenom ciklusu od koga prašuma živi i diše.
Avion prvo nadleće deltu kod Belenja, sleće da pokupi lokalne putnike kojih uvek ima u ogromnom broju i koji zauzimaju mesta putnika koji tu silaze, a to je dobra većina, gotovo svi (za razliku od Makapa, Belenj je dvomilionski grad-luka mnogo većeg značaja). U kratkom letu do Makapa, od najviše 40-tak minuta, avion nadleće obe delte koje se vide kao na dlanu, omogućavajući pogled na nezaboravne i prelepe prizore neukrotive prirode Amazona i Atlantskog okeana. Iako se slatka i slana voda mešaju u nekom prirodnom jedinstvu, ipak se oseća i njihova prikrivena borba za prostor – reka nikada ne može presušiti, kao što nikada ne može potisnuti okean, koji prima svu tu vodu u svoja velika, plava nedra. Impresivno.
Unutrašnjost države Amapa je još uvek neosvojena divljina, slabo naseljena teritorija čak i sa Indijancima. Delom je to „morska“ džungla, prašuma na obali Atlantika koja se donekle razlikuje od amazonske, delom ona prava džungla koju sam upoznao u Manausu, dok je najveća površina zapravo sertaon, vrlo različit od onoga na severuistoku Brazila koji se odlikuje stravičnim i, često, dugogodišnjim sušama. Za razliku od tih predela koji zahvataju nekoliko država i poznati su kao najsiromašniji u Brazilu, sertaon u Amapa je obrastao bujnom vegetacijom, jer se razlikuje po tropskoj klimi u kojoj kiša pada, manje ili više, svaki dan, te se zapravo najpre može porediti sa savanom u kišnom periodu (kao što sam to već napomenuo na početku).
Naselja su retka i mala i tako siromašna, gotovo bez ikakve infrastrukture; nema zidanih kuća već samo daščara i to onih najjednostavnije sklepanih, koje više deluju kao zakrpljena skloništa, bez higijenskih uslova za duži boravak (a ljudi se tu rađaju i umiru). Te daščare i bukvalno služe samo za noć, kada se, ipak, ljudi moraju sklanjati sa otvorenog i tu se spava u mrežama, uz obaveznu upotrebu „moskiteira“, mrežice koja štiti od komaraca. Komarac „malaričar“ napada samo noću a malarija je jedna od najrasprostranjenijih bolesti u tim krajevima. Upoznao sam ljude koji su imali malariju 7-8 puta i oni tvrde da je bolest svaki sledeći put sve slabija i slabija i da je jedina nevolja u tome da je i čovek s vremenom sve slabiji. Nije retkost da neko umre od ujedna zmije ili škorpije, dok opasne grabljive životinje retko napadaju ljude, pa najveću opasnost predstavljaju jata malih, žutih piranja, koje žive u svim rekama i rukavcima, otežavajući osveženje u inače čistoj vodi koje ima u izobilju.
Svako putovanje u unutrašnjost Amapa je uzbudljiva avantura, jer posle 150 kilometara asvalta, zajedno sa zemljanim putevima kojih, inače, ima veoma malo, započinje surova divljina puna iznenađenja i opasnosti; putevi su ili neopisivo prašnjavi u bezbrojnim rupama ili nemoguće blatnjavi i prekriveni ogromnim, neizvesnim barama zaostalim od tropskih kiša. Omiljeno prevozno sredstvo je kamion ili džip, dok su putnički automobili ređi. Za kretanje ovim putevima je neophodno znanje mehaničarskog zanata, jer pomoć gotovo i ne postoji i retke pumpe, vulkanizerske i mehaničarske radnje ne raspolažu sa kvalifikovanim profesionalcima, pa su putnici namernici uglavnom prepušteni sami sebi i svom sopstvenom umeću.
Hoteli su užasni, sa sobama bez vrata, bez tople vode a bogami često i bez hladne; kupatilo nikada nema vrata a tuš je uobičajeno montiran prekoputa wc šolje, dok je bilo kakav rashladni uređaj i ako postoji obavezno u kvaru. Svejedno, spavanje u takvom hotelu košta dobru sumicu.
Ko putuje tim krajevima obavezno sa sobom nosi mrežu za spavanje, svoj lični „moskiteiro“, gustu mrežicu koja štiti od komaraca i, naravno, svoju flašu oštrijeg pića (najčešće je to pinga ili rum), koje služi kao sredstvo za dezinfekciju spolja i iznutra, za uspavljivanje, uspostavljanje prijateljskih odnosa itd. – to su obavezni rekviziti bez kojih se ne može putovati, mada mnogi nose i oružje, u zavisnosti od afiniteta, samo što se ne pokazuje i o tome se ne priča. Inače, Amapa je mlada država koja je vrlo slabo organizovana izvan teritorije glavnog grada i u njoj se krije puno razbojnika, ubica i ostalog ološa, koji beže od policije i osvete.
Uzbudljiv je put za Ojapoki, gradić na severozapadu Amapa, koji se nalazi na samoj granici sa Francuskom Gijanom, jer se tu stiče utisak da si na samom kraju sveta. Posle 450 kilometara očajnim zemljanim putem stiže se do velike reke koja je ujedno i granica; mosta nema, a sa druge strane ne postoji čak ni zemljani put, ali je zato stacionirana jedna jedinica francuske legije stranaca. Kako je sa druge strane reke seoce koje je potpuno odsečeno od sveta, može se preći čamcima bez ikakvih dokumenata i problema. Eto, tako sam ti i ja bez šengenske vize bio u EU, pošto je Francuska Gijana, tehnički gledano, u sklopu evropske unije.
Inače, osim da izbliza vidiš legionare, ništa drugo što bi bilo iole interesantno ne postoji i sa brazilske strane je mnogo lepše i zanimljivije. Meni je bilo interesantno da osetim atmosferu nedođije, da gledam otpadnike sa svih strana sveta koji tu normalno žive, bez straha od progona, životom koji odudara od svega poznatog – džungla, reka i opet džungla, bez događanja, bez vesti, bez urbanih potrepština, prazno i dosadno, ali sasvim slobodno.
Cela je država preplavljena odbeglim kriminalcima svih vrsta, najviše iz države Maranjao, gde ubicu možeš unajmiti za 50 maraka. Oni se tu sakrivaju jer ionako potiču iz paklenog siromaštva i nisu naviknuti na bolje, ali ima i svetskih otpadnika koji slučajem stignu i ostanu, opčinjeni prirodom i izolovanošću regiona. Oni su zadovoljni svojim malim slobodnim svetom; obično žive sa indijankama, bave se poljoprivredom, stokom i ribolovom i, prema onome što sam ja imao prilike da vidim, na neki čudan način uspevaju da sami sebe resocijalizuju, potpomognuti neobičnom neukrotivom lepotom kraja, kao i nekom vrstom slobode koju izdašno i nesebično pruža, ne tražeći za uzvrat baš ništa, divlja priroda Amazonije.
Ja sam najveći deo moga boravka u Amapa proveo u okolini malenog gradića u dalekoj unutrašnjosti sertaona, koji se zove Tartarugalzinjo, što znači kornjačica. Tu sam upoznao sve užase života na dalekoj periferiji urbane civilizacije, ali i onaj pravi, nedirnuti tropski sertaon i dalje neokrnjen u svojoj divljoj, ljudskom rukom gotovo netaknutoj prirodi. Istinu govoreći, nekoliko decenija unazad, ljudi su uništili dobar deo džungle u toj oblasti i napustili je, da bi se sada vratili sa više pažnje i poštovanja prema prirodi, čuvajući je od agresivne urbanizacije i neumerene eksploatacije.
Hotel u kome sam jedno vreme boravio u tom malenom gradiću je moj najlošiji smeštaj svih vremena, računajući i onu slabo prespavanu noć na keju, kada smo nas dvojica zakasnili na brod napuštajući Lastovo. Prljavo, smrdljivo, sa mnoštvom insekata, bez tople vode ali često i totalno bez vode, sa retkim časovima kada ima struje iz agregata, soba sa vratima bez brave i sa jednom velikom rupom na sredini, kupatilo bez vrata i čak bez zavese, jednom reči užas. Da bi spavao sam u sobi moraš posebno da doplatiš, inače ti ubacuju goste do besvesti; ko uđe u sobu prvi bira najbolje mesto da okači svoju mrežu, a onda redom. Gosti često „greškom“ ponesu tuđe stvari, a doručak nije uračunat u cenu i veoma je skup.
U gradu postoji jedna jedina ozidana kuća u kojoj živi menadžer jedne kanadske multinacionalne kompanije koja se bavi proizvodnjom eukaliptusa. On je iz moga grada, nešto je mlađi od nas i živi tamo već 16 godina. Možda će se obogatiti jer nema gde da potroši veliku platu, ali kada pomisilim da su mu se deca rodila i žive tamo...
Kuće su, inače, daščare koje su uzdignute od tla zbog velike vode koju zemlja ne stiže da upije prilikom jakih tropskih kiša; kupatilo je obično improvizovano u dvorištu, a stakla na prozorima ne postoje, malo ko ima krevet i spava se u mrežama. Noću je važno zatvoriti prozore drvenim kapcima ili gustim mrežicama zbog komaraca, a prskanje prostorija svim mogućim preparatima protiv insekata je gotovo ritual; zbog užasnih vrućina koje ovde vladaju i noću, sobe se pretvaraju u prave dušegupke, ali je zbog komaraca „malaričara“ neobično važno sprovesti sve mere opreza i na kraju leći ispod „moskiteira“, vodeći računa da nigde ne viri ni delić obnažene kože.
Gradić ima gomilu barova i svi su isti – ventilatori, televizor i pivo su obavezni rekviziti za periode dana sa strujom, jer većina siromašnih stanovnika nema televizor, a bogami ni ventilator, dok je pivo piće broj jedan kao i u ostalim delovima Brazila. U njima se može i jesti ako se unapred kombinuje sa gazdom, a najbolje je naručiti ribu jer je ima u izobilju.
Telefon, za divno čudo, radi manje više u redu i čak postoji dovoljan broj javnih telefona, strateški raspoređenih ispred najvažnijih objekata, gradonačelnikove kuće gde je administrativni centar grada, jedine benzinske pumpe, hotela i nekoliko barova.
Prodavnice su retke i slabo snabdevene, pa je osnovna preporuka svima koji putuju po ovim krajevima da ponesu sve što misle da će im zatrebati i to u dovoljnim količinama.
Kako su insekti prava napast, a među njima je komarac najveća opasnost, jako je bitno nositi bukvalno sve što postoji za zaštitu od njih i imati na umu da nikada nije dosta tih sredstava. Opasne su dve vrste komaraca, ipijum, sitni, gotovo nevidljiv komarac, koji napada u rojevima i ostavlja krvave tragove na koži, pa žrtva izgleda kao da je ranjena oružjem i da jako krvari i posledica je vrlo često alergija koja može biti vrlo neugodna a, takođe, može da se oduži i da traje mesecima, obnavljajući se sve dok se na koži vidi i poslednja tačkica kao trag ujeda ove male napasti. Ovog komarca, na sreću, nema u naseljenim mestima ali je on zato pravi car sertaona i najviše ga ima oko retkih stenovitih predela. Drugi komarac koji još uvek užasava ljude je mnogo opasniji; to je veliki komarac „malaričar“ koji ujeda samo noću u određeno vreme i upravo ga ima dosta oko naseljenih mesta, tako da tamo gotovo i da nema čoveka koji već nije bolovao od malarije. Osim malarije, česti su i žuta groznica, hepatitis i neke ređe tropske bolesti, a kako nema lekara ni na puškomet, jer niko ne može naterati čak ni početnika da radi u tim krajevima, vlada je sada sklopila ugovor sa Kubom i ja sam se sreo sa grupom kubanskih lekara koji su stigli i veoma savesno započeli pionirski posao zdravstvene zaštite u divljini Amazonije. Srećom, protiv većine tropskih bolesti postoje efikasne vakcine, tako da je malarija i dalje najopasnija bolest, mada uglavnom nije sa smrtnim ishodom.
Najveća i jedina zabava su česte igranke, za sve podjednako; bez obzira na vrstu muzike, godine i pol, na gradskim igrankama se svi redovno pojavljuju, tako da sve sentimentalne veze započinju, a bogami i završavaju na tim skupovima koji i nemaju konkurenciju, pogotovo kada gostuju muzičari iz glavnog grada. Tokom godine ima i nekoliko verskih praznika koji se obično pretvaraju u neku vrstu vašara, gde svi trguju sa svima, a vrlo su popularna jela iz tradicionalne indijanske kuhinje. Ja sam probao neke od tih specijaliteta i dok ovo pišem uspevam da se prisetim samo jednog, dobro začinjenog i ljutog, serviranog u nekom velikom listu, naravno bez pribora za jelo.
Okolina gradića je druga priča. Sertaon je predivan, sa bujnom vegetacijom i obiljem divljih životinja. Ja sam imao prilike da vidim pumu, mravojeda, zeca, raznovrsne ptice i zmije, a na samom kraju boravka i jednu vrstu krokodila, pa mogu reći da za ljubitelje divljih životinja ima šta da se vidi. Pretpostavljam da je to zbog slabe naseljenosti, jer gde nema čoveka, caruju životinje.
Obližnje reke su velike i divlje, sa relativno brzim tokovima, koji se ulivaju jedni u druge stvarajući veće i mirnije, znatno šire reke, koje nešto sporije teku ili prema okeanu ili prema Amazonu. Sve reke koje sam tamo video su na neki način iste: brze u gornjem toku, mirnije u donjem, vrlo čiste i pune ribe, tako da su idealne za pecanje, ribarenje iz čamaca, veslanje, izlete i sl. Dobar deo retkih stanovnika se upravo bavi pecanjem za sebe, dok ribarenje nije unosno zanimanje jer se riba ne može prodavati u većim količinama, tako da profesionalnih ribara ima vrlo malo i oni snabdevaju barove u malim, izolovanim gradićima i seocima, koji su po pravilu podignuti u blizini reke.
Gajenje stoke je još uvek uzgredno zanimanje, kao i slaba poljoprivreda, dok se o industriji ne može ni govoriti.
Džungla je ista kao i oko Manausa, ali se ograničeno pruža oko rečnih rukavaca, gotovo ugušena širenjem sertaona. Nenaseljena je i čak indijanaca ima jako malo, više prema severu, u gustim i daleko od civilizacije, predelima sa više prašume i manje zemljanih puteva i urbanih naselja. Grupe raznih indijanskih plemena žive u svojim selima koja su usred prašume i slobodno se kreću između Brazila, Francuske Gijane i Surinama kao da granice ne postoje. Uglavnom se radi o grupama koje su mirne, trguju sa belcima, pomalo se i mešaju sa njima ali zadržavaju svoju slobodu izbora načina života u prirodi, ne prihvatajući tehnološke novitete.
Stanovništvo je pretežno belo. Crnaca praktično i nema, dok indijanci više žive povučeno u džunglu, a manjim delom se mešaju sa belim stanovnicima, prihvatajući urbani život u malim naseljima. Iz drugih brazilskih država pristižu indijanci koji su se već odavno urbanizovali i prihvatili moderniji način života, te oni često zauzimaju mesta profesora u retkim školama, kao i administrativna mesta po opštinama.
Generealno, razvoj države direktno zavisi od političkog rukovodstva i trenutno postoje dve opcije: industrijski razvoj (velika ležišta zlata, nafte; drvna industrija; industrija ribe) koji može dovesti do ozbiljnijeg naseljavanja i ekološki model, koji predviđa očuvanje prirode, te je razvoj zamišljen preko razvoja turizma i trgovine (blizina Amerike, Kariba, velika atlantska obala, Amazon). Između te dve opcije, još uvek i na sreću nadjačava neukrotiva priroda, koja na više od 90% teritorije nije ni taknuta ljudskom rukom.
Zanimjivo je da se Amapa većim svojim delom nalazi na severnoj polulopti, a da je stadion u samom glavnom gradu Makapa podignut tako da ekvator prolazi polovinom terena i da je južna strana na jednoj polulopti, a severna strana igrališta na severnoj zemljinoj polulopti.
Ipak, delta Amazona je prizor koji najviše osvaja i pleni, nešto što se ne može zaboraviti i izbrisati iz sećanja. Upravo tamo mi je definitivno sazrela ideja o putovanju barkom čitavim tokom Amazona, jer upoznajući dve važne tačke toga puta shvatio sam da je prostor isuviše veliki da bi se mogao upoznati na ovaj način izolovanih poseta, te da je jedna plovidba od mesec dana sigurno najbolji i najinstruktivniji način upoznavanja Amazonije. Verujem da ću biti u stanju da za godinu i po do dve dana organizujem jednu „ekspediciju“ sa mojim prijateljima pecarošima, naravno, u vreme onog „indijanskog“ karnevala na malenom ostrvu kod Manausa.
