|
U jednoj od sporednih uličica koje su redom široke kao Don kod Rostova, sačekala nas je Valentina Vladimirovna, profesorica geografije. Kaže, 31 godinu je u školi, nekada je u klupama bilo po 700 đaka, prvog septembra u školu će njih 230. Brdo iznad samog sela, sa par velikih borova koji natkriljuju visoku strmu obalu koju lagano potkopava Bajkal, za Burjate, potomke Džingis kana, narod istoka, koji živi u Hužiru je posebno mesto. U stvari, Oljhon je sveto mesto šamanizma celog severnog sveta, religije Burjata, koja je istovremeno i arhaična tehnika ekstaze, i mistika i magija …
- Dobro došli u zemlju Burjata, želim mir i dobro, zdravlje vama i vašima – dočekao nas na brdu iznad Hužira Valentin Vladimirovič Hagdajev, šaman hužirski. Kraj upaljene vatre koja je za šamane i hram i molitvenik Valentin zapeva staru burjatsku pesmu o duši naroda, o lepoti prirode i o osećajima čoveka: - Kad je sunce iznad planina, ono jarko zemlju obasjava … Valentinov levi palac podeljen je na dva dela, na dva nokta, znak neba da Valentin ima sposobnost da bude šaman. Isti takav znak na palcu imao je i njegov pradeda – šaman. Šaman dugo priča o slavnim vremenima njegovog naroda, onim kada su Burjati naseljavali prostore od Tihog okeana do Dunava, od Lene do Kine, onda kada je kineska imeperija ravno hiljadu godina pokušavala da ih pokori. Ulica Puškina sasvim je na severu Hužira. Duga je 400, široka tridesetak metara. U rano popodne, na jesenjoj pripeci sasvim je pusta i tiha, bez znaka života. Levim krajem peščane ulice, gledano ka istoku su visoki drveni stubovi kojim od pristaništa, gde je agregat na naftu, struja stiže na kraj sela. Čitave noći plovili smo Bajkalom, na sever pa na istok, sve do prostranog Čivirkujskog zaliva na istočnoj strani jezera. U ribarsko selo Kurbuljek uplovili smo jutrom, taman kad se duga senka brda iznad sela povukla do same ivice jezera i kad su sivi krovovi ribarskih brvnara sinuli pod prvim zracima sunca. Selo je na zaravni koja je do samog jezera sasvim široka a onda sve uža i uža i koja se na kraju sasvim gubi u tajgi iza sela.
Odmah na pristaništu naleteh na ribara Sergeja Mihaliča zaklonjenog zelenim umazanim platnenim šeširom, sa cigaretom obešenom o donju usnu i velikim ribarskim šakama koje je obrisao o crne pantolone pre nego što smo se pozdravili. - Ovde je sve dobro, živimo dobro – sam mi ispriča a da ga ništa nisam ni pitao. Na pristaništu, odmah iza ribarskog broda iza kog se zaklonio Sergej sreo sam i braću Sašu i Petju Malogroševe. Krpe ribarsku mrežu, i oni nasmejani, srdačni, pozdravismo se, a čim sam im okrenuo leđa odmah se okomiše na Sergeja Mihaliča koji je zbunjeno odmahivao rukama: - Bićeš veoma popularan u Beogradu. Možda će te zvati za glumca. Plati čoveku za reklamu – šalili su se sa njim. Odmah iza pristaništa, ispred crne brvnare zaseo stari Rus. - Atkuda ti, obrati mi se… - Iz Srbije – kažem. - A, ranšaja Jugaslavia… - Jeste – kažem mu. - Broz Tito… - Jeste… Malo niže ka jugu i kraju Čivirkujskog zaliva, gotovo naspram Kurbulja, je selo Katunj u kome su samo četiri ribarske kuće. Iza sela je peščana prevlaka a iza nje jezero Orangutaj, deo Bajkala, koje je stecišta ptica i prolećnih dana kada od severa lete na jug, i u kasnu jesen kada se vraćaju južnim morima. U malom parčetu stepe na onom kraju Kurbuljeka koji je suprotno od pristaništa, dok je sunce već prolazilo zenit, razgovarao sam sa poštovanom Nadeždom Šapkovnjikovom. Baka Nadežda i njena praunuka Valerija izašle da prošetaju. - Loše je ovde, nema ništa u prodavnici da se kupi, a i ono što ima je veoma skupo… Dok je bila sovjetska vlast bolje smo živeli, sada je lošije… Penzija maljenkaja, treba kupiti… U kasno septembarsko lepo i dokono popodne plovili smo Bajkalom dalje ka severu. A onda, gotovo u trenu, neočekivano, uleteli u gustu maglu. Nestalo je sunca i onog divnog dana, po palubi je zapraštala kiša, pohvatala nas u kratkim rukavima, sa leve strane sinula je munja, zaigrala po uskomešanom jezeru, oko broda zapucali su talasi, zapenušao se Bajkal, nebo se strašno zacrnelo, huknuo je severac kroz brodske konopce… Da ne beše tog iznenadnog događaja, zaboravili bi da smo u Sibiru.
Plovili smo i čitave naredne noći, 350 kilometara najpre ka severu, onda na istok, a kraja pustom Bajkalu nema. |
