Vreme: april i maj 2006.
putanja: Stambol - Kajzeri - Kapadokija (Urgup - Gorema, Ućisar - Nevšer - Kajmakli) - Karaman - Antalija - Beldibi - Gojnuk - Kaš - Marmaris - Orhanije - Marmaris - Denizli - Pamukkale - Stambol
slikovnica sa sve mapama: http://www.jovanovic.fotopic.net/c953394.html
Pamukkale express 17.30 dolu, ili nešto slično - pročitali smo na šalteru železničke stanice Hajdarpaša u azijskom delu Stambola. Obzirom da lepo piše da je naš voz pun (nov pojam) morali smo da menjamo plan. Ispostavlja se da mojih 15ak, s mukom naštrebanih, turskih fraza i priručnik sa turskim u svet u džepu ni blizu nisu dovoljni za dogovor sa nekim od šalteraša na temu doplate za kušet kola na liniji Hajdarpaša - Kajzeri, ali smo se uz pomoć jednog ljubaznog momka već nekako dogovorili.
Bodža i ja smo imali 10 prolećnih dana lufta za turu koja bi povezala nekoliko najzanimljivijih (ili bar najpoznatijih) lokacija u Maloj Aziji. Čudesna igra vode i krečnjaka zvana Pamukkale, razuđena egejska obala, topli Mediteran i oštri kameni greben nad njim, perverzni reljef Kapadokije - glasio je okvirni plan koji smo upravo okrenuli natraške.
Sutradan pre podne budim se u kušet kupeu, čvakam poslednji dovicin proglašavajući se oficijelno zdravim i sedam u prvi red da posmatram crvenkaste pejzaže posne zemlje anadolske. U Kajzeriju smo potražili menjačnicu (mahanje rukama, nogama i glavom, poglavlje snalaženje u gradu iz mog priručnika) računajući da je kurs ovde povoljniji nego u turističkoj Kapadokiji, snabdeli se hranom (iz sličnih razloga) a onda se vratili na magistralu koja prolazi periferijom grada paralelno s prugom.
Kajzeri je dosta prostran grad. Kao pristojni balkanski autostoperi, pokušavamo da javnim prevozom stignemo do izlaza iz grada ne bi li tamo u manjoj gužvi stali na stop. Kažem pristojni balkanski jer da sam u tom momentu kapirao kakav je stop po Turskoj, sigurno se ne bih zamajavao ovim detaljem. Ulazimo u par lokalnih autobusa i pokušavam da se sporazumem sa vozačima pokazujući im putaču koju sam iscrtao na mapi na mestu gde se malo iza izlaza iz grada drum za Kapadokiju odvaja od magistrale. Kad smo konačno stigli na tešku periferiju, kiša koja se odavno nakanjivala počela je ozbiljno da pada pa smo posle par minuta ipak ušli u bus koji vozi za Kapadokiju, doduše samo do Urgupa. Sa leve strane između oblaka povremeno se pojavljivala ogromna silueta Erciyes Daĝi-a, u ovo doba godine još uvek debelo prekrivena snegom.
Na ulazu u Urgup (koji očigledno istovremeno služi i kao izlaz iz Urgupa) stali smo na stop za Ortasar (piše se Ortahisar, a izgovara nešto kraće, meni zvuči kao Ortasar) i iz cuga uhvatili prevoz. Dakle u tom momentu smo imali autostoperski procenat šuta od 100% za teritoriju Azije :-), ali smo ga sledećih dana spustili na skromnih 20 i kusur ;-). Nešto kasnije, dok pada mrak, munje sevaju, a kiša pljušti, mi se u velikom stilu sjurujemo u Goremu između fantastičnih raznobojnih stena u kolima Turčina koji ume da broji do 100 na srpskom i obećavamo sebi da ćemo deonicu od Ortasara do Goreme ponovo proći pešaka.
Gorema (piše se Göreme, ovo ö se izgovara nekako čudno, meni je najzgodnije da je zovem Gorema) je bekpekerska Meka u centru Kapadokije, svaka druga kuća u njoj je pansion i zato je najlakše i najlogičnije u njoj tražiti konak. Gro soba je u, u tu svrhu izdubljenim, mekim stenama - tako se ovde stanuje već milenijumima, a sada je pećinski smeštaj postao i turistička atrakcija.
Ujutru na naše oduševljenje sija sunce. Drumom prema Ortasaru do putokaza za NLO muzej (šta god to bilo), onda levo u tzv. Crvenu dolinu sa idejom da posle izađemo na avanoški drum.
Sa mesta sa kog je snimljena ova sličica sišli smo među njive i uhvatili putić levo (mislim da je to onaj koji se vidi na slici) koji verovatno vodi u Đavusin, ali smo mi brzo skrenuli desno prema brdu. Ne deluje da može da se prođe kroz stene ali ima neki putokaz na tu stranu. Put brzo postaje staza, staza vodi uz potok (makar krajem aprila postoji potočić ;-) ), kroz tunel, pa uz kanjon, pejzaž fasuje notu planinskog šmeka, a turisti gotovani u rentiranim automobilima i mopedima ostanu negde ispod, da ne smetaju. Da se razumemo, mikroreljef je podjednako žešće tripozan i ovde i dole, ali u klancu i iznad njega je vizuelni kontakt s njim nekako neposrednij, pogled na kamene frikove se pruža iz raznih perspektiva, ne samo iz žablje. Kad se na ulazu u sledeću dolinu staza zagubi, treba je potražiti malo desno i zajedno s njom obići dolinu s desne strane. Dalji uspon otvara raskošan pogled na desno, preko, hm... uostalom pogledajte fotke. Nešto iza, staza (ustvari sad već splet staza po kojima jurcaju Japanci na mopedima) izlazi na slepi asfaltni put za Ortasar na čijem je kraju (početku, iz moje perspe-
Ja ovo nisam video uživo :-(
ktive) nekoliko tezgi sa nisam-ni-konstatovao-čime. Levo se odvaja staza koja bi možda i mogla da priđe famoznom avanoškom drumu, ali smo već digli ruke od njega pa krenusmo lagano niz asfalt između prozaičnih njiva i voćnjaka. Autostop iz trećeg cuga (ljudi se dovezu do tezgi, pruže pogled ka jugozapadu, pazare licidersko srce i aj nazad, bila je nedelja), Ortasar ? Ućisar. Okej. Još bolje.Furamo do Ućisara, selo opet turističko, tezge na sve strane, uparađeni Turci došli na izlet, usred sela tvrđava, da budem precizan stena izbušena hodnicima da služi kao zgrada, furaj gore, na terasu, a pogled... Tvrđava je na najvišoj koti u okolini.
Ne htedosmo direkt za Goremu, nego uhvatismo stop nazad za Ortasar, pa odatle u šetnju. Jedno vreme smo šetali razdvojeni, Bodža drumom a ja stenom malo dešnje, i oboje smo svašta propustili.
Ujutru komplet pakovanje, stopom do Nevšera (Nevsehir, s ima potkuku), pa na jug. Hteli smo odlazeći iz Kapadokije da vidimo i bar 1 od 2 podzemna grada u atarima naselja Kajmakli i Derinkoju nemajući baš predstavu ni koliko su pristupačni ni na šta liče. Siđemo iz kola u Kajmakliju, kad jedva stotinak metara levo od glavnog druma - par desetina tezgi, nema šta nema za razdragane turiste, i ceo taj vašar za nas dvoje i troje Japanaca. Iza tezgi u drugom planu neka zidina i čikica u kiosku koji uzima 10 lira per insan za silaz. Kulturno poljubimo vrata podzemnog grada i nazad na drum - pravac Mediteran.
A onda, kao da im je javljeno da je red na njih, nastupaju njihova veličanstva turski dugoprugaši - brkate kamiondžije u kabinama model kako je kod vas u Švedskoj i uz pomoć trojice takvih delija stižemo da do ponoći bacimo sidro u mirisni Mediteran.
drum anadolski
Prvi baja nas vozi preko prostrane anadolske visoravni iz koje mestimično niču korpulentne kamene gromade a drum - crtan lenjirom što bi reko onaj bački trubadur - se pruža između njiva i ledina od suve žute zemlje retko kad imajući potrebe da zagrebe neku od njih. Jedno vreme bude zanimljivo. Poslednjih 15ak kilometara buljim u svoj priručnik kao loš štreber pred ispit ne bi li iskačući iz kabine izdeklemovao tešekur ederim (hvala), iji jolđuluklar (srećan put) i hošća kal (doviđenja). Čovek se pokroviteljski smeši, izgleda da je po nešto i razumeo. Silazimo u gradu Karamanu, obavljamo
standardne ulazno-izlazne fiziološke operacije i pešačimo ka tranzitu planirajući stop za Silifke - najbliži izlaz na Sredozemno more, a tamo je već širi izbor smeštaja. Staje drugi kamiondžija, kaže Konia, gledam mapu, Konia je neznatnih 177 stepeni u drukčijem smeru od Silifkea, ali je veća i bliža Antaliji. Reko okej, upadamo. Drum je i dalje jezivo prazan - prvi je maj, to je i kod njih bajram (praznik), ako su mi obojica anketiranih isto odgovorili, valjda smo se razumeli. Silazimo na obilaznici na ulazu u Koniju, desno Afijon 223, levo Antalija 292, pada mrak, pretrčavamo drum i posle par minuta uskačemo u treću kabinu. Via Antalia! Veremo se uz pleća moćnog Toros Daĝlari-a, zbog njegovog grebena sam se i radovao dolasku na Mediteran, sa cca hiljadarke u Koniji penjemo na 1800 i kusur kako je ispisano na prevoju, a onda se sjurujemo na nulu, na žalost po mraku.
Antalija je odvratan grad. U ponoć automobili špartaju na sve strane, ali je dosta teško sresti čoveka. Uzdali smo se u širok izbor hostela u velikom turističkom gradu, ali mi je letimičan veb brauz u holu nekog fensi hotela čija 2 smešno obučena recepcionara ukupno znaju jednu i po englesku reč objasnio da su redom visokobudžetni, pa smo nastavili brauz ružnim Antalijskim ulicama i završili u jezivo štrokavom motelu Kod Mustafe za tričavih 15 lira po njušci.
Ulice u Antaliji definitivno nisu pravljene sa idejom da se neko onuda kreće pešaka. Ipak nas je mrzelo da se bakćemo s gradskim prevozom pa smo do druma koji vodi ka jugu napravili podužu i nimalo prijatnu šetnju uz jedno bolno mašanje pravca.
****
Mala azija je puna ljudske istorije. Pod koji god kamen da zaviriš, a ono neki Grk ili Hitit čuči pod njim. Odem u Kapadokiju da pronjuškam po vulkanskim stenama i imam šta i da vidim - ranohrišćani dubili crkve u njima, bušili podrume i krili se od Arapa. Sa planine Taurus potiče jedna od verzija Deda Mraza, a ako pitam nekog za vrh Olympos koji sam hteo da popnem - dobijem odgovor o ostacima grada Olymposa (ili nečem sličnom), na obali ispod planine. Popnem se na Pamukkale da vidim kako se to krečnjak taloži iz tople vode, a gore na brdu zidine grada Hijerapolisa svedoče da su i antički hedonisti voleli da se banjaju ovde. Pre i posle svega prođemo i kroz staru srpsku prestonicu Stambol, na koju ne bih trošio reči.
****
U tržnom centru u Kajzeriju startuje me šiparac, švrća od banku i po, plafon - na njemu sako i rolka i pubertetski brčići - i pita me na prihvatljivom engleskom da li sam stranac i odakle sam. Potražim pogledom njegove starije jarane koji će da mi naprave belaj kad me dečak isprovocira, momenat kasnije budem sam sebi smešan i krenem u priču sa dečkom. Reko jesam, iz Srbistana, on mi predstavi još dvojicu drugara koji nekako iznikoše iz gužve i objasni da im je nastavnica engleskog savetovala da kad nalete na nekog stranca popričaju sa njim ne bi li trenirali jezik. Već mi postadoše simpatični. Pa kako da ste došli baš u našu zemlju, eto, reko, samo na ovu stranu još mogu bez odlaska u ambasadu (dok Evropa načisto ne stegne obruč oko Srbije, mislim se) pa nije bilo teško izabrati, pa da li vas zanimaju kulturno-istorijski spomenici ?, reko ne, ali tenutno me zanima gde je ovde magistrala, drum za Ankaru, on krenu da mi objašnjava, umeša se neki sredovečni tip sa boljim poznavanjem jezika i grada i uputi me gde treba, ja potražih pogledom svog drugara da nastavimo priču jer je ostao prekinut na po rečenice, ali on je već nestao u gužvi, osetivši se valjda suvišnim. I bi mi krivo.
****
Krenemo Bodža & ja sa Ućisarske đave ka drumu Nevšer - Ortasar stopirajući usput. Neki lik na omanjem motociklu nam ponudi prevoz, odbijemo (a baš je mogao da nam pokaže kako se pravi film), on produži prema raskrsnici i malo kasnije eto ga nazad, prođe opet pored nas. Pokupi nas drugi tip kolima, pitam ga (nekako) da neće za Ortasar, on mi pominje Ućisar, reko da, da, idemo sad iz Ućisara, do raskrsnice, a gde ćete posle toga ? On opet nešto priča i pominje Ućisar. U to stižemo do raskrsnice (što bi rekli Turci - do dorćola), reko nema veze, nek ide on de oće, mi ćemo napolje, da se ne objašnjavam sad s njim. Izađemo iz kola, on ih okrene i stvarno ode nazad u Ućisar. Posle stojeći na stopu vidimo još jednog, trećeg, koji je uradio isto - provozao se od Ućisara do raskrsnice, okrenuo i aj nazad. Ako neko zna odakle potiče ovaj zanimljivi običaj, voleo bih da me prosvetli.
****
Belaj nije nikakva frka, to su Bosanci izmislili. Trudeći se da uspostavim kakvu takvu komunikaciju s ljudima izvlačio sam iz malog mozga turcizme i lepo se iznenadih kad me čovek pogleda belo na reč belaj. Bio je to jedan od onih volandžija sa Egejskog mora koji pričaju Engleski, lepo sam ga pitao zar ne postoji takva reč, a on mi je izdeklemovao par sinonima za trouble i ni jedan od njih ne liči na belaj.
Takođe, ispostavlja se da džada (ustvari đada) nije drum kao što sam godinama verovao nego isključivo šor :-( . Sad bih trebao da uvatim da ispravim sve svoje dosadašnje priče.
Za novosadiste : liman je luka.
****
Kako smo sišli iz kamiona u Kašu, samo što smo se izljubili s kamiondžijom (koji je sišao iz kabine da nam vrati prtljag iz nekog šteka pozadi) i naprtili rančeve, a neki likovi nas startuju i pitaju treba li nam smeštaj. Krenem u cenjkanje s jednim od njih, spustim sa 15 na 9 lira po njušci (dalje nije dao) čisto da šmeknem kako se kreću cene, pozdravimo ga i odemo dalje. Par minuta kasnije, tip koji je sedeo pred kafanom se ponudi da nam nađe jeftin smeštaj, sednem s njim na motocikl, odemo do nekog njegovog drugara koji je hteo da nas odere, a zatim me tip odveze u ulicu kod džamije (tamo nas je ostavio kamiondžija, dobro pazim kud idemo) i odvede kod jedne starije gospođe koja drži pansion u kući. Sa početnih 30 za sobu za dvoje, stignemo na 15 lira za drugu, skoro istu takvu. Reko važi se, vratimo se u kafanu, pokupim Bodžu i odemo opet u pansion. Malo kasnije dok prelistavam neki turistički časopis u zajedničkom predsoblju, pojavljuje se onaj isti tip koji mi je nudio (valjda istu ovu) sobu za 18 lira :-).
****
Na stadionu Galatasaraja samo policijski psi nemaju brkove - reče jednom davno, ako se dobro sećam, neprevaziđeni Srđan Knežević (za tačnij citat konsultujte knjigu Kad ja tamo, a ono međutim, meni je neko ne vraća već godinama :-( ). I što je najluđe, čovek vrlo malo preteruje, bar što se tiče sredovečnih i starijih muškaraca po Turskoj. Što se tiče kamiondžiija - ne preteruje ni malo.
****
Ja sam bio svojevremeno Titov pionir, učestvovao sam na takmičenjima Tito, revolucija, mir i odlično pamtim to vreme ekstremnog ideopoklonstva (bar njegovu poslednju fazu), a sad vidim da je naš Čeda bio mala maca u odnosu na Kemala Ataturka, baju čija njuška krasi ne samo zidove po kafanama i čekaonicama i izloge po dućanima nego i sve (sic!) papirne novčanice koje su trenutno u opticaju u Turskoj. Nisam ih video, ali bih se začudio da mi neko kaže da nigde u prostranoj Anadoliji ne postoji brdo na čijoj su padini vredne omladinske ruke cvećem ispisale Kemo.
****
Nepakovanu vodu sam pio samo iz potoka i to prilično duboko u klancu, voćni sokovi su redom odlični, kao i ulkerov sprajtoliki cukervaser Čamlidža.
****
Smeštaj na moru je skuplji nego što sam se nadao, obzirom da još nije sezona. U Gojnuku smo spavali za 15 € po noći (za oboje) (početna cena 21) u (dosta udobnom) pansionu na samom ulazu u mesto. Obišli smo još par pansiona ali nismo našli ništa povoljnije. Kaš je bio najbolji sa 9 €, a u Orhanijeu kod Marmarisa platili smo 15 € za apartman bez tople vode (posle se ispostavilo), u komšiluku je bilo i skupljeg smeštaja, a za 15 € smo mogli 2-3 sata pre toga da upadnemo i u lepo sređenu vilu u Marmarisu, ali nam je bilo skupo.
U Goremi smo spavali za 12 € noć, ali smo birali toplij smeštaj. Inače po hostelima može da se spava i za 3-4 € po čoveku u višekrevetnim sobama.
Ulaz u tvrđavu u Ućisaru košta 1.5 € po njušci.
Autobus od Pamukkalea do Stambola (sa presedanjem u Denizliju) smo platili 18 € po čoveku. Bus ko avion, kondukter služi vodu, kolače, čaj, kolonjsku vodu (!), all inclusive.
Lira vredi nešto između 50 dinara i 3/5 evra.
****
Jugozapadno od Antalije grebenom pomenutog mt Taurusa paralelno sa obalom pruža se Lycos way - markirana turističko planinarska staza do koje bi trebalo da može lako da se dođe naročito na segmentu 20-30 km južno od Antalije. Ljudi su mi pričali o vrhu mt Olympos do koga bi trebalo da bude lako popeti se sa obale, ali nisam stigao da nađem detaljnije podatke o usponu pa sam računao na improvizaciju. Dostopirali smo do sela Goynuk (ustvari Göynük) za koje sam sumnjao da bi moglo biti polazna tačka za uspon i pokušao na licu mesta da iscedim još koju informaciju ali se nisam baš proslavio.
vodopad u blizini Goynuka
Nanjušili smo neku stazu koja vodi u klanac uz potok i prošetali njome par kilometara između stvarno intrigantnih stenčuga do jednog simpatičnog vodopada. A negde na početku kanjona desno se odvaja staza uz manji potok i na putokazu piše lycos way. Tu stazu sam ostavio za sutradan kad poranimo malo bolje, što smo kolko-tolko i uradili. I ta staza je jedno vreme samo išla uz potok kroz klaustrofobično dubok kanjon uz minimalan uspon pa je Bodža odustala i vratila se. Ja sam nastavio, staza se odvojila od potoka i zagrebala lagano uz levo brdo pa sam se ponadao da ću bar izaći na taj najbliži greben i baciti pogled na sledeći. Idući dalje sreo sam poznu jesen koja je čučala tu među stenjem i borovima. Nije mi se baš šetalo pod tugaljivom novembarskom kišicom, pa sam, čim je
staza okrenula opet nizbrdo prema potoku, okrenuo i ja i požurio nazad u mesec maj. Po izlasku iz kanjona uhvatio sam neku prečicu od potoka prema selu i nabrao nekoliko pomorandži po voćnjacima pored puta. U mojim godinama Kurt Kobejn je već bio mrtav a Milo Đukanović - predšjednik. A ja - kradem voćke. Sunce još nije bilo nisko, spakovali smo se i izašli na magistralu da bi s prvim mrakom već bili nekih 170 kilometara dalje u Kašu.
Kaš je prijatan mediteranski gradić u najboljem smislu reči. Njegove vijugave uličice, razuđena obala i pristojni, nenapadni trgovci stvarno su nas osvežili posle industrijskih turističkih kompleksa - ogromnih hotela sa zakupljenim šljunčanim plažama i nemaštovitih štrafti sa špalirima tezgi i dućana - kakve smo viđali pored Goynuka. Kaš je odlična scenografija za lenstvovanje - posle doručka smo se izvalili po stenju na obali, upijajući sunce, mirišući talase i cirkajući marmaris gold pivo iz staklene litarske flaše i jednostavno sam uživao u dokolici.
Dalje prema zapadu drum se odvaja od mora ali se borova šuma još uvek drži, stop je usitnjen, a ljudi sve konkretnije barataju engleskim jezikom. Simpatični japi iz Ulkera nas vozi do Marmarisa, konverzacija je prilično tečna što prija posle nemuštih druženja s kamiondžijama. Marmaris je dopadljivij nego što sam očekivao od popularnog turističkog grada, jedno vreme razmišljamo i da se ulogorimo tamo, ali ipak produžavamo iza grada na poluostrvo koje pruža svoje krake duboko u Egejsko more.
Sutradan napuštamo more i popodne stižemo na Pamukkale - pamučnu tvrđavu, mesto još jedne neobične igrarije litosfere koja predstavlja i ultrapopularnu turističku atrakciju. Pamukkale je krečnjačka padina brda preko koje teče splet potočića, ali ne padina od ljutog krša koju razjeda, dubi i nosi voda, nego, naprotiv, teren stvoren akumulacijom pa je reljef nežan, pufnast i blagih oblika, ali čini mi se još maštovitiji nego po erozivnim krečnjačkim stenama kakve sam viđao po dinarskim planinama. I još preko njega teče topla voda u mnogo raštrkanih korita, rukavaca i slapova, zadržavajući se po sitnim bazenima
stvorenim opet akumulacijom minerala, kao na Plitvicama. Primetili smo snežno (ustvari pamučno)-belu padinu još sa nekoliko kilometara rastojanja, a ubrzo smo videli i stotine silueta koje gamižu preko njenih leđa. Na Tvrđavi je gužva kao na Kalemegdanu. Dečurlija jurca po plitkim bazenima, foto aparati škljocaju (krajnje je vreme da nadležni uvedu u opticaj neki glagol koji će bolje stajati digitalnim foto aparatima) na sve strane, a kada se pogleda izbliza, belina kamena je žestoko isprljana žutim i smeđim flekama. Čitao sam da hoteli koji i dalje niču u podnožju pune svoje bazene ovom vodom i da je zbog preteranog odvodnjavanja poremećen odnos vode i kamena pa su mnoga jezerca presušila i Pamučna tvrđava iz godine u godinu izgleda sve ružnije.
Na pamučnoj tvrđavi je preporučljivo izuvanje
Vratili smo se u naselje pomešanih i ne baš sjajnih utisaka i popili po čaj, a onda sam ipak otrčao ponovo na krečnjak, ovoga puta do plitkog amfiteatra u podnožju padine, daleko ispod oficijelnih turističkih staza. Tu sam imao dosta drugačiji osećaj, sâm na kamenoj (a nežnoj!) ledini u sumrak, ne mogoh da izdržim nego sam se uspentrao uz prvih par segmenata strmine, stena je porozna i lako se izgrebe, bilo me malo blam pa sam oladio.
Nazad u stvarnost. Naselje Pamukkale je malo i valjda isključivo turističko, odvratno-naporni trgovci i kafedžije su uveče podnošljiviji, valjda se i oni nekad umore, a i mi smo u međuvremenu zaštekali rančeve pa ovako privlačimo neuporedivo manje pažnje. Kao i u Goremi, i ovde je lako naći autobuski prevoz u bilo kom pravcu. Sledeće jutro, eto nas na autobuskoj stanici Harem na azijskoj strani Bosfora. Pošto smo zaboravili knjigu u busu, zadržali smo se jedno sat i po na štajgi među ekstremno (čak i za turske prilike) napornim likovima koji jure poštene bekpekere i ostale prolaznike oko perona sumanuto urličući nazive destinacija. Oko velikih rančeva se kupe kao muve i u jednom momentu sam uhvatio sebe kako u prolazu bukvalno odgurujem dvojicu koji su nam se uneli u face, tako da me je lokalni pozornik (ili već neki uniformisani) pogledao popreko i zainteresovano. Elem, nađosmo knjigu i ostade nam dugih 13 sati da ih lagano cedimo preko moreuza i po bučnim ulicama, prometnim bazarima i lepo uređenim parkovima Stambolskim, da bi u 10 uveče seli u voz za Beograd.
Sutradan uveče izlazimo iz tog istog voza, prelazimo po milioniti put u životu Savski trg i stajemo na trajvansku stanicu. Trg je prilično prazan, prilazi nam neki čiča i - prvi put mi se to desilo u Beogradu - pita do you need accommodation... Meni uopšte nije bilo smešno.
