Univerzalna so spasenja

Stupivši na tle Južne Amerike, susreo sam se sa meni do tada nepoznatim oblicima duhovnosti. Iako sam na svakom koraku nailazio na autobuse, automobile, pijačne tezge i radnje dekorisane u hrišćanskom maniru, viđao institucije bogougodnih naziva poput Sveto trojstvo, Dete božije (da ne pričam o izlivima obožavanja prema pokojnom papi „Huanu Pablu II“), susretao se sa svojevrsnim manifestacijama pobožnosti (improvizovani oltari na svim zamislivim mestima, oglasi u novinama sa molitvama u određene svrhe, ljudi u gradskim autobusima koji se krste kad prođu pored crkve), jedina novina za mene bile su alternativne crkve, čiji su se kreativni nazivi ređali i množili sa svakim pređenim kilometrom, da bi vrhunac usledio u Brazilu.

Moj prvi susret sa Univerzalnom crkvom carstva božijeg odigrao se na pomalo bizaran način, i to ne u Brazilu, kolevci ove zanimljive institucije, već u Paragvaju. Grad Encarnacion, tmuran avgustovski dan i - sasvim slučajno - petak 13. 



Slika: Encarnacion

Encarnacion je čudno mesto. Dok bezuspešno tragam za starom železničkom stanicom i promaljam se blatnjavim ulicama, shvatam da je, kao i čitav deo grada, već nekoliko godina duboko pod rekom, i da je mnogo toga što imam na mapi zapravo nestalo, a da isto preti i malo uzdignutijem delu grada koji deluje zapušteno, pa čak i sablasno. Prolazeći praznim ulicama, nailazim na zgradu koja na prvi pogled deluje kao napuštena prodavnica, ispred koje se, iz meni nepoznatog razloga, sakupljaju ljudi. Žena u plavoj uniformi sa belom košuljom i maramom oko vrata, na kojoj se nalazi stilizovani beli golub, pruža mi papirić. Ni ne gledam šta na njemu piše i odmah je pitam šta je to. Poziva me da se pridružim molitvi. Bacam pogled na papir i čitam: „Petak 13. Prestani da patiš! Reši sve svoje probleme. Pastor Waldemar deli so spasenja!“ Zvuči zanimljivo. Prosto bi šteta bilo propustiti. Vraćam se tamo u tri sata, za kada je najavljena treća po redu seansa planirana za taj dan. 



Slika: Univerzalna crkva u Encarnacionu

Univerzalna crkva u Encarnacionu je verovatno nekada i bila prodavnica, ali s obzirom na rastuću potražnju za duhovnim proizvodima, preobrazila se u čudnu instituciju gde ljudi hrle kako bi se izlečili od bolesti, rešili bračne probleme, poboljšali poslovnu situaciju, oslobodili se demona koji ih opseda ili ko zna čega. Naravno, isprva besplatno, a kasnije sve po utvrđenom cenovniku.

Po prostranoj prostoriji raspoređene su plastične stolice, a na čelu se nalazi, okićen sjajnim papirom (nalik onom za novogodišnje ukrase), „Santuario de los Milagros“ (Svetilište čuda), gde se, u prostoru odvojenom zavesama, dešavaju neverovatne stvari: isceljenja, proterivanje demona iz ljudskog tela itd, i gde pastor svima, po pristupačnoj ceni, deli so spasenja.



Slika: Pastor Waldemar i „Santuario de los milagros“

Sedam na jednu od stolica i iščekujem. Dok se preko projektora prikazuju dramatične scene iz susednog Brazila, gde slepi ponovo vide, a nepokretni, iznenada podstaknuti pastorovim rečima, ustaju iz kolica i čine svoje prve korake, sala se puni. Pojavljuje se i sam pastor Waldemar sa svojom svitom, svi u elegantnim odelima. Gase se svetla, kreće dramatična muzika i sve podseća na početak dobro izrežirane predstave. Počinje pesmom, a nastavlja se dirljivim govorom koji na ivici plača, na mešavini španskog i portugalskog, drži pastor. Nakon toga svi ustaju, staju u polukrug i lagano se, ispruženih ruku, kreću ka oltaru.

Suzdržavam se od smeha, u isto vreme me podilazi neka čudna jeza kada god bacim pogled na preozbiljne ljude oko sebe. Naravno, i ovde počinju da se dešavaju čuda. Gospodin iz Argentine, koji je, eto, samo zbog pastora i soli spasenja doputovao u Paragvaj, tek što je stigao više nema problema sa nogom, stariju gospođu na dodir pastorove ruke posle više godina konačno prestaje da boli glava, a nesrećna žena koju muž godinama vara doživljava prosvetljenje shvativši da je on zapravo opsednut demonom. Pastor preglasno izvikuje meni nerazumljive rečenice, i kada i sam počnem da se približavam tom izvorištu čudesa, shvatam da je ipak vreme da odem.



Slika: Ritual

Stigavši u Brazil, već u prvom gradu shvatam da je tek ovde đavo odneo šalu, dok na svakom koraku nailazim na crkve čudnih naziva, nalik na supermarkete, sve jedna do druge, po pravilima slobodne konkurencije i zakonima otvorenog tržišta. S obzirom da brazilski ustav garantuje apsolutnu slobodu mišljenja i ispoljavanja verskih stavova, nastale su beskrajne mogućnosti za širenje apostolskih, spasiteljskih, pa i apokaliptičnih ideja, naravno prožetih manipulacijom i zloupotrebama. To je pre svega usmereno ka najsiromašnijim i manje obrazovanim, po pravilu sujevernim slojevima stanovništva, ali i prema onim bogatim - doduše, ne manje naivnim - koji veruju da se baš sve može kupiti. 

Alternativne crkve su u Brazilu, po svemu sudeći, odličan biznis. Prosto je nemoguće pronaći mesto, pa makar i najzabačenije selo, u kojem ne postoji barem jedna Univerzalna crkva, a u korak je prati i njena ljuta konkurencija - Svetska crkva božije moći (Igreja mudial do poder de deus). Pored njih se često mogu pronaći i Poslednji dani Isusa, zatim Voda života, a u bogatijem delu Rija naišao sam i na jednu koja se zove nikako drugačije do „Living forever“ - Živeti zauvek. 

Izbor je ogroman, a samim tim potreban je i odgovarajući marketing, pa tako i Univerzalna, ali i Igreja mundial imaju svoje televizijske kanale, svakome dostupne, čiji se program sastoji mahom od prikazivanja čuda (ili kako se to na stručnom brazliskom naziva - „concentração dos milagros“) i prigodnih pesama, a tu su i malo zabavnije emisije, kao npr. „Show da Fe“ („Šou vere“) na kanalu Svetske crkve, sa voditeljem-pastorom R. R. Soarešom, koji subotom uveče poučnim pričama iz života (slično kao „Sve za ljubav“ na Pinku) približava prednosti svoje „firme“. 

Reklamiraju se i putovanja u Svetu zemlju, razna okupljanja (neretko na ogromnim stadijumima), na raspolaganju je call centar, besplatni časopisi i sve što se poželeti može. Univerzalna crkva, naravno, nema premca, pa svoju otvorenost prema donacijama ispoljava i praćenjem modernih tehnologija. Ako nemate gotovinu, ne brinite - svaka veća Univerzalna crkva opremljena je čitačima kreditnih kartica. Osim toga, da bi se približila pastvi, Univerzalna crkva po pravilu bira veoma praktične (po pravilu najskuplje) lokacije. U Salvadoru se nalazi pored najvećih šoping centara, ili pokraj auto-puta koji preseca grad.



Slika: Univerzalna crkva u Salvadoru

Trenutno najveći hram nalazi se u Riju. Može da primi 12.000 ljudi, a uskoro će ga prevazići kopija Solomonovog hrama koja se gradi u Sao Paolu, i biće velika kao zgrada od šesnaest spratova. I ne gradi se bilo kako: kamen se dovozi, naravno, iz Svete zemlje. U Svetu zemlju odlaze i molitve vernika, i to tako što dotični na papiru zapiše svoju želju. Želja se tarifira po određenom cenovniku, papir se stavlja u koverat, i to navodno pastori odnose u Izrael, nakon čega se želje ispunjavaju i problemi sami od sebe razrešavaju.

Smatra se da imovina Univerzalne crkve iznosi blizu dve milijarde dolara, a o njenom uticaju govori i činjenica da nekoliko njenih vernika postoji i u brazilskom parlamentu. Osim u Brazilu i čitavoj Južnoj Americi, Univerzalna crkva se intenzivno širi i u SAD-u, pojedinim afričkim zemljama, kao i u Evropi - u Portugalu, naravno, ali i u Belgiji (gde se vodio sudski proces za njenu zabranu), Velikoj Britaniji, Ukrajini itd.   



Slika: Unutrašnjost Univerzalne crkve u Salvadoru

Uprkos svim nastojanjima da otkrijem suštinu učenja bilo koje od ovih crkava, to mi nije polazilo za rukom. Sve su manje-više ličile na pozorišta, a sami obredi na predstave u kojima se dešavaju dobre stvari, ili se u dramatičnim raspletima razrešavaju nerešive situacije. Nikada nije dosadno – ima pevanja, akcije, muzike, poučnih filmova... a ne nekih tamo dosadnih molitava i kontemplativne tišine.

Reakcije Brazilaca na moje interesovanje za „alternativne crkve“ bile su vrlo neobične. Jedni su se pitali šta mi je tu uopšte čudno, drugi su mahali glavom misleći da nisam normalan, dok su ostali reagovali sa iznenađenjem, kao da i sami otkrivaju nešto sasvim novo u svojoj okolini. Takav je zapravo i njihov stav prema ovaj sveprisutnoj pojavi - od ignorisanja, do prezira.

„A vi tamo nemate tako nešto?“, pitali su neki.

Odlična ideja.